Ples sa đavolom, ples sa bogovima

Padobranac zna bolje od svakog drugog kakav je put od zvezda do trnja. Ili do kukuruzišta, ili gde je već neplanirano sleteo. Shvatili smo to donekle i mi dok smo u subotu razume se, u podne, po najvećoj vrućini sa instruktorom padobranstva Radivojem Pavlovim gazili nečiju njivu tragajući za delovima opreme koje je jedan skakač morao da odbaci u vazduhu jer mu se nije otvorio glavni padobran.

Čovek ima hiljadu skokova i ovo je prvi put da je morao da otvori rezervni padobran. Ja imam dve i po hiljade skokova i takvo nešto mi se dogodilo svega triput. Neka, sad ću barem da ga šutiram, smejao se popularni Paja dok smo upadali u zemlju do članaka.
Taj svakome poznati ritual padobranskog šutiranja ima sasvim plemenito poreklo. Ideja je isprva bila da bol od šuta u zadnjicu nakon prvog skoka simbolično bude jedini koji će skakač ikada pretrpeti baveći se padobranstvom. Vremenom je, doduše, shvaćeno koliko je običaj zabavan, pa su padobranci počeli da se šutiraju i zbog brojnih drugih, malih povoda, kao što je prvi skok novom opremom. No, moglo bi se reći da izvorni ritual donosi sreću. Prvo čime instruktori padobranstva ohrabruju đake jeste statistika.



Statistički gledano, u većoj si opasnosti prilikom dolaska na aerodrom nego na samom aerodromu. Nesreće se veoma retko dešavaju, ali kada se dese senzacionalne su i veoma interesantne novinarima, pa se uvek podigne fama. U vreme kada sam ja pohađao obuku, na prvom času se uvek slušala američka statistika. Amerikanci skaču najviše na svetu, imaju tri ili četiri miliona skokova godišnje, i te godine kada sam ja bio na obuci poginulo im je trideset i pet ljudi. Instruktori su nam sve to ispričali, a onda su prešli na ostatak statistike: otprilike isto toliko ljudi poginulo je od udara groma, više ih je stradalo od uboda pčele, i tako dalje. Smrti u saobraćajnim nesrećama nećemo ni da pominjemo jer je reč o redovima veličine različitosti. I tada shvatiš da si zaista u većem riziku na pešačkom prelazu kod Narodnog pozorišta nego na aerodromu, priča Boris Vukadinović, osnivač padobranskog kluba Feniks, inače kontrolor letenja.



Zato su Feniksovi padobranci u subotu na sportskom aerodromu Lisičji jarak u šali slavili ulazak u istoriju srpskog vazduhoplovstva. Jer glavni padobran tog dana nije otkazao samo jednom skakaču, već dvojici, i to na istom letu, za šta statistika kaže da je u sferi neverovatnog. I nakon tog nemogućeg, sve što je od medicinskog znanja bilo potrebno bilo je malo leda za skočni zglob jednog od njih dvojice. Sve se završilo smehom, ali smeh i strah i ovde idu ruku podruku.

Strah mora da postoji. Kada strah ne bude postojao, verovatno više neću skakati. Strah te tera da paziš na sebe i na druge jer ti se, naposletku, padobranstvo sviđa, i hoćeš da ponoviš to iskustvo. Kada si takav, to je kao da si narkoman, u kući nemaš ništa osim padobrana, ceo život je tome podređen. Moja familija zna da se, ako je vikendom svadba, na nju ide tek posle skakanja. Niko me više vikendom ne zove na roštilj, na čamac, jer svi znaju da ću biti na aerodromu, objašnjava Boris.



Sve o čemu Boris govori bilo je urezano u lica troje Feniksovih đaka, Jelene, Ivone i Baneta, postrojenih u vrstu za proveru opreme pred poletanje. U proseku imaju 27 godina i životna im je podloga sasvim obična. Pedagog, poslovođa i slično. Oprema im, pak, nije nimalo obična, već neupućenom oku izgleda kao zbirka nečega što biste poneli na poduže takmičenje u orijentaciji u šumama Amazona. Posle opreme, instruktor Paja proverava njihove pokrete. Koreografija padobranskog skoka, izgleda, ne bi bila neumesna na plesnom podijumu. Nervozni smeh mladih skakača, takođe. Sve je po propisu, i nakon Pajinog ohrabrujućeg znači, mala, opušteno i uživaj, upućenog Jeleni, koja upravo polazi na prvi samostalni skok, đaci se ukrcavaju u cesnu 182. Zbijeni u skromnom prostoru aviončića koji nije namenjen letenju, već iskakanju iz njega, izgledaju i kao grupa imigranata otkrivena u šleperu na graničnom prelazu Kelebija. Ali njihova lica i oprema kažu da će, ako igde, imigrirati u neke više sfere lučenja adrenalina. Cesna bruji iritirajuće glasno, pa sve tiše i naposletku previše tiho. Barem za laika koji spektakl gleda sa zemlje, previše tiho. Čini mu se da je avion previsoko, da je nemoguće bezbedno skočiti sa takve visine, bez obzira na to što je reč o vazduhoplovno pišljivih 1.500 metara, čovek nije tica, bogamu



UZBUĐENJE
To je, otprilike, opis onoga što se isprva komeša u mislima laika, a zatim mu se u vidnom polju komešaju kupole. Sve su na broju i sve je na mestu. Jelenu sa zemlje radio-vezom navodi Boris i odjednom skok padobranom izgleda kao vožnja jugićem na poligonu auto-škole. Jelena, čini se, bez po muke prati Borisove instrukcije tipa 90 stepeni levo, 180 desno, aterira meko i zadržava se na nogama. Samo njen trijumfalni vrisak odaje da ovo nije bio rutinski, već prvi samostalni skok u životu.
Kako je ovo divno! Ne postoji ništa lepše na svetu, i slično, prve su Jelenine rečenice po prizemljenju.

Rečenice gotovo detinjaste, klišei, ali ovde očito iskrene. Malo kasnije, Jelena objavljuje da ima crne rupe u pamćenju, da se ne seća skoka, ali svejedno priča brže nego što je njen avion leteo, i samo čekamo da objavi da ima i glavobolju. I to se, naravno, ubrzo dešava. I sve posledice ogromnog uzbuđenja sada su na mestu. Zato se skokovi snimaju. Čovek inače ne bi znao šta je radio.
Pre nego što sam prvi put skočila, u tandemu, grčevito sam se držala za vrata. Bilo je naizmenično: ovo je najbolje na svetu i, fuck, fuck, fuck, fuck, fuck, šta ti je ovo trebalo, priča Jelena.



Svi se smeju i razumeju. I kada skačeš u tandemu, za šta nije potrebna nikakva obuka, jer si vezan za iskusnog padobranca koji povlači sve ručice koje treba, a ti si suvozač i treba samo da se opustiš i uživaš u okolišu, utroba ti mora barem jednom reći da nisi normalan. Kada prvi put skačeš samostalno, kao Jelena, bez obzira na to što skačeš na gurtnu, to jest padobran opet ne otvaraš sam, već samo njime upravljaš kada se otvori, telo verovatno vri i vrišti. Kako li je tek onda kada prvi put moraš sam i da aktiviraš padobran?

Najgori je upravo taj skok. Pitaš se hoćeš li se setiti da povučeš ručicu, bez obzira na to što se nikome nije desilo suprotno, a dok je povlačiš osećaš se kao da izvlačiš repu, kaže Ivona, iza, to jest iznad koje je sedamnaest skokova, od čega deset sa samostalnim aktiviranjem padobrana.
Koliko god tih sedamnaest Ivoninih skokova laiku delovalo mnogo, kao sedamnaest plesova sa đavolom, ta brojka padobranca i dalje čini početnikom. Tako mora da bude jer statistika svakako kaže da je verovatnoća da čovek strada glumeći pticu zanemarljiva, ali u okviru te verovatnoće čovek može da se uplete u sto i jednu nevolju, kao što se upletu žice padobrana nakon sletanja.
Samo još slušalice mobilnog telefona mogu ovako da se zapetljaju, šalom olakšava sebi muku instruktor Paja dok pakuje padobran.



ŽIVOT
Ako, međutim, znaš kako da se iz nevolje ispetljaš, nagrada je, kažu skakači, opet klišeima, ali opet iskrenim, neprocenjiva.
Niko nema priliku tek tako da gleda Beograd sa naše visine. Ako je lep dan vide se Vršac i Fruška gora, Beograd ti je kao na dlanu, sa svojim mostovima Jedino što vidiku fali jeste more. Ako bi nešto u gradu moglo da se potopi, pa da imamo i more, to bi bilo super, smeje se Boris.
Ne moraju to ni da kažu. Dovoljno je znati šta su sve spremni da urade za još jedan skok.

LJudi postaju instruktori ili padobranski kamermani kako bi zaradili za skokove. Padobran košta 5.500 evra, opisuje tmurne detalje padobranskog neba instruktor Paja.
Nijedna priča, makar bila i bajka poput padobranske, ne može da se ispriča bez zvučnog efekta šuštanja novčanica. Boris ne krije da je vazdušni ples preskup i njemu samom, bez obzira na to što ima zavidno plaćen posao kontrolora letenja. Dovoljno je setiti se koliko košta samo jedno podizanje aviona. A feniksovci avion moraju da iznajmljuju.

Sve što zaradimo obukom, tandem-skokovima, bilo kakvom komercijalnom aktivnošću, opet ulažemo u klub, u kupovinu opreme. Da sam rođen negde drugde, već bih imao petnaest ili dvadeset hiljada skokova, bio bih surovi profesionalac i živeo bih od toga. Na Zapadu je odnos cene skoka i plate građanina drugačiji, ovde si ograničen na deo populacije koja ima novca

Kada ti odrastao čovek kaže, kao što kaže Boris, da mu je na spisku želja prva stavka sopstveni avion, načelno bi trebalo da se smeješ. Ali kada vidiš blaženstvo na licima ovih skakača dok pričaju o svojoj ljubavi, shvatiš da im je sopstveni avion prirodna potreba i žališ što ne možeš da im je ispuniš. Druga želja im je zbilja skromna: hangar u kome bi napravili učionice i u kome ne bi morali da brinu o tome da li su smešni dok po jakom vetru trče za odbeglim padobranima, koje sada pakuju na otvorenom.



A kada smo već kod pakovanja, neposredno pred odlazak sa aerodroma, ljubazni domaćini su nam omogućili da, uprkos gužve željnih skakača, u avion spakujemo i foto-reportera NIN-a, Miloša Perića, kako bi napravio i vazdušne snimke. No ta je sjajna fotografska prilika naprasno postala neprilikom kada je Boris rekao Milošu da propisi zahtevaju da i sam navuče padobran, jer avion koji otvara vrata na 1.500 ili 3.000 metara ipak nije najbezbednije mesto za fotografisanje. Dok je Boris Milošu držao najkraći mogući kurs upotrebe padobrana zgrabiš ručicu, i napraviš pokret kao da hoćeš da me udariš zbog toga što sam te uvalio u nevolju i sami smo dobili napad onog već pomenutog nervoznog smeha.

O ovom zaokretu će drug da ti priča kada sleti, rekao je instruktor Paja autoru teksta dok su gledali oštar okret koji je cesna 182 napravila vraćajući se na aerodrom.
Znaju feniksovci sve o tome kako se padobranske priče odmotavaju. Miloš je pričao upravo o tome kako je avion zaošijao, i kako mu se nebo okrenulo, i pričao je brzo, kao i Jelena, jer ni padobranski let avionom nije nimalo nalik komercijalnim letovima. A dobio je nakratko i onaj karakteristični osmeh koji svi skakači imaju kada se prizemlje.
Padobranstvo ti je kez koji ne možeš da skineš sa lica, zaključuje Radivoj Pavlov.