Rehabilitacija Udbe

Hladnokrvan čovek. Sluša i gleda. Ne pokazuje emocije. Strogog načina života, kontrole samog sebe i svega drugog. Partija je bila u njegovim rukama, kao i državna bezbednost. Čovek države broj dva. Znao je o svima, sve, ako mu je trebalo. Najveći protivnik Staljina, lak na staljinističke metode.
Aleksandar Ranković nikada nije osuđen, niti je izdržavao zatvorsku kaznu. Trideset godina od njegove smrti, premijer Srbije Ivica Dačić traži njegovu rehabilitaciju. Sa do danas nerazjašnjenim motivima, pod izgovorom o prisluškivanju Tita, smenjen je 1966. godine na Brionskom plenumu. Sedeo je ćutke, izmrcvaren srčanim udarom koji je preživeo samo par dana ranije, dok su ga se dojučerašnje kolege poslušno odricale, jednoglasno glasajući protiv njega, tek što su prošli pored mesta na kojem je sedeo, kao da njega nema tu.

NJegova supruga Slavka Ranković u jednom od retkih svedočenja rekla je da je bilo potrebno skloniti Leku da bi došlo do raspada SFRJ. Stalno je bio prisutan strah, da mu se nešto ne dogodi. Nigde ga nismo puštali samog, ni po novine. Bilo je opasno, pratili su nas do njegove smrti. Leka je bio na čelu Srbije; smetao im je. Kardelj je bio za slabu federaciju i jake republike. Leka je smatrao da Jugoslavija neće opstati bez naglašene države, koja kontroliše republike. Kad se Tito priklonio Kardelju, Leka je sklonjen. I ja sam završila kao rankovićevac, izbacili su me s fakulteta, kao psa.

Kao jedan od motiva smene, govorilo se, jeste represija kojom je ograničavao apetite albanskih secesionista. Dve godine kasnije došlo je do pobune, a albanski secesionisti izašli su sa zahtevom - Kosovo Republika. Tu, 1968. pojedini istoričari smatraju uvodom u raspad Jugoslavije, putem ka Ustavu iz 1974, i ojačavanju konfederalnih odnosa, protiv kojih se zalagao kao neumitni unitarista.

SVEDOK
Bivši šef Ozne Jovo Kapičić svedoči za NIN o tom događaju iz 1966, svojoj poseti Titu i ulozi Rankovića u represiji na Kosovu, stvaranju Golog otoka. Jedini čovek u kojeg je Tito u tom trenutku imao poverenje, prema tvrdnji Kapičića, bio je Vlado Popović, njegov generalni sekretar. Vlado je nazvao Kapičića i rekao da Tito traži da dođe kod njega sutra u 11 sati u Užičku 15. Kapičić se pitao: Što baš mene? Bio sam već neki funkcioner van upotrebe, nešto sam radio u Saveznom izvršnom vijeću, ali to ništa nije značilo. Što treba, on će ti reći, odgovorio je Vlado.
Ranije, kada je došlo doba Informbiroa, čitav kompleks crnogorskih glava, vođa armije, izdali su Tita svi odreda, al ga nije Jovo Kapa izdao i znao je da bih umro za njega u svakom momentu, priča Kapičić.
Došao je kod Tita, uveo ga njegov sekretar. Našao ga je u velikoj sali. Ostao je kod vrata. Tito sedi, ne vidi ga s leđa. Dugački sto, dugačka sala, cigareta. Kaže Tito: Jovo, ajde nešto malo da popričamo.
Izvolite druže Tito, Kapičić misli, neki zadatak ili će možda nešto da ga nagrade. Svašta može biti. Kaže Tito: Jovo, zvao sam te oko neke stvari, to ja nisam očekivao, a sigurno nisi ni ti.
Druže Tito, što god treba, ja sam za to.
Kaže: Ranković hoće državni udar da napravi.
Molim?!!,zapita Kapičić.
Državni udar mi sprema Aleksandar Ranković, je l ti jasno sad?
Jes mi jasno druže Tito, al mi se kosa diže na glavi. I ne mogu da shvatim što hoćete da kažete? Udba je jedno, ali Ranković je drugo. Udba može da pravi greške, to je organizacija, ima svakakvih ljudi. Ranković je prvi čovek do vas, druže Tito, ne mogu da se u to snađem. Uhvati me za ruke: Sad ću da te vodim u sobu, gde spavamo Jovanka i ja pa da vidiš ispod kreveta mikrofon, da vidiš da se sluša što ja pričam s Jovankom. Neću da idem ja da pregledam jastuke. Na ova vrata ću da poginem za vas, odmah, ali da ja idem da tražim nekakve prisluške Ranković je vaš najveći prijatelj u Jugoslaviji, veći čak i od mene. Iako sam ja mali čovjek za njega, nemojte da
Druže Tito, evo, ako njega javno optužite preko štampe, dosta su dve vaše riječi, on je pokojan, onda će se pitati cijeli svijet koji pazi što radi Jugoslavija, Tito kao faktor u svijetu, a i on je veliki faktor s vama u svijetu, raspada li se jezgro koje je stvorilo Jugoslaviju. Srbija neće to da gleda ravnodušno, jer rušite njihovog čovjeka, koji je spreman za vas sve da uradi. Neka plenum to uradi.
A zašto on pravi udar, pita Tito.
Nisam mogao da polemišem s njim, da kažem kakav prislušni aparat, pa bilo ih je kada su bile konferencije nesvrstanih, jesmo prisluškivali, kako nismo, sve smo prisluškivali i nalazili im devojke.. Sutra ćemo da se nađemo, ti, Jovanka i ja da vidimo ko može da ostane u Udbi, rekao je Tito.

SMENA
A plenum je riješio, do poslednjeg protiv Rankovića je glasao, jedino ga je njegov prvi saradnik Svetislav Stefanović Ćeća branio, nastavlja Kapičić. Ali i on je glasao protiv. Kada su ulazili na plenum, Đuro Pucar jedino sjedi sa Rankovićem i kažu svi - zdravo Đuro, a Ranković kao da je vazduh. Od tog dana, bio je u svojoj kući sa svojom divnom ženom, a onda je otišao u Dubrovnik. Poslije sam ga vidio samo mrtvoga. Srbi su ga pozdravili i pokazali koliko im je značio i šta su izgubili, više od 100.000 ljudi. A porodica nije smjela da pomisli da ga sahrani u Aleji velikana.
Sutradan smo u bašti Užičke pričali Tito, Jovanka i ja koji ljudi u Udbi mogu da opstanu. Tražio je imena. E, onda sam, morao, mučenik, da izmišljam, znao sam ja Udbu. Jovanka je sjedila, slušala i nije se miješala.
O tome da li je Goli otok bila Rankovićeva ideja Kapičić svedoči:
Kažu jednog dana: sastanak kod Rankovića. Tamo svi ministri republika i rasprava šta da se radi, Informbiro raste, ljudi sve više idu za tim, zatvori se pune i dođu do ideje da budu na jednom mjestu, neki veliki zatvor da se nađe. Iz Hrvatske je došao predlog da se takav sistem može napraviti, da se nađe prazno ostrvo.

Poslije izvjesnog vremena, zove Ranković: Ajde Jovo, idi u Hrvatsku, neka ti daju brod mali, uzmi šefa bezbednosti iz Rijeke, i vidi to što oni predlažu da ima neko ostrvce. Uzmem šefa geologije, jer su rekli da ostrvo ima mermer, da mogu ti ljudi koje ćemo da zatvorimo da prave razne stvari koje će da se prodaju i da se time plaća njihov život. Pođu još dva čovjeka odavde i drugi iz Rijeke. Lijepo ostrvce, nema nekolika drveta, prema Italiji mala plaža, ostalo kamenjar, da bog sačuva. Pitam geologa kako mu izgleda, kaže: Nema tu koristi od mermera i vratimo se u Beograd. Kažu:Bilo kako bilo, ako tu može da se napravi neki kao logor. I napravimo ga. Hrvatski zatvorenici kriminalci naprave putiće, barake i onda počne preseljavanje informbirovaca iz drugih zatvora. NJihov posao je bio da tucaju onaj kamen tamo. Jer oni su čekali da dođu Rusi, i mi bismo bili povešani svi od Slavije do Kalemegdana.

Kapičić odbija da prizna stravičnu torturu, najmračniji scenario koji se odigravao na tom ostrvu.
E, pa, morali smo da brinemo o sebi. A da je Ranković naredio torturu na Golom otoku, to su gnusne laži
Kapičić priča da je Udba imala doušnika kolko hoćeš i da Ranković nikada nije govorio o Srbiji, za njega je postojala samo Jugoslavija, a znao je za svakog ko i pomisli loše o državi. Za neprijatelje, a bilo ih je mnogo sudovi nisu postojali, već administrativne odluke. Za informbirovce se znalo Goli otok, za emigraciju likvidacije. Ranković je znao, bio je to rat, država ili oni i tu i nije bilo nedoumice.