Na početku reformi - svi kukaju

Problemi koji čekaju rekonstruisanu Vladu Srbije nalikuju izazovima s kojima se kao premijer Slovačke pre više od deset godina suočio Mikulaš Dzurinda, jedan od prvih stranaca koji je bio angažovan kao savetnik Vlade Srbije, konkretno sada već bivše potpredsednice Vlade za evropske integracije Suzane Grubješić.

Dzurindu su, u trenutku kada je izabran za premijera Slovačke, čekali teški zadaci, jer je trebalo smanjiti deficit u budžetu, reformisati javni sektor i učiniti zemlju atraktivnijom za investicije. Dva njegova premijerska mandata, od 1998. do 2006. u Slovačkoj su obeležile reforme poreskog i penzijskog sistema, izmene Zakona o radu i dolazak velikih stranih investitora kao što su Kija, Pežo Sitroen i Samsung. Zahvaljujući ubrzanim reformama, nadoknađen je i zaostatak u evropskim integracijama iz devedesetih godina, pa je Slovačka zajedno sa Češkom, Poljskom i Mađarskom 2004. primljena u Evropsku uniju.

Osim što je savetovao Suzanu Grubješić, Dzurinda je nedavno u Beogradu učestvovao i na prvom Festivalu poreskih obveznika, gde je govorio o slovačkom iskustvu sa strukturnim reformama. U razgovoru za NIN, Dzurinda kaže da je izazov visokog deficita i javnog duga ozbiljan, ali i da se zaduživanjem može upravljati ako postoji spremnost na reforme.

Slovačka je 2000. imala deficit od 12,3 odsto BDP-a, koji je do 2007. smanjen na 1,9 odsto BDP-a. Problem deficita se ne može rešiti samo smanjenjem troškova, potrebne su i hrabre i sveobuhvatne reforme koje podrazumevaju smanjenje državne administracije, decentralizaciju i stvaranje dobrog poslovnog ambijenta, objašnjava Dzurinda.

Kako je izgledala reforma državne administracije u Slovačkoj, da li je bilo smanjivanja broja zaposlenih?

Prvi korak je uvek smanjenje broja zaposlenih i institucija, ali i poboljšanje kvaliteta administracije, kroz sprovođenje konkursa i izmene zakona o državnim službenicima. Taj proces se mora kombinovati sa decentralizacijom da ljudi u opštinama dobiju veće nadležnosti, novac i kapacitet da te nadležnosti obavljaju. Konačno, bilo je potrebno kreirati povoljan ambijent za poslovanje i investicije. U našem slučaju, ključno je bilo uvođenje jedinstvene stope poreza na dodatu vrednost, dobit i prihode i fleksibilniji zakon o radu.

Da li je bilo otpora smanjenju birokratije?

Ministar finansija Ivan Mikloš nije spekulisao i u tome je imao moju podršku. Na primer, Ministarstvo poljoprivrede je u jednom trenutku imalo oko 80 institucija u svojoj nadležnosti, raznih agencija, instituta... Ministar finansija im je smanjio budžet i ostavio da sami izaberu kako će se prilagoditi. Ministar poljoprivrede se u početku bunio, dolazio kod mene da se žali, ali je na kraju smanjio i broj institucija i broj zaposlenih, kad je postalo jasno da mu nije potrebno 80 institucija, nego da može da ih bude i 55, i da umesto 800 zaposlenih u Ministarstvu možemo imati 600 zaposlenih, sa višim platama.

Koje biste od pomenutih mera za reformu javnog sektora savetovali vlastima u Srbiji?

Takvo pitanje je uvek klopka. Ne želim da govorim o konkretnim predlozima i merama. Kao političar, javnosti bih rekao kakva je situacija sa privrednim rastom, javnim dugom, nezaposlenošću itd. i predložio ugovor sa građanima: koliko procenata će porasti BDP, koliko investicije i koliko novih radnih mesta će biti otvoreno. Recept da to ostvarim je u mojoj glavi i moja odgovornost. I svake godine bih izveštavao o tome u kojoj su meri ostvareni ciljevi iz tog ugovora.

Kako je Slovačka potrošila novac od privatizacije javnih preduzeća?

Novac smo koristili isključivo za finansiranje drugog stuba penzijskog sistema i smanjenje javnog duga. Privatizovali smo 95 odsto javnih preduzeća, što je pomoglo da smanjimo javni dug sa oko 50 odsto na 27 odsto BDP-a. Međutim, privatizacija nije dobra samo zbog prihoda, već i zbog povećanja efikasnosti. Prodali smo 49 odsto akcija u gasnoj i telekomunikacionoj kompaniji, s tim da privatni partner donosi odluke, kao i većinski paket akcija elektroprivrede. Te kompanije su danas profitabilne i doprinose budžetu.

Da li su subvencije neophodne da bi došli investitori?

Kad imate stopu nezaposlenosti od 25 odsto, nije loše da ponuditi neke podsticaje. I mi smo to radili svojevremeno, kao i mnoge druge zemlje u Evropi. Ali, subvencije ne treba davati kao poklon, već kao vremenski ograničenu podršku koja je komplementarna glavnim reformama. U našem slučaju, to su bile poreska reforma i izmene zakona o radu.

Da li je moguće sprovoditi nepopularne reforme i ne naškoditi sopstvenoj političkoj karijeri?

Ja sam bio prvi premijer iz neke od tranzicionih evropskih zemalja koji je bio ponovo izabran. Za osam godina, promenio sam po četvoro kolega u Poljskoj, u Češkoj, Mađarskoj, nekoliko u Hrvatskoj, kao i SR Jugoslaviji i Srbiji... A bio sam blizu i trećeg mandata.

Ima li članstvo u EU i dalje privlačnost kao u vreme pridruživanja Slovačke pre devet godina?

Vremena se menjaju i vetrovi više nisu tako pozitivni. Ne smemo, međutim, zaboraviti da osnovna ideja EU nije vezana za novac, nego za mir i stabilnost. Verujem da ljudi u ovom delu sveta razumeju koliko je to bitno.
Evropska unija nije raj, ali nema druge ili bolje alternative. Osim toga, ne treba zaboraviti da je solidarnost i dalje snažno prisutna u EU. Iz kohezionih i strukturnih fondova EU dolazi 10 odsto godišnjih prihoda Slovačke ili oko dva odsto BDP-a.