Demokratska kvadratura kruga

Čoveče, ne znam šta da radim. Toliki je pritisak da mi dođe da prestanem da se bavim ovim poslom”, vajkao se NIN-u jedan od istraživača javnog mnjenja u utorak (8. jun) uveče. Pritisak je sprečio istraživača pa nije odlučio šta mu valja činiti ni u sredu u podne kada je ovaj tekst završen. Izgleda kao da predsednički kandidati veruju da će razultati istraživanja javnog mnjenja ozbiljnije moći da promene njihove trenutne rejtinge i u poslednjim satima predizborne kampanje.

Istraživači su gotovo jedinstveni: Tomislav Nikolić, Srpska radikalna stranka i Boris Tadić, Demokratska stranka idu u drugi krug. Javno je dosad jedino agencija MF rekla da je siguran Nikolić, ali da Tadić i Maršićanin imaju podjednake šanse da se nađu u drugom krugu.

Miroljub Labus, potpredsednik vlade u utorak je odmahivao rukom - pa ti istraživači su rekli da će Dragoljub Mićunović sigurno pobediti Tomislava Nikolića na novembarskim izborima, pa je radikal “razbio” demokratu. U sredu je Labus rekao NIN-u: “Nije tačno da Tadić značajno beži Maršićaninu. Razlika između njih je na nivou statističke greške. Znači, Maršićanin lako može da bude u drugom krugu i on ima više šansi od Tadića da pobedi Nikolića.”

Visoki funkcioner Vlade Srbije u utorak je šaljivo komentarisao nalaze ispitivača javnosti: “Nisam još do kraja sredio kancelariju, a i što bih kada se uskoro selim.” Ali, nema defetizma u beogradskoj Nemanjinoj 11. U utorak je glavna tema bila priprema konferencije na kojoj su glavni urednici medija trebalo da čuju šta je vlada Vojislava Koštunice uradila za sto dana. Radilo se punom parom na pripremi konferencije, i uredno se krilo da li se uopšte razmišlja šta ako na izborima pobede Tadić ili Nikolić. “Ne, ne i ne. O tome se nije naglas razgovaralo u vladi”, uporan je vladin visoki funkcioner.

Vladin kandidat Dragan Maršićanin u utorak je iz Užica plašio Srbiju: ako ne izabere njega, izabraće politički haos, stagnaciju...jednom rečju: propast. Ali, to plašenje Srbije izborima sasvim je u neskladu sa ranijim izjavama vladajućeg bloka koji je mesecima ponavljao da su izbori jedini normalan izlaz iz političke krize. Zašto to ne bi bili i sada ako se tvrdi da bi pobeda opozicionih kandidata na predsedničkim izborima predstavljala političku krizu.

U utorak je bilo jasno još nešto što je vlada prećutala: njena delegacija nije otišla u Vašington da sa Međunarodnim monetarnim fondom postigne dogovor o kohabitaciji u ovoj godini. Taj dogovor su onomad, po povratku iz Vašingtona, za 10. jun najavljivali Miroljub Labus, potpredsednik vlade, i Mlađan Dinkić, ministar finansija.

Dakle, u utorak se vlada javno nadala. Za građane Srbije sasvim je nevažno da li je možda vlada u utorak i tajno strahovala od rezultata na biralištima 13. juna. Za građane Srbije jedino je bitno da li vlada ima izlaznu strategiju, da li zna šta joj valja činiti ako se prognoze istraživača javnog mnjenja ostvare. Ako se ne ostvare, i 27. juna Dragan Maršićanin, koji je tridesetak dana bio v.d. predsednika Srbije tada postane njen treći izabrani predsednik posle Slobodana Miloševića i Milana Milutinovića - vlada će odahnuti. Malo je reći odahnuti. Živnuće svi, pa i oni iz koalicije koji su na izborima zaokružili broj 15, a najviše Koštunica i DSS, koji će značajno uvećati svoje liderstvo u vladajućem bloku do stepena kada će njihovo mišljenje drugima izgledati kao naredba koja se bezuslovno izvršava.

Ali, u slučaju pobede bilo Tadića bilo Nikolića, Vojislav Koštunica će još jednom morati da prikaže debele živce, političku negadljivost, želju za vlašću, umeće pregovaranja i ubeđivanja čime je iznenadio mnoge u Srbiji i svetu posle ishoda decembarskih parlamentarnih izbora.

Pobeda Tadića ne bi zadala mnogo problema Koštunici i zato što su se već obojica složili da mirno mogu da podnose jedan drugoga na mestu predsednika, odnosno premijera. Naravno, Tadićev uspeh bi zaoštrio rivalstvo unutar takozvanog demokratskog bloka ali teško da bi doveo do otvorenih sukoba između DSS-a i DS, makar u prvih nekoliko meseci posle završetka predsedničke trke.

Pobeda Nikolića naterala bi Koštunicu da rešava tri problema: nagovori Labusa i G17 plus da ne ispune obećanje i napuste vladu; da ubedi svet da radikal na mestu predsednika Srbije nije smak sveta i, konačno, da pozove u vladu i DS.

Labusa, koji ponavlja da će napustiti vladu ako pobedi Nikolić, svakako će nagovarati i Dinkić. Ministar finansija i mozak i srce G17 plus već se pripremio za neuspeh Maršićanina izjavom da bez obzira na rezultat predsedničkih izbora valja proširiti Vladu Srbije Demokratskom strankom. Ovih dana Dinkić je u telefonskim razgovorima sugerisao Borisu Tadiću da ne govori da njegov DS neće u vladu posle izbora, pa i ako postane predsednik Srbije. (Razgovor Tadića i Labusa koji je uz bolovanje potpredsednika poslužio kao povod za medijska nagađanja o dogovorima DS i G17 plus bio je kratko informisanje o zdravstvenom stanju potpredsednika, lišen političkih sadržaja.) Bivši guverner svakako ne želi da se liši onoga što je lako stekao: kontrole novčanih tokova u Srbiji, savetodavne uloge u jednom uticajnom i jednom neuticajnom mediju, komandnih mesta u bar dve banke, naklonosti bar tri oligarha ( novo ime za preduzetnike, tajkune, biznismene, profitere...). Dinkića mnogo više mora da brine saglasnost većine istraživača javnog mnjenja da se G17 plus u ovom času nalazi na ispod pet odsto u biračkom telu Srbije (možda i zato što nema svog čoveka u predsedničkoj utakmici), dakle, na nivou vanparlamentarne stranke! Ako padne vlada a G17 plus nema poslanike u parlamentu, eksperti koji su postali političari, gube ogromnu moć, Dinkić još i imunitet na koji se pozvao da ne bi odgovarao na sudu na tvrdnje Zorana Janjuševića i Nemanje Kolesara da ih je nepravedno oklevetao.

Koštuničine šanse da reši prvi problem, ostanak G17 plus u vladi i ako pobedi Nikolić, bar su 60:40. Ako uspe u ovom poslu, Koštunica bi možda mogao da se pokaže zabrinutom Zapadu kao jedina brana radikalizaciji Srbije, što će, po shvatanju Zapada, reći, uvećanju nestabilnosti u regionu.

Evropa, više od Amerike, jasno stavlja do znanja vladi da će izolovati Srbiju ako pobedi Nikolić. Na primedbu da Evropa to ne govori javno, član vlade koji se nedavno vratio s puta, kaže NIN-u: “Kada sam ih pitao zašto javno ne iznesu svoj stav, odgovorili su da bi to bilo mešanje u unutrašnje poslove. Kada im kažete i da će izolacija biti mešanje u unutrašnje poslove, kažu da je to naš problem”.

Da bi ubedio Evropu da je bolja podrška vladi od izolacije Srbije Koštunica mora da učini sve kako bi Karla del Ponte promenila izveštaj u kome kaže da nema nikakve saradnje između Haškog tribunala i Vlade Srbije. Korak ka tome premijer je uradio u intervjuu “Vremenu” tvrdeći da se mora sarađivati sa Hagom uz ponovno navođenje svih nepravdi koje čini Tribunal imajući sasvim različite aršine za Srbe, Hrvate, Albance... Politička istorija hrabri Koštunicu, ona pokazuje da vlada Zorana Đinđića nije pala pošto je isporučila Slobodana Miloševića, iako su protiv toga žestoku kampanju vodili i DSS i SRS i SPS i sva ostala opozicija.

Slanje trojice generala - Nebojše Pavkovića, Vladimira Lazarevića i Sretena Lukića - može mnogo manje da košta vladu od drugog koraka koji mora da učini da bi je Zapad gledao kao branu radikalizmu. A to je konačno potpisivanje dogovora sa Međunarodnim monetarnim fondom, zbog čega će ovdašnja potrošnja morati da bude ograničena više nego što je to želeo ministar finansija.

Ulazak Tadićevih demokrata u vladu i odricanje od podrške socijalista Ivice Dačića može da bude treći zahtev Zapada za moguću blagonaklonost Koštunici u slučaju Nikolićeve pobede. Ako ne želi nove parlamentarne izbore već u oktobru, premijer bi na taj potez bio prinuđen i u slučaju da ne uspe da odgovori Labusa od datog obećanja. Razlika je samo što bi odlazak Labusa Koštunica morao da nadoknađuje brzom trgovinom sa Borisom Tadićem i neprijatno velikom cenom, pa još i dodatnim pogađanjem sa socijalistima da i takvu vladu podržavaju iz prikrajka. Tog drugog pogađanja sa socijalistima Koštunicu bi mogla da oslobodi obećana pomoć G17 plus vladinim predlozima u Skupštini Srbije.

U bilo kojoj varijanti, G17 plus u vladi ili G17 plus izvan vlade, pregovori Koštunice sa Tadićem biće strašno komplikovani, jer će predstavljati makar privremeno rešenje problema liderstva u takozvanom demokratskom bloku što se pokazalo težim nego rešavanje kvadrature kruga. Od 1990. godine, od uspostavljanja višepartijskog života u Srbiji, takozvani demokratski blok se bavi tim problemom i prvi put je uspeo da ga reši tek posle deset godina, u septembru 2000. kada je Koštunica hrabro izašao na crtu Slobodanu Miloševiću. Rešenje je bilo privremeno, trajalo je samo do avgusta 2001. godine kada je DSS odlučio da bude pola vlast, pola opozicija. Pokušaj da se ponovo uspostavi jedinstvo tzv. demokratskog bloka pred narastajućim radikalima propao je pre oko dva meseca kada Koštunica, Labus i Tadić nisu uspeli da se dogovore da se sa jednim kandidatom suprotstave Nikoliću.

Rezultat pregovora Koštunice i Tadića zavisiće više od njihovih interesa nego od pritiska Zapada da proglase makar privremeno primirje. Možda će zato, na izvestan način, remetilački faktor u tim pregovorima da bude Tadić. NJemu odgovara da ne ulazi u vladu i ako pobedi Nikolić i ako on sam postane predsednik i da se sačuva kao “sveža i neokaljana demokratska opcija” na parlamentarnim izborima koje demokrate i radikali očekuju do kraja godine. Onaj vladin funkcioner koji se šalio na račun opremanja svoje kancelarije, ne vidi u skorije vreme izbore. Zašto? Tu tajnu ili nadu vladin funkcioner nije hteo da podeli sa čitaocima NIN-a.