Savremeni robovi

Iako je radna, seksualna i svaka druga eksploatacija ljudi stari i globalni problem, način na koji se ona lokalno razvija govori mnogo o promenama koje su se desile u jednom društvu. Dostupna statistika je, pritom, tek indikator tendencija, nikako i pouzdani pokazatelj stvarnih razmera trgovine ljudima. Mnogo je, nažalost, veći broj onih koji nisu registrovani preko nevladinih i međunarodnih organizacija ili drugih institucija.

Statistika tako pokazuje da su u Srbiji u 2012. godini dokumentovana najmanje 42 slučaja seksualne eksploatacije žena. Ali, iza ovog broja krije se porazan podatak: veliki broj žena prodao je ili eksploatisao njihov muž, partner, brat, otac, ili neko koga su poznavale i kome su, sledeći patrijarhalnu tradiciju, verovale.

Bilo gde, bilo kad i bilo ko može doći u dodir sa trgovinom ljudima, kaže Elena Krsmanović, koordinatorka za odnose sa javnošću nevladine organizacije ASTRA. U Srbiji tržište za trgovinu ljudima postoji i raste iz godine u godinu. Istina o njemu gora je nego što je beleži statistika.
Ne samo da se ne čini dovoljno u borbi protiv ovog kriminala, nego ne postoji ni svest o svim okolnostima pod kojima se dospeva u ropski položaj, a tradicionalno se veruje da su tome doprinele same žrtve, koje stoga ni ne mogu biti žrtve, objašnjava Elena Krsmanović.

PRINUDA
To se može uočiti i u najnovijem izveštaju američkog Stejt departmenta o trgovini ljudima u Srbiji, u koji je NIN imao uvid. Srbija je zemlja porekla, tranzita i destinacije za muškarce, žene i decu kojima se trguje radi prinudne prostitucije i prinudnog rada, uključujući i prinudni rad u kući i prinudno prosjačenje. Žene iz Srbije seksualno su eksploatisane od strane srpskih kriminalnih grupa na severu Italije, u Nemačkoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Austriji i Švedskoj. Državljani Srbije žrtve su prinudnog rada u evropskim zemljama, Azerbejdžanu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, kao i u građevinskoj industriji u Rusiji. Žrtve iz Srbije često su eksploatisane od strane članova porodice, a žrtve stranog državljanstva identifikovane u Srbiji poslednjih godina potiču iz susednih zemalja kao što su Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Rumunija i Moldavija. Romska deca u Srbiji su eksploatisana kroz prinudnu prošnju i prinudu na vršenje krivičnih dela.

Najnoviji Izveštaj nije doneo mnogo iznenađenja. Srbija je i dalje u Grupi 2, koja po klasifikaciji ove institucije obuhvata one države koje ne ispunjavaju u potpunosti minimum standarda za iskorenjivanje trgovine ljudima. U Grupu 1 spadaju države koje ispunjavaju minimum standarda (mereno prema američkom Zakonu o zaštiti žrtava trgovine ljudima), a u treću one koje ništa ne ispunjavaju, niti išta čine u tom pravcu. Iako bi se svrstavanje u drugu grupu moglo shvatiti kao pozitivno, pogotovo kada je reč o kriminalu iz oblasti kršenja ljudskih prava u kojoj ovde generalno nema istinski dobre prakse, činjenica je da je Srbija u istoj grupi od 2005. godine, što je jako dug period koji je mogao i morao da donese mnogo više dobrih rezultata. Pritom, u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ključnoj instituciji za suzbijanje ovog kriminala, na najodgovornijem, ministarskom mestu sedi isti čovek od 2008. godine, isto onoliko dugo koliko je na mestu državnog koordinatora borbe protiv trgovine ljudima i glavni policijski inspektor Mitar Đurašković. Ipak, MUP je tek jedna karika u lancu borbe protiv ovog kriminala.

Pa, ipak, Stejt department izveštava da je u protekloj godini Vlada istražila veći broj slučajeva radne eksploatacije, da je učestalije krivično gonjenje za delo trgovine ljudima, te da je više novca izdvojeno za državni Centar za zaštitu žrtava, nadležan za identifikaciju i zaštitu žrtava i za pomoć najtežim kategorijama žrtava ovog kriminala, deci. Centar je, inače, formiran prošle godine, i ustanova je socijalne zaštite. Pozitivno se ocenjuje i rad pravosuđa, jer je povećan broj krivičnih prijava za ovo delo a skraćeno trajanje sudskih procesa. Prošle godine je osuđeno 47 trgovaca ljudima na kazne u trajanju od šest meseci do deset godina, a jedna presuda je oborena. Samo jedan počinilac nije bio srpski državljanin. Jedna od najstrožih kazni za trgovinu ljudima do danas izrečena u Srbiji je osuda četiri lica u februaru ove godine, na zatvorske kazne od 10 do 15 godina i novčanu kaznu u protivvrednosti od 73.400 dolara.

METODE
Način na koji se postaje žrtva ne menja se mnogo s godinama. Trgovci ljudima koriste stare, dobro oprobane metode, koje je teško prozreti, pogotovo ukoliko je reč o mladim, nedovoljno životno iskusnim devojkama. Veoma je zastupljena loverboy metoda: dečko osvoji devojku, počnu da se zabavljaju i on se potrudi da je što više veže za sebe. Posle nekog vremena , kad devojka stekne poverenje u njega, pozove je da odu na more, na zajedničko putovanje, ili da zajedno žive i rade u nekom drugom gradu. Ubrzo, ona će ostati bez pasoša i bez slobode, i postaće seksualna robinja.

Poslovne ponude kao vid namamljivanja su takođe sve perfidnije, i naizgled deluju sasvim u redu. Oglas za letnji posao u kafiću u Crnoj Gori sadržaće adekvatnu ponudu za platu i radne sate, dakle ono u šta je sasvim jednostavno poverovati. Velika je zabluda da postoje manje ili više rizične profesije, jer žrtve postaju i konobarice ali i medicinske sestre, ili recimo građevinske tehničarke, koje se odazovu na oglas za posao u drugom gradu, na primer, u Srbiji. Ponekad, one postanu potpuno nemoćne žrtve na razdaljini od 200 kilometara od rodnog grada.

Radna eksploatacija je zapravo prinudni rad, gde žrtva ostaje bez naknade, i proživi period u uslovima nedostojnim čoveka. Za ovaj vid trgovine karakteristično je da se pretežno fokusira na muškarce. Osoba odgovori na oglas za solidno plaćen posao recimo u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, i ubrzo ostane bez dokumenata, na nekom izolovanom mestu, gde mora da radi bez pogovora i pod pretnjama. Dešava se i da prinuda počinje postepeno, kao recimo na građevinskim poslovima u Ukrajini ili Rusiji. U početku je sve u redu, a onda počinje zabranjivanje kontakata, zatvaranje i sve se završi odbijanjem da se isplati naknada za obavljeni posao. Takvo iskustvo imali su ljudi različitih profesija, od lekara do zidara i sezonskih radnika.



Brojni su i ozbiljni problemi u sistemu borbe protiv ovog organizovanog kriminala. Često se dešava da se trgovina ljudima procesuira kao posredovanje u prostituciji, bilo zato što je tužiocima lakše da dokažu ovo delo ili zato što ne poseduju dovoljno znanja o samom problemu trgovine ljudima. Ovo se dešava i u slučajevima u kojima su oštećene maloletne osobe. Time, umesto da zaštite prava oštećene kao žrtve trgovine ljudima i uključe je u sistem pomoći, njoj se na teret stavlja prekršaj zbog bavljenja prostitucijom. Umesto da je zaštiti, sistem je obeleži kao prostitutku, a može da se desi da se protiv nje pokrene odvojeni postupak i da završi u zatvoru, kaže Krsmanović iz ASTRE. Ta razlika u prepoznavanju dela je ključna ne samo za pravnu zaštitu već i za pružanje pomoći u procesu oporavka i reintegracije žrtve ako nije prepoznata kao žrtva, već počinilac krivičnog dela, što se države tiče pomoći nema.

Pomoć države odnosila bi se zapravo na proceduralne olakšice, pošto svaka druga pomoć žrtvama trgovine ljudima u ovoj zemlji nažalost zavisi od nevladinog sektora. Na primer, u slučaju da je identifikovana strana državljanka prilikom intervencije policije, ukoliko je službenici na uviđaju prepoznaju kao žrtvu trgovine, ona će dobiti pravo na tri do šest meseci boravka u zemlji, odnosno do godinu dana ukoliko pristane da svedoči u postupku protiv počinioca. Ukoliko, međutim, policajci na licu mesta procene da je reč o dobrovoljnoj prostituciji, žrtva se proteruje zbog ilegalnog boravka u zemlji, najčešće pravo u ruke onog ko je prodao, i ko će to učiniti opet. Isti značaj u prepoznavanju dela važi i za kasniju fazu u postupku, kada odgovornost preuzimaju tužioci i sudije, između ostalog i jer je zaprećena kazna za počinioce jednog i drugog dela različita.

UCENE
Suzbijanju te prakse mnogo bi pomoglo angažovanje sudsko-medicinskih veštaka, koji imaju adekvatno znanje da prepoznaju žrtvu, koja često ni sama uopšte nije u stanju da kaže šta joj se dogodilo. Osobe koje su ih prodale i koje ih eksploatišu, koriste sistem ucene i pretnje, i podstiču osećaj saučesništva i krivice kod žrtve. Oni često prete da će povrediti članove porodica žrtava, drogiraju ih, tuku, uništavaju njihovu ličnost i osećaj samopoštovanja.

Do osobe koja je u takvom stanju provela na primer nekoliko godina, ne može se lako dopreti. Čak i nakon dostizanja slobode, žrtvi ovog kriminala potrebno je bar šest meseci do godinu dana da se minimalno oporavi i osnaži. Tu vrstu pomoći za sada u Srbiji jedino pružaju nevladine organizacije.

Nevladine organizacije poslednjih godina zahtevaju da se osnuje fond za pomoć žrtvama, u koji bi se slivao zaplenjen novac od trgovaca ljudima i koristio za nadoknadu štete osobama koje su preživele eksploataciju. Država Srbija, tradicionalno fokusirana na kažnjavanje počinilaca a ne na pružanje adekvatne pomoći njihovim žrtvama, nije do sada reagovala na inicijativu. 

Statistika u EU i svetu

U prvom izveštaju o trgovini ljudima u EU koji su objavili Eurostat i DG Home Affairs navodi se da je u EU 2010. godine bilo 5.535 identifikovanih i 3.933 pretpostavljene žrtve trgovine ljudima. Najviše identifikovanih žrtava te godine je bilo u Španiji (1.605, od kojih su 1.472 bile žene), potom u Rumuniji (1.154), Nemačkoj (651), Bugarskoj (432). Pretpostavljenih žrtava trgovine ljudima najviše je bilo u Italiji - 2.381 , a potom u Holandiji, 993. Većina žrtava trgovine ljudima od 2008. do 2010. godine bila je iz članica EU (61%) a slede žrtve iz Afrike (14%), Azije (6%) i Latinske Amerike (5%). Od članica EU, najviše žrtava bilo je iz Rumunije i Bugarske dok je među žrtvama van EU najviše onih iz Nigerije i Kine, preneo je Euractiv.rs.

Evropska komisija je povodom promocije ovog izveštaja navela da je samo 27 zemalja članica EU u potpunosti integrisalo Direktivu o borbi protiv trgovine ljudima u svoje zakone, uprkos činjenici da je rok za to istekao 6. aprila 2013. godine.
Direktiva sadrži smernice za zakonske izmene i za postupanje u svim fazama borbe protiv trgovine ljudima, koje su u interesu žrtava i mogu da spreče recidiv. Takođe predviđa da svaka članica (pa time i zemlja kandidat) uvede institut koji će analizirati trendove i prikupljati podatke, što je od ključnog značaja za razvoj adekvatne dugoročne strategije u iskorenjivanju ovog zločina.

International Labour Organization (ILO) i United Nations Office of Drugs and Crime (UNODC), objavili su da je globalno broj žrtava prinudnog rada, uključujući i prisilnu seksualnu eksploataciju, u periodu 2002-2011. bio 20,9 miliona ljudi. NJihove procene su da je 5,5 miliona dece bilo u lancu trgovine.
Troje od svakih 1.000 ljudi u svetu je danas u prisilnom radu, kaže se u izveštaju. Prisilna seksualna eksploatacije je i dalje najzastupljenija grana ovog organizovanog kriminala, ali je prisilni rad u porastu za skoro 20 odsto u odnosu na početak 2000.