Pretnje bez efekta

Edvard Snouden, kako je i obećano, nastavlja da medijima prosleđuje dokumenta prikupljena dok je radio za Agenciju za nacionalnu bezbednost (NSA), a američke i britanske vlasti uzaludno pokušavaju da prekinu dotok informacija. I dok se zvanični London služi bukvalno svim sredstvima, pribegavajući metodama kojima zbog ustavnih ograničenja čak ni Vašington ne može da pribegne (vidi okvir), s druge strane okeana američki predsednik Barak Obama obećava da će rad NSA ubuduće biti transparentan i da će se građani uveriti da je nadgledanje vršeno isključivo da bi se sačuvala bezbednost nacije.

Sve ovo je, ipak, u drugi plan potislo objavljivanje novih podataka koje je nekadašnji saradnik NSA prosledio nemačkom nedeljniku Špigl, a koja potvrđuju ono što je prethodnim otkrićima jednim delom već nagovešteno - da su američke službe pratile bukvalno sve i svakog, nevezano za eventualne terorističke pretnje. Prisluškivane su strane ambasade, sedište Ujedinjenih nacija u NJujorku, EU i Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA)...

NAPREDAK
NSA se tako prilično potrudila da dobije detaljne planove novih prostorija u Vašingtonu u koje se prošlog septembra smestila misija EU. Snouden je dostavio dokumenta u kojima se nalaze planovi zgrade, informaciona tehnologija i serveri. Nadgledanje je vršeno na nekoliko načina - ozvučene su prostorije misije EU u Vašingtonu i NJujorku, kopirani hard-diskovi misije u NJujorku, a u Vašingtonu su agenti ušli i u internu kompjutersku mrežu. Ostalo je nejasno da li su uspeli da uđu i u mrežu koja povezuje misiju sa Briselom.
Ozvučena je i zgrada UN, a ispostavilo se i da su u sastavu američke misije pri svetskoj organizaciji i pripadnici NSA; u izveštaju iz juna 2012. oni, recimo, izveštavaju da su uspostavili novi pristup internoj UN komunikaciji. Naime, NSA tehničari uspeli su da provale kompjuterski kod interne video-konferencijske veze, što im je omogućilo dramatičan napredak - broj komunikacija koje su praćene povećao se sa 12 na 458. SAD su tako unapred znale kako će se koja misija pri UN izjašnjavati i šta planira, što nije bilo od male pomoći kada su se izglasavale rezolucije, naročito one koje su se ticale kriznih područja poput Iraka.

Među dokumentima koji su sada iscurili našla se i američka skala prioriteta za prisluškivanje. Napravljena prošlog aprila na njoj se, na 12 strana, rangiraju ciljevi od crvenog (jedan - najviši nivo, tj. cilj od najvećeg interesa) do plavog (pet - najmanji interes). Tako su zemlje poput Irana, Severne Koreje, Kine i Rusije označene crvenom, što govori da su sve informacije o njima važne. UN i EU označene su trojkom kada je reč o trgovini i spoljnoj politici, a peticom kada je reč o energiji, hrani i tehnološkim inovacijama. Posebnim programom Rampart-T obuhvaćeno je dvadesetak država u kojima je važno obaveštajno se probiti do visokih ciljeva - šefova država i njihovih bliskih saradnika. Program tajnog prisluškivanja poruka nazvan služba specijalne kolekcije obuhvata 80 američkih ambasada širom sveta.

Reakcije na najnovija otkrića tek se očekuju. Iz UN je stiglo tek šturo objašnjenje portparola, koji se pozvao na Bečku konvenciju iz 1961. godine. Nepovredivost diplomatskih misija uključujući UN i druge međunarodne organizacije, zaštićene međunarodnim konvencijama poput Bečke konvencije, ustanovljena je međunarodnim pravom. Zato se od država članica očekuje da postupaju tako da štite nepovredivost diplomatskih misija, saopštio je on. Konvencija, inače, predviđa da zemlja domaćin ne može da pretražuje diplomatske prostorije niti koristi dokumenta ili imovinu misije. Takođe je dužna da dozvoli i štiti slobodu komunikacija između diplomata i njihove zemlje.

NSA još pokušava da utvrdi šta je sve Snouden poneo sa sobom kada je rešio da napusti službu. Koliko materijala je Snouden iskopirao NSA, po svemu sudeći, za sada saznaje uglavnom iz medija. Nekad istinski najtajnovitija obaveštajna služba čije je postojanje godinama uspešno negirano - vic iz tog vremena glasio je da akronim NSA znači no such agency (ne postoji takva agencija) sada je izvrnuta naglavačke, a njene metode stavljene svetu na uvid; primorana da se pravda za ono što radi, a i dalje nemoćna da utvrdi ko je sve od zaposlenih mogao da iznese dokumenta i u kom obimu.

PODMETANJE
U međuvremenu je došlo do zanimljivog zapleta u Britaniji. Nakon što se Gardijan već mesecima bukvalno svakodnevno bavio saznanjima stečenim uvidom u materijale koje je dostavio Snouden, pojavio se pre neki dan i tekst u Indipendentu u kome se navodi kako se iz navodno istih izvora doznalo da Britanija na Bliskom istoku ima tajnu nadzornu stanicu za praćenje internet i telefonske komunikacije. Na ovaj tekst odmah je reagovao Glen Grinvald, novinar koji je prvi pisao o Snoudenu, podozrevajući da ima nečeg čudnog u tome što Indipendent sad prvi put objavljuje Snoudenova dokumenta. Kako tom listu ništa nije dostavio ni Snouden, niti iko od njegovih saradnika, kaže Grinvud pozivajući se na Snoudena, izgleda da je izvor tih informacija sama britanska vlada.

Oglasio se i sam Snouden, čije je reči preneo Grinvald u svom tekstu: Čini se da britanska vlada sada želi da stvori privid da je ono što otkrivaju Gardijan i Vašington post štetno, a to rade tako što namerno dozvoljavaju da preko Indipendenta procure škodljive informacije, a pripisujući njihovo objavljivanje drugima. Britanska vlada treba da objasni zašto je odlučila da objavi informacije za čije bi otkrivanje, da ga je uradilo neko fizičko lice, to lice bilo optuženo za krivično delo, naveo je on. Napominjući da su novinari sa kojima sarađuje bili pažljivi i trudili se da otkrivaju samo one stvari koje bi javnost trebalo da sazna, a koje nikoga ne dovode u opasnost, Snouden je naglasio da su novinari s kojima je sarađivao, na njegov izričit zahtev, bili krajnje pažljivi i selektivni kako bi osigurali da budu objavljeni samo dokumenti čijim publikovanjem ničiji život neće biti doveden u pitanje. Plasiranje informacija preko Indipendenta ignoriše upravo ovaj kriterijum, s ciljem da se Grinvald i njegovi saradnici diskvalifikuju kao ljudi koji ugrožavaju nacionalnu bezbednost, zaključio je Snouden.
Podmetačine, pritisci i druge metode kojima se služe britanska i druge zainteresovane vlade Snoudena i Grinvalda tako samo dodatno motivišu da nastave s objavljivanjem dokumenata. To za službe sa obe strane Atlantika znači nove neprijatnosti - ali, kako je krenulo, i nova slobodna tumačenja zakona u nastojanju da se ovim ljudima po svaku cenu zapuše usta. 

Policijska država na aerodromu

Devet mučnih sati - što je i zakonski maksimum - trajalo je ispitivanje Dejvida Mirande na londonskom aerodromu Hitrou. Pozivajući se na član 7 Antiterorističkog zakona iz 2000. godine, koji službama bezbednosti daje izuzetno široka ovlašćenja na aerodromima i u lukama (kakva inače nemaju unutar britanske teritorije) agenti su Mirandu u stvari zadržali samo iz jednog razloga: njegov životni partner je Glen Grinvald, novinar koji je svetu predstavio Edvarda Snoudena i saznanja iz dokumenata koje je ovaj prikupio radeći za NSA. Miranda je iz Nemačke preko Britanije putovao za Rio de Žaneiro, gde on i Grinvald žive, a u Berlinu je bio da bi se sastao sa američkom rediteljkom Lorom Poitres koja sa Grinvaldom priprema film o NSA.

U kakvom je odnosu sa Grinvaldom, koja je njegova uloga u objavljivanju dokumenata o NSA, u kakvom je odnosu sa Lorom, zašto je išao u Berlin, ko su članovi njegove porodice, ko su njegovi prijatelji, čime se zapravo bavi: na ta pitanja Miranda je odgovarao satima tokom kojih su ga, kaže, stalno upozoravali da bi, ukoliko ne sarađuje, mogao da završi u zatvoru.

Video sam mnogo puta da su ljudi u raznim državama pokupljeni () i nestali su, niko ih više nije video, izjavio je Miranda, opisujući ispitivanje na aerodromu. U tom trenutku zaista sam se uplašio da će se to dogoditi i meni.
Oduzet mu je laptop, telefon, USB, čak i konzola za video-igre. Morao je da preda svoje šifre i prisustvuje pregledu mejlova, poziva, poruka

Iz londonske policije stiglo je objašnjenje da je ispitivan legalno i po zakonu koji je ključni deo nacionalne bezbednosti, a koji policija redovno koristi. Po Grinvaldu i Gardijanu, međutim - i naravno, po svakom kome je još do građanskih prava i sloboda - sve što je učinjeno bilo je nelegalno, jer ispitivanje Mirande nije imalo nikakve veze sa eventualnom terorističkom pretnjom, već je očigledno bilo usmereno na maltretiranje i zastrašivanje Grinvalda i njemu bliskih osoba. Grinvald i redakcija Gardijana smatraju da je reč o evidentnom pokušaju da se spreči dalje objavljivanje dokumenata koji stižu od Snoudena i da je reč samo o nastavku akcije britanske vlade koja je ovog leta već naterala Gardijan da, pošto nije želeo da vladinim službama preda dokumentaciju dobijenu od Snoudena, da u redakciji uništi hard-diskove na kojima su ti podaci bili pohranjeni. Da je to odbio da učini, Gardijan bi rizikovao da vlada Dejvida Kamerona posegne za zabranom objavljivanja materijala - kakva, recimo, u SAD nije moguća zbog čuvenog Prvog amandmana koji štiti slobodu govora.

Glavni urednik Gardijana, Alen Rasbridžer objasnio je da redakciju nije ništa koštalo da pristane na uništavanje diskova pošto ionako ima njihove kopije izvan Britanije i van domašaja britanskih bezbednjaka, te najavio dalje objavljivanje poverljivih materijala. Razlika je u tome što nećemo to raditi u Londonu. Imamo druge kopije u Brazilu i Americi i njihovim uništavanjem u Britaniji se neće ništa postići, rekao je Rasbridžer. Dok je Grinvald, u emotivnom i gnevnom tekstu objavljenom odmah po obelodanjivanju priče o onome što se desilo Mirandi, poručio da ga ovakvi postupci ne samo da neće odvratiti od namere da i dalje izveštava o slučaju Snouden, nego da će u razotkrivanju američkih i britanskih zloupotreba ubuduće biti još oštriji.



Ključnom izvoru Vikiliksa 35 godina zatvora

Slučajni heroj

Bredli Mening, američki vojnik koji je 2010. pokrenuo lavinu koja će uslediti objavljivanjem na stotine hiljada poverljivih dokumenata na sajtu Vikiliks, osuđen je prošle sedmice pred vojnim sudom na 35 godina zatvora. Nakon što je u julu proglašen krivim za više krivičnih dela, uključujući špijunažu (mada ne i za pomaganje neprijatelju), Mening će, kad odsluži trećinu kazne, steći pravo da traži uslovni otpust; za svaki slučaj, njegovi advokati najavili su da će od predsednika SAD tražiti pomilovanje, ili barem ublažavanje kazne.

U očima zakona i zadrtih patriota Meningov čin ostaće ništa drugo do izdaja; za ostale, on je tragični heroj - uprkos tome što, za razliku od samog čina, ni u njegovom karakteru ni u motivaciji nema ničeg herojskog. Jer, posle svega, Mening se svetu nije predstavio kao usamljeni borac za pravdu i istinu, već kao osetljiv, emotivno konfuzan mladi čovek koji, kako je izjavio pred sudom, nije mislio da radi bilo šta loše time što je poverljivu vojnu i diplomatsku prepisku dostavio DŽulijanu Asanžu i njegovom timu.

Suđenje nije moglo da se završi drugačije - jer Mening jeste počinio krivično delo - ali izvan zakonskih okvira njegov čin ostaje podložan različitim interpretacijama, zavisno od političke i ideološke orijentacije onog ko o tome sudi. Tako posmatrano, i posle presude argumentovano može da se tvrdi kako je Mening pre svega uzbunjivač, i da kao takav zaslužuje priznanja, a ne osudu. Za moderne pristalice državnog razloga ovo, naravno, ostaje svetogrđe - za njih će obelodanjivanje državnih tajni uvek biti neprihvatljivo, čak i onda kada se time razotkrivaju zataškavanja, obmane pa i zločini počinjeni u ime višeg interesa. Za branitelje javnog interesa i, uopšte, sve zastupnike liberalnih vrednosti slučaj Mening je, pak, samo još jedan podsetnik da u permanentnom sukobu između institucionalne moći i civilnog društva skoro uvek pobeđuje ova prva, ali da to nije razlog da se od te borbe odustane. Mening se u tu borbu uključio više sticajem okolnosti nego iz jasne namere, ali to u krajnjoj liniji ne umanjuje veličinu žrtve koju zbog toga mora da podnese.