Crno sa nijansom sive

Foto Nebojša Marković

Jedna beogradska firma ima sedam kioska u kojima radi sedmoro ljudi, 365 dana u godini i to 24 sata dnevno! Iza njih verovatno se krije bar još sedmoro neprijavljenih radnika, jer ili su pomenuti radnici supermeni, koji niti spavaju niti jedu, niti imaju slobodan dan, ili vlasnici ovih kioska drže i neke neprijavljene radnike, kojima zarade isplaćuju na crno, a državi za njih ama baš ništa.

Ovaj primer iz naše svakodnevice, koji za NIN iznosi Milan Petrović, direktor Centro štampe i predsednik Srpske asocijacije menadžera, poput mnogih drugih, uporno promiče tržišnoj i inspekciji rada, kao i poreznicima. I najbolje ilustruje poražavajuće rezultate istraživanja Fonda za razvoje ekonomske nauke (FREN) i USAID-a o sivoj ekonomiji, koji pokazuju da skoro trećina preduzeća u Srbiji posluje u sivoj zoni.

Sa čak 30 odsto bruto domaćeg proizvoda stvorenog u sivoj zoni, svrstali smo se među evropske šampione. Prema rečima Fridriha Štajnera, austrijskog eksperta za sivu ekonomiju sa Univerziteta Johanes Kepler u Lincu, Srbija je za razliku od 11 istočnoevropskih zemalja od 2001. do 2010. najmanje smanjila stopu sive ekonomije, sa 33,2 odsto na 30,1 odsto BDP-a, ili za samo tri procentna poena. To za nas čini i dalje nedostižnim evropski prosek od 20,3 odsto BDP-a, a da ne govorimo o upola manjem procentu, koji imaju Nemačka, Švedska ili Norveška. Dva su osnovna oblika utaje, nelegalni promet - izbegavanje plaćanja PDV-a, i rad na crno - utaja poreza na dohodak.

FOTO-ROBOT
Kada bi se crtao foto-robot prosečne firme iz sive zone, bio bi to preduzetnik, koji posluje oko dve godine, radi u građevinskom sektoru i upošljava od pet do 19 radnika i svaki drugi put izbegava plaćanje PDV-a.
Istraživači su konstatovali i da bi se ozbiljnim suzbijanjem sive ekonomije mogli u kratkom roku od tri godine povećati poreski prihodi za 300 miliona evra, a u periodu od pet do sedam godina i dvostruko više.
Najveći stepen utaje je kod plaćanja PDV-a, na kojem država gubi godišnje između 600 i 800 miliona evra. Iako je nemoguće potpuno suzbiti sivu ekonomiju, procene su da bi u kratkom roku, boljom naplatom, prihodi od PDV-a mogli da se povećaju za 150 do 200 miliona evra, a u dužem periodu i za 300 do 400 miliona evra.

PREPORUKE
Štajner daje vrlo jednostavne preporuke za rešenje ovog problema, primenjene u većini uređenih zemalja - smanjiti opterećenje na rad (poreze i doprinose), uvesti oštrije kazne za prekršioce i pooštriti borbu protiv korupcije. Istraživanje USAID-a pokazuje da 30 do 50 odsto od 1.251 anketiranog preduzeća kao glavni uzrok sive ekonomije vidi upravo veliko opterećenje zarada, a svega pet do deset odsto nefleksibilno tržište rada.

I Petrović, kao i većina privrednika veruje da su visoka poreska opterećenja i složene poreske procedure glavni uzrok sive ekonomije. Predlaže poreske olakšice i posebne subvencije za kompanije sa velikim brojem zaposlenih.
Iz ugla Vlade, sudeći prema rečima Milice Bisić, savetnice ministra finansija za poreze, nisu ključna poreska opterećenja niti ima mesta da se ona snižavaju. Bisićeva tvrdi da porez na dohodak od 12 odsto nije veliki, a doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje ne mogu se smanjiti bez prethodne reforme u ovim oblastima, jer su ovi fondovi u gubicima. Zato, ona lopticu ipak prebacuje sa poreskih opterećenja na Zakon o radu, za koji veruje da nije dovoljno fleksibilan, te otežava optimizaciju radnika po meri poslodavca.

Dejana Stojanovića, pomoćnika direktora Poreske uprave, rezultati istraživanja USAID-a ne čude. Postoji visoka korelacija između sive ekonomije i određenog nivoa tranzicije, pa su novije članice EU, skoro izašle iz tranzicije, po pravilu imale viši stepen sive ekonomije, kaže Stojanović za NIN, napominjući da je u Srbiji, ekonomska kriza, sa stopom nezaposlenosti iznad 20 odsto, prosečnom zaradom od 370 evra, sa niskom produktivnošću privrede i zastarelom tehnologijom, dovela do toga da biznismeni pokušavaju da povećaju svoje prihode na račun države. To čine tako što ne plaćaju poreze. Priznaje da i država u poslednje dve decenije nije imala dovoljno odlučnosti da se izbori s tim, često gledajući socijalnu komponentu.

Ako imate preko 700.000 nezaposlenih, bar deo njih stiče prihode u sivoj zoni, a time se obezbeđuje i neka vrsta socijalnog mira, objašnjava Stojanović. Iako postoji više modela za izbegavanje poreza, u osnovi se svode na rad na crno i nelegalan promet. Kod nelegalnog prometa je, prema Stojanovićem rečima, u poslednjih deset godina došlo do visoko sofisticiranog modela, u kome ponekad učestvuje 20 i više kompanija sa više perača i fantoma, pa se radi o vrlo organizovanim kriminalnim grupama. Nivo utaja u takvim slučajevima ide i preko 100 miliona dinara.
U pogledu sektorske zastupljenosti, Srbija se ne razlikuje bitno od zemalja EU, gde takođe dominira građevinarstvo. Iako je kod nas ulična maloprodaja najvidljiviji oblik sive ekonomije, poslednjih godina je više prisutna poljoprivreda, ali i sektor saobraćaja.

ODGOVORNOST
Nesporno je da i Poreska uprava snosi značajan deo odgovornosti, ne samo kod naplate poreza nego i kontrole, ali je njen rad u velikoj meri odraz zvanične politike, ovako Stojanović govori o ulozi poreznika, koje mnogi građani, ali i privrednici, koji uredno izmiruju svoje obaveze vide kao glavne krivce. Podseća da smo u poslednje dve godine imali dva zakona koji su značili reprogram ili otpis dela duga, čime se šalje poruka da država ne samo da ima razumevanje za stanje likvidnosti u privredi nego i da ima visok stepen tolerancije prema neplaćanju poreskih obaveza.
Tvrdi da u obzir treba uzeti i činjenicu da iako smo u drugoj deceniji tranzicije, još imamo preko 500 firmi u restrukturiranju, preko 45.000 preduzeća u blokadi po raznim osnovama, nevezanim za poreska dugovanja. U takvim uslovima, svaka prinudna naplata, koja se ne bi uspešno završila, dovela bi do stečaja koji pokreće Poreska uprava.

Kada se govori o neefikasnosti poreznika, on podseća da je do 2003. poslove poreske administracije obavljalo 12.500 ljudi, a sada oko 6.500, skoro upola manje. Kao mere koje će hitno preduzeti, Stojanović navodi da već od 1. aprila kreće primena svih instrumenata prinudne naplate, a paralelno s tim i proces modernizacije Poreske uprave, koji će podići njenu efikasnost. Radi se i na novoj informacionoj infrastrukturi, što će omogućiti da se krajem godine počne sa elektronskim prijavama poreza.

Direktor Centro štampe, ipak, postavlja pitanje odlučnosti Poreske uprave da sprovede oštriju kontrolu i najavljene mere, kao i pitanje da li imaju resurse za to. Pitanje je da li imamo dovoljan broj inspektora. Kada ih imamo, nemaju službeni automobil, a kada imaju automobil nemaju gorivo. Kada imaju sve to, desi se određena intervencija nekog kuma, rođaka, prijatelja, i sama prijava na kraju ne bude tretirana od strane inspektora, sumnjičav je Petrović.

I poreznici imaju svoje sumnje - pre svega u državu. Od nje očekuju da popravi rad MUP-a, tužilaštva i sudova, jer bez njih Poreska uprava ostaje nedovoljno efikasna. Setimo se da nije IRS (Internal revenue service) poslala Al Kaponea u zatvor već američki sudovi na osnovu dokaznog materijala ove institucije, podseća pomoćnik direktora Poreske uprave.
Iako se čini da ovde baš i nije potreban Eliot Nes. Samo malo više reda i mnogo više rada. Poreznika pre svega.

Nelojalna konkurencija

Nelojalna konkurencija predstavlja veliki problem kompanijama koje uredno izmiruju svoje obaveze. Prema rečima Milana Petrovića, Centro štampa plaća osam miliona evra godišnje za poreze i doprinose na zarade. Procene govore da bi u slučaju usitnjavanja tog tržišta i prebacivanja poslova na male samostalne trgovinske radnje, u velikoj meri došlo do rada na crno i drastičnog smanjenja broja prijvaljenih zaposlenih, što bi smanjilo prihode budžeta za dva-tri miliona evra.