Nestašna tatina kći

Trebalo bi uskoro da svane i taj dan: početak snimanja filma “Mi nismo anđeli 2”. Zašto ste pustili da prođe toliko vreme ili je, možda, sad pravi trenutak?

- Razlozi su prozaični - nisam imao vremena, radeći na projektima od kojih je nekoliko realizovano a desetinu je, kao što to obično biva, “pojeo mrak”! I - nisam imao odgovarajuću priču za nastavak. Ispostavilo se da je upravo ta vremenska distanca pomogla da do priče dođem. Nikola sada ima ćerku tinejedžerku koja puni 15 godina, “nestašnu na tatu”. Dakle, lažemo za nekoliko godina, ne više, s obzirom na to da nas dvanaest godina deli od originalnih “Anđela”. Možda je i bilo glupo praviti nastavak ovog, pre svega vedrog filma, tokom “Slobine decenije”. Važno je napomenuti da su “Anđeli” pisani i smišljani pre početka krize te po duhu više pripadaju osamdesetim.

Bilo bi logično da “Anđeli 2” pričaju o petnaest godina starijim karakterima, razočaranim, “sagorelim” tokom “paklene decenije”. Samo što ja to nisam mogao, nemoguće je biti ciničan prema svojoj deci ili karakterima koje volite.

Unapred se može reći da je gledanost novog filma -garantovana ako samo pomislimo koliko je istinskih fanova imao prvi deo. Da li ta popularnost obavezuje?

- Odgovor je, naravno, da. No, mislim da je ovaj scenario dovoljno dobar da čak i premaši uspeh prvih “Anđela”. Verujte, ne bih se inače upuštao u ovakvu “avanturu”. Mislim da će nastavak biti čak gledaniji od prvog dela pošto priča podjednako dotiče i tinejdžere i njihove roditelje. Plus, namera nam je da prvi put nakon “trećeg balkanskog rata” edž-Jugoslaviju tretiramo kao jedinstveno tržište, da istovremeno krenemo sa distribucijom filma u svim bivšim edž-DŽu republikama.

Možete li ukratko da kažete šta ćemo gledati u nastavku, omiljene likove 12 godina kasnije ili još nešto?

- Kao što rekoh, Nikola ima ćerku u najosetljivijim godinama. Mala Sofija je u početku prava “tatina ćerka”, sa Nikolom ide na utakmice i igra sa njim “paint-ball”. Kada je, međutim, Marina uz pomoć Bube sredi za rođendan i pretvori u lepu mladu devojku, Nikolin pakao počinje... NJemu se čini da svaki mladić od njegove mezimice hoće samo jednu stvar... Pa počinje sa “preventivnim” merama - svaki potencijalni mladić mora biti “eliminisan”, na ovaj ili onaj način. Đavo i Anđeo se, naravno, bore svaki za svoju stvar, pitanja čednosti i promiskuiteta su otvorena... Naravno, reč je o romantičnoj, doduše ne baš “meanstream” komediji, nema dodira sa poslednjim Bertolučijevim filmom ili Kjubrikovom “Lolitom”.

“Mi nismo anđeli” je vaš prvi film, diplomski film. Odmah ste stekli ime. Pa i nagrade. Kako vam se danas čini to vreme, mladost cela?

- Čini mi se da će bar još ova decenija da mi prođe u tom mladalačkom “điru” te ne bih to vreme smatrao kao davno prošlo... Što se stvari tako relativnih kao što su “ime” ili “slava” tiče, davno sam na to “oguglao”, još od trenutka kada sam dobio Brankovu nagradu za knjigu poezije, mislim, kao najmlađi dobitnik u istoriji te nagrade. I tada me je spasavao cinizam, prema sebi, a i tim, posebno danas, diskutabilnim kategorijama.

Ako vratimo priču još malo unazad, da li je uspeh ono što ste oduvek hteli, diplomirali ste čak na dva fakulteta, spremni krenuli u život?

- Ni slučajno. Oduvek sam se rukovodio pravilom da radim samo ono što me raduje i zabavlja. Uspeh mi se uvek “dešavao”, nikada ga nisam jurio. Nemam ništa protiv izuzetno ambicioznih ljudi, mislim, čak, da bi ih trebalo “uvoziti” jer ovde je manjak ambicije kod većine ljudi očigledan. Kao i višak “bolesne” ambicije kod manjine. Ja sam do bavljenja filmom došao sasvim slučajno, čini mi se da sam već par puta ispričao da sam filmsku režiju upisao slučajno, bila je to nekakva glupa opklada. No, oduvek sam pisao i objavljivao, prvo za omladinske novine, rok kritike, pa prozu u književnim časopisima, jedno vreme poeziju, zatim scenarije... I nikada to nije bilo vezano za maštanje o slavi ili uspehu već za unutrašnju potrebu. Ko, uostalom, seda za prazan list papira gonjen maštanjem o slavi? Ili, vezano za pravljenje filmova, ko ulazi u muku stvaranja filma da bi se upoznao i ostvario intimnije kontakte s glumicama? Hm, mada, znam par svojih kolega...

Rekli ste da su vam filmovi “Lepa sela...” i “ Rane” bili neka vrsta terapije, zato ste ih snimili. Ako biste stručno sad to pojasnili...

- Pa da, kada to sagledavam sa određene vremenske distance. No, psihoterapija uvek sadrži jasnu svest i uključuje motivaciju, dok sam ja, sam sebi klijent, pretežno to činio nesvesno, boreći se protiv stvari sa kojima nisam mogao na drugi način da se nosim, koje su me plašile i užasavale. Plus, bavljenje filmom, posebno kod nas, traži celog čoveka, nema se mnogo vremena za depresiju, apatiju, jadikovke. Mnoge vredne ljude su devedesete “samlele” a mene su, eto, spasli moji filmovi... Mada, verujem da ima i doktora koji su, baveći se svojim poslom, pregrmeli strahotu oko nas, koncentrisani na svoj posao... Kao i ljudi u drugim zanimanjima. Težak rad i posvećenost nečemu već jesu, sami po sebi, terapija, izmišljena hiljadama godina pre Frojda. Toplo je preporučujem, mnogima ovde je neophodna.

Verujete li zaista da je vreme u kome su oni, ti filmovi, nastali - zauvek za nama?

- To je definitivno tako. Ne prihvatam kritiku da sam optimista “bez pokrića”. Jednostavno, ukoliko u to sumnjamo, imamo šanse da uđemo u pakao “proročanstva koje samo sebe ispunjava”. Pa čak i kad bi, u svom ludilu, težili da ponovimo gluposti iz užasne decenije, Evropa i kapital koji dolazi nam to neće dozvoliti. Ne zvuči to baš ljupko, ali je tako.

Posle 2000. u Srbiji je neuporedivo bolje, tako ste izjavili, ‘ladno. U čemu vidite te promene?

- Nego šta nego “‘ladno”! Uprkos tome što priznajem da danas nije ništa lakše “spakovati” film. Možda je čak i teže jer nema više sponzora koji iz patriotskih razloga pomažu kinematografiju, no ipak, neuporedivo je, zaista. Samo razni “muljatori” i secikese mogu da tvrde da je isto ili gore. Ili pak ljudi sa veoma poremećenom slikom stvarnosti i sistemom vrednosti. Ili pak oni što vole da kukaju iz ličnih, ili pak profesionalnih razloga. Kao novinari, na primer. “Mrak” se bolje prodaje od “svetla”...

Sećam se ćaskanja sa jednim frizerom kod koga sam odlazio. Čovek ne prestaje da kuka, bedna plata, rashodovani “jugo”, vlasnica lokala ga izrabljuje. A ja ga pitam: Je l’ si razmišljao da šišaš kučiće, čujem da se to plaća fantastično? - A, jes - na to će on - pa da me kuče ujede! Uvrežilo se to u našem mentalitetu, što bi rek’o lik iz Duškovog “Svetog Georgija” - Bolje da umrem nego da mi se nešto desi. Ta strašna inertnost je najveći kočničar promena, nisu nama krivi političari nego smo sami sebi neprijatelji...

Osim toga, ja često ljudima predlažem da se ograniče na sopstvenu “avliju” kada pričaju o politici i kukaju nad sopstvenim životom.

Osim filmovima, ugled ste stekli i oštrim izjavama. Pa, da krenemo... Koliko razumete ovu tranziciju kroz koju prolazimo?

- Pa, ne toliko oštrim koliko - iskrenim. Nikad nisam imao volje i živaca da govorim uvijeno. Mada je i to, priznajem, talenat. Dosta mojih kolega poštuje onu o “umiljatom jagnjetu koje dve sise sisa”. Ja sam često radio i na svoju štetu, ljutio neke važne ljude, “pačao” se i u stvari koje jednostavno nisu moj posao. Ali šta ću, takav sam. S druge strane, volim što nikada nisam činio kompromise, ni od jedne vlasti nisam dobio stan ili već šta, pa da moram da kalkulišem. Da l’ je to baš pametno, nisam siguran, ali pruža jedan dragocen osećaj slobode.

Što se tranzicije tiče, njome ću se baviti u filmu koji planiram da snimam u srpsko-francusko-bugarskoj koprodukciji kasno ove i početkom sledeće godine. Po poznatom romanu “Bodljikavo prase” engleskog pisca DŽulijana Barnsa. Mislim da je bolje da o tome pričam filmom, prekomplikovano je za intervju. Bojim se da ovde, u nekoliko rečenica, ne ispadnem pompezan...

Verujete li da u Srbiji postoji demokratija?

- Pitanja vrlina i mana demokratije u najrazvijenijim zemljama su toliko kompleksna da je u novinskom intervjuu bolje ove stvari zaobići. Ili treba biti mnogo veći stručnjak za “pitanja demokratije” no što sam to ja. Ili, pak, veoma pretenciozan. Ako bih “spustio loptu” i pristao da odgovorim šta osećam ja lično o ovome, rekao bih da se uspešno “učimo” demokratiji i demokratskim vrednostima, da me svakodnevno iznenadi i obraduje neki mali, pozitivan pomak nabolje...

Ima li među našim mnogim političkim strankama ijedne vama potpuno bliske?

- Ne potpuno. Voleo bih da postoji “Zelena stranka” koja bi se bavila “malim stvarima” nasuprot “velikoj politici”. Praktičnim, životnim stvarima. Takvoj bi stranci, ma koliko ona bila ocenjena kao “autsajder”, rado pomogao. Što se velikih stranaka tiče, u većini ima ljudi koji zaslužuju poverenje, finih i poštenih ljudi koje, uostalom, ja doživljavam više kao interesantne sagovornike nego kao političare. S obzirom na to da sam praktičan čovek, cenim ljude koji su spremni da “zavrnu rukave”. Alergičan sam na demagogiju kao, pretpostavljam, većina ljudi kod nas.... Imao sam jedno vreme naklonost ka gospodinu Koštunici i njegovoj stranci, no sad su oni velika stranka, ne trebaju im moje simpatije. Mi umetnici smo, u odnosu sa političkim partijama, često u “nebranom grožđu”. Trebamo im samo pred izbore, kasnije postajemo nezanimljivi. Skoro sam dobio poziv od jednog predsedničkog kanditata da prisustvujem skupu na kome će isti da sa umetnicima diskutuje o kulturnoj politici. Baš interesantno, ne sete se da nas zovu tokom “normalnog stanja”, da im pomognemo u kreiranju njihove strategije u kulturi već - nekoliko nedelja pred izbore. Onda se malo slikaju sa tobom i - to bi bilo to. O kulturi nekom drugom prilikom, do sledeće izborne kampanje.

U Srbiji se vlast promenila: koliko po vašem mišljenju?

- Mora da prođe još najmanje pola godine da na ovo pitanje dam odgovor. Treba biti fer i svakoj vlasti dati vremena... Lako je kritikovati. Tu smo, uostalom, “šampioni produktivnosti”.

Pred nama su novi izbori, predsednički izbori: imate li svog favorita pošto će Srbija konačno dobiti svog prvog čoveka...

- Biću iskren - više me trenutno zanima koju ću od nekoliko talentovanih devojčica izabrati da igra ćerku Nikole Koje nego ko će postati predsednik.

Ako bismo išli po imenima, recite najpre šta mislite o Vojislavu Koštunici ali i o prvih sto dana njegove vlade?

- To sam već rekao. A isto bih odgovorio i da je u pitanju radikalska vlada. Treba biti fer i pustiti ljude da pokažu šta znaju. Što se nas “filmadžija” tiče, mi smo jako zadovoljni saradnjom sa Ministarstvom kulture i ministrom Kojadinovićem. Nemam prava da odgovaram u ime lekara, policajaca, sudija...

Neizbežno dolazi na red Boris Tadić, lider stranke koju bije loš glas?

- Eh, pa kad se tako postavi pitanje, stvarno je teško odgovoriti - to je kao ono u maniru jednog elokventnog političara - “Je l’ vam zna mama da ste homoseksualac?” - na šta je sagovorniku, jašta, užasno teško da odgovori...

Najzad, i Toma Nikolić, lider stranke čiji članovi dišu u jedan glas?

- Ja ne vidim problem sa Tomom Nikolićem i ne volim da učestvujem u toj “antiradikalskoj histeriji”. Problemom smatram to što ne postoji ravnoteža snaga na političkoj sceni Srbije, što je levica, koja bi u tranziciji trebalo da bude regulator brzine i dubine promena, razbijena i korumpirana nasleđem SPS-a, kao što, ponavljam, nedostaje i Zelena stranka kao mala parlamentarna stranka.

Vi ste pokušali da živite u inostranstvu, dve godine uživali u kalifornijskom suncu, ali niste tamo izdržali, zar ne?

- Pa nije stvar izdržavanja... Živeo sam lepo, kuća sa bazenom i te stvari ali, kada radite za filmski studio, to ima i svojih mana. Lep život ali - nigde filma. Pretvori se u dosadu. Prvih nekoliko meseci “raspilaviš” se kad vidiš u svojoj bašti vevericu ili kolibrija ali posle pola godine dođe ti da ih “potegneš” kamenicom.

U zemlju ste se vratili posle pada Miloševića i dugo, ipak, čekali novi film?

- Ja, lično, sa tranzicijom nemam toliko problema pošto sam manijakalno radan, nemam sklonosti ka depresiji, verujem da se rad isplati. Mnoge moje kolege ne mogu da se prilagode tome i, jasno, ne treba ih kriviti, bila su to divna vremena kada je država finansirala filmove u punom iznosu. To se više nikada neće ponoviti, ali ćemo se truditi da uspostavimo mehanizme da filmski fond i RTS, kada postane javni servis, učestvuju u budžetima filma sa bar 50 procenata. Svi mi “mlađi” koji smo počeli da radimo u najtežim trenucima u istoriji ove zemlje sasvim smo dobro “utrenirani” na najgore uslove. Nikada nisam mogao da odem u Dubrovnik i pišem scenario u hotelu “Argentina” pa i ne znam šta sam propustio.

Nedavno je otvoren Filmski centar Srbije a konačno se priprema i zakon o kinematografiji. Kao da se srpskom filmu pišu bolji dani?

- Da, to je sigurna stvar. Činjenica je da je naša kinematografija u jednom trenutku došla na ivicu kolapsa. Svaki novi film bio je jedna dobijena bitka ali smo, u stvari, izgubili rat! Užasnom voljom i trudom filmadžija stvarala se iluzija da je naša kinematografija neuništiva, da nema potrebe da se prave neka sistemska rešenja. Bez njih smo, međutim, osuđeni na propast. Nedavno osnovan Filmski centar Srbije doveo je do toga da su sve relevantne “filmske snage” u Srbiji napokon ujedinjene i da svi zajedno radimo na uspostavljanju novih odnosa u kinematografiji. Za to su najzaslužniji Đorđe Milićević, predsednik upravnog odbora Centra, ministar Kojadinović ali i mnogi drugi filmski radnici. Zajedno smo tokom nekoliko meseci radili na više “frontova” koji čine srpsku kinematografiju.

U vreme poslednjeg Festa strašno ste se obrušili na ljude koji ga vode. Ponekad je to ličilo na sopstveno preporučivanje?

- Mislim da je vaše pitanje i pomalo zlobno, ali pruža mogućnost da se - stvari razjasne. Kod nas se stalno misli da kada neko nešto kritikuje, taj to čini kako bi došao na mesto toga koga kritikuje. Ma, ni slučajno! Ja za to nemam vremena ali sam uz Fest odrastao i želim da pomognem. Gde dolazimo do još jedne česte zablude koja otprilike glasi - “Nemoguće da on to radi samo za opštu korist”. Smatram to strašnim, bolesnim. I preporučujem svakom društveno koristan rad. Makar, pomalo. Osećaće se bolje. Osim toga, da se vratim na moju “famoznu” kritiku rukovodstva Festa: šta je strašno u tome da se kritikuju ljudi koji loše rade svoj posao, koji već godinama predstavljaju “sivu eminenciju” kinematografije, a rade taj posao “otaljavajući ga”, pretežno na sopstvenu korist? Moramo se navići da komuniciramo otvoreno, a ne da “bunarimo” po kuloarima. To što sam ja rekao misli devedeset posto ljudi iz filma, ali mnogi neće da se zameraju. I tako, prođe im život u tom “mišijem životu”, u nezameranju. A okolo se stvari raspadaju. Takve, da budem iskren, pomalo i sažaljevam. Ali razumem, rasli su u sistemu koji je od njih pravio konformiste. Trebaju nam sveže ideje, novi programi, novi ljudi - treba da priznamo da je Fest izgubio primat u regionu, da su ga uveliko pretekli i Sarajevski i Sofijski i Motovunski festival, da se pretvorio u običnu distributersku smotru. Filmski centar Srbije, koji će uskoro da preraste u zvaničnu organizaciju pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, nešto kao podministarstvo za film, baviće se, pored filmskog fonda, Eurimagea, promocije naše kinematografije, kinofikacije, festivalima. Pa tako - i Festom.

Emir Kusturica je dobio nagradu “Braće Karić”. Da li biste je primili da je vama ponude?

- Nemaju razloga da mi je ponude dok ne snimim novi film. Ako mi je tada ponude, ne vidim u čemu je problem. Brine vas visina novčanog iznosa koja ide uz nagradu? Smatrate iznos previsokim? Ili nešto treće? Nagradu čine i ljudi koji su je dobili. Nemam ništa protiv da primim nagradu koju je prihvatio Emir Kusturica. Što se kompanije “Braća Karić” tiče, mi smo pregovarali sa njima oko filma “Bodljikavo prase” i žao mi je što su se, nakon nekoliko meseci, pregovori završili neuspešno, bez naše krivice. LJudi su, jednostavno, odustali. Sada čujem da su partneri u novom nastavku “Tesne kože” i želim im sreću sa tim projektom koji su prepoznali kao interesantniji. Možda ćemo u budućnosti sarađivati na nekom drugom projektu.

Predajete i režiju na fakultetu: šta je vama najvažnije da oni, sasvim mladi ljudi, pre svega shvate?

- Ne predajem više. Imao sam druge planove a i malo mi je bilo glupo da radim kao asistent-pripravnik. Što ne znači da se ne bih vratio jednog dana no, jedino, kada bih imao priliku da predajem filmski scenario. Čini mi se da bih na taj način mogao da pomognem instituciji iz koje sam ponikao. Ali, kao što treba da bude slučaj sa svim profesorima, na godinu-dve, između projekata. Znanje studentima treba da prenose ljudi koji su aktivni, koji snimaju. Inače, taj posao gubi smisao. Svodi se na “socijalu”. Na katedri produkcije imate ljude koji su, u svom zenitu producirali “Svečanost vatrogasnog društva u Kninu”, i oni predaju mladim producentima kako se pravi film. Da ne govorim o katedri dramaturgije, o profesorima koji decenijama nisu napisali scenario za film. Ja se nadam da će Filmski centar Srbije biti u mogućnosti da pruži pomoć i Fakultetu dramskih umetnosti kao i drugim visokim školama koje obrazuju kadrove za našu kinematografiju. Jer, bez toga nema budućnosti našeg filma, čak i ako bude novca...