Šala koja to nije

Mur želi da Amerika postane slična drugim, umerenijim zemljama - “Malo Norveške, malo Kostarike”. On veruje da vlada treba da reguliše rad kompanija odvraćajući ih od pravljenja prekomernog profita. Ako kompanija hoće da preseli fabriku u inostranstvo, pošto su je američki radnici učinili profitabilnom, prema Murovom shvatanju, ta bi kompanija trebalo da se obaveže na plaćanje nadoknade bivšem osoblju, baš kao što muž kome je žena pomagala da završi medicinu, mora da plaća alimentaciju, ako ženu ostavi. (Mur nije populista starog stila - tipa “kupuj američko” - međutim, on misli da je bauk strane konkurencije upotrebljen za odvraćanje pažnje Amerikanaca od lošeg ponašanja kompanija. U Flintu, vozio je “hondu”.) Mur bi, za one koji prave više od pola miliona dolara godišnje, uveo najviše poreske stope - u visini od pedeset do šezdeset procenata; oni koji zarađuju više od dvesta hiljada godišnje, plaćali bi četrdeset procenata. Ipak, on zna da se, kada je reč o porezima, ne uklapa u glavne tokove. Besplatne stvari, kao što su ljudska prava, lako je podeliti - ne i novac. “Liberali nemaju stvarno unutarnje ubeđenje koje može promeniti stvari”, kaže. “Oni bi voleli da se stvari promene. Oni nisu dogmate. Ali stvarno podeliti kolač, verovatno bi bilo previše za mnoge ljude koji sebe nazivaju liberalima.” Tu je zastao. “Mislim da stvarno govorim o klasi. O tome je reč, zar ne? Ja stvarno govorim o bogatim liberalima koji se suprotstavljaju liberalima koji nemaju novca.” Upravo zato, on uvek ističe svoje uverenje da je društvo u kojem se vodi veća briga, sigurnije društvo sa manje kriminala.

Jedan student u dnu sale ustao je da postavi pitanje. “Vi govorite o kulturi straha u “Bonjling for Columbine”, rekao je, “zašto onda imate toliko obezbeđenje?”

“Ko kaže da imam toliko obezbeđenje?”, odgovorio je Mur napeto.

“Pa, ima ih prilično”, nastavio je student.

Stariji čovek iz prvog reda pokaza na tri muškarca u prostoriji. Muškarci, koji su stajali u identičnoj pozi na-mestu-voljno, prekrštenih ruku blago raskoračeni, nosili su uniforme kaki-boje, bele košulje, i mornaričke jakne. Svaki je imao malu značku kompanije na reveru i spiralnu žicu koja je vodila do uha. “Oni pretpostavljaju da su ovi ljudi vaša telesna garda”, rekao je stariji čovek.

“Zašto to pretpostavljaju?”, upita Mur. “Zato što su crnci?”

Prostorijom se proširio horski uzdah veoma niske intonacije, kao neka vrsta indikacije da je reč o niskom udarcu; a onda su studenti počeli da aplaudiraju, kao da Muru čestitaju na postignutom poenu.

“Nisam ni u kakvoj opasnosti”, rekao je studentu koji je postavio pitanje. “Ne brinite se za mene.” Pokazao je na svoju pratnju: “Ovo je moj instruktor pilatesa, ovo je moj učitelj joge, ovo je moja sestra En, ona je moja telesna garda.” LJudi su se nasmejali. Pošto ih je utišao, nastavio je da govori ozbiljnim tonom. “Ja imam nekoga ko putuje sa mnom i radi na mom sledećem filmu”, rekao je studentu. “O tome je reč.”

Baš to što Mur posebno ističe da je opasno biti zaplašen, učinilo je da ovaj prizor - Mur okružen telohraniteljima u prostoriji punoj studenata - izgleda bizarno. A ona tri uniformisana muškarca, koji putuju sa Murom naravno jesu obezbeđenje - što Mur nije ni odricao u kasnijim odgovorima (premda oni takođe imaju ulogu asistenata). NJih je unajmio Murov izdavač, od agencije “Gavin de Becker & Associates”. (“Gavin de Becker” je , zazvučaće ironično, u zastrašujućoj atmosferi posle događaja u srednjoj školi u Koloradu, razvio sistem za procenu pretnji pod nazivom “Mozaik”, koji je bio popularan među direktorima srednjih škola: sistem je obuhvatao istraživanja u vezi sa ponašanjem pojedinih učenika i procenu njihovog potencijala da budu nasilni). “Vidite, moji politički protivnici su prepuni gneva i nasilja, za razliku od nas”, objašnjava Mur. “Reakcionaran, konzervativan desničar je prožet osećajem da je u pravu i da svoje shvatanje treba da zaštiti silom. Ako ima pretećih pisama, postavlja se i pitanje odgovornosti. Niko ne želi da je prihvati, ako se nešto desi.”

Istina je da Mur prima preteća pisma, i da postoje veb-strane sa sadržajem protiv njega (moorenjatch.com, bonjlingfortruth.com, moorelies.com). Ali sve politički polarizovane ličnosti dobijaju preteća pisma - što ne znači da im preti opasnost. Mur, izgleda, više od većine ostalih, veruje da su krenuli u lov na njega i da, izvan porodice, ima malo ljudi kojima može da veruje. Sa pozornice “Roundhouse” u Londonu, 2002. godine, tako je žestoko kritikovao tamošnje obezbeđenje, da je pred njegov poslednji nastup osoblje odbilo da otvori vrata pozorišta, pre nego što im se izvini. (Tokom iste serije nastupa izneo je mišljenje da su putnici na avionima 11. septembra bili nesposobni da se odupru, jer su bili belci.) Mur može biti sasvim paranoičan, opsednut zaverama. To će vam biti jasno “ako shvatite njegovo mentalno stanje čoveka pod opsadom, što će reći, ja sam u centru kapitalističke užasne Amerike, i pokušavam da na mrežu koju drže “DŽeneral elektriks” i “Foks” ubacim deo potpuno subverzivne, revolucionarne televizije što menja život ljudima, koja će naterati ljude da se late kuke i motike - onda, kome mogu da verujem u ovoj borbi?” rekao je neko od njegovih saradnika. “On stvarno veruje da pokreće ogromnu silu. Verbalno snajperisanje samo dokazuje koliko opasnim smatra svoj poduhvat.”

Mur često govori da se samo šali. On zna da se ljudi osećaju nelagodno kad ne razumeju šalu, pa ako nekome kažete da se šalite, retko će vam protivrečiti. Ako Mur pogodi ton, može dopreti do najšireg auditorijuma: pristalice teorije zavere će mu verovati i ceniti njegovu pronicljivost, dok će svi ostali misliti da se šali i ceniti njegov humor. Svaka levo orijentisana politička ličnost sa aspiracijama ka većinskom delu stanovništva mora da primenjuje tehniku pravljenja voćne torte - da se održi fina ivica, a da se ne izgubi centar - a u tome je Mur vrlo efikasan.

Ponekad Mur koristi ovu taktiku u obrnutom smeru. U “Dude, NJhere’s Mdž Countrdž?” ispod glavnog naslova “Priznati da je levica pravila greške”, Mur piše: “Mamija je verovatno ubio tog momka.” Mamiju Abu DŽamala je levica uzdigla u sveca - crni novinar iz Pensilvanije, koji je pisao o policijskom nasilju, a bio osuđen na smrt 1982. zbog ubistva belog policajca. Oni koji ga podržavaju, smatraju da je nevin i da je hapšenje bilo politički motivisano. Murov iskaz je izazvao gnev među Mamijinim fanovima, i na promocijama pomenute knjige mnogi ljudi su stajali da bi postavili oštra pitanja. Mur im je odgovarao da, nažalost, nisu razumeli satiru: podsetio ih je da se iskaz u vezi s Mamijem u knjizi pojavljuje nekoliko redova iznad dela u kojem Mur izjavljuje da se nije bavio seksom do trideset i druge godine života. (Tačno je da se deo o Mamiju pojavljuje u satiričnom kontekstu, ali Mur priznaje da je mislio ozbiljno.) Na kraju su pristalice Mamija bile uverene da je Mur još uvek za njihovu Stvar, dok su svi ostali pozdravili njegovu spremnost da podbode svet krvave levice. “Ne možete da raspravljate o satiri”, kaže Mur. “Ili je prihvatate, ili je ne prihvatate.”

Duh Murove satira i satira radikalnih hipika potpuno se razlikuju. Radikalni hipici su ismevali institucije u najopštijem smislu: ismevali su funkciju predsednika, a ne Lindona DŽonsona; ismevali su kapitalizam, a ne rukovodstvo berze (njihov parola je bila

“smrt novcu”); ismevali su ratove, a ne ministra odbrane. Kod Mura je, naprotiv, sve na ličnoj osnovi. On se ne ljuti na kapitalizam, čak ni na kompanije; on je ljut na nekoga Rodžera Smita, direktora kompanije “DŽeneral motors” ili na Flipa Najta, direktora kompanije “Najk”. Mur se ne bori protiv rata; on se bori protiv Ramsfelda, Čejnija i Buša.

Za radikalne hipike svet je bio apsurdan. Želeli su da Amerikancima objasne svu besmislenost američkih zakona i običaja, u nadi da će ih oni svečano odbaciti. Alen Ginsberg je imao ideju da antiratni protestanti u Berkliju na napad policije odgovore pevanjem dečjih uspavanki, ili kolektivnim gimnasticiranjem. Tražio je od protestanata da nose plakate sa slikama raznog voća.

Za vreme rata u Vijetnamu komedija je bila na strani levice, jer je levica zauzela racionalan stav - dok se desnica zauzimala za uzvišene ciljeve, kao što su spasavanje sveta od komunizma i uspostavljanje slobode, levica je želela da se zaustavi ubijanje. Ali, posle rata, levicu su počeli da preokupiraju apstraktni problemi: prestala je da se brine o ljudima koji ginu, a počela je da se brine o dostojanstvu. Osamdesetih godina smatralo se da politički korektno ponašanje podrazumeva doslovnu zabranu šale na nečiji račun. U međuvremenu, mnogo izričitija politička komedija svela se na to da se većina njihovih komedija, čitavu deceniju, nije bavila politikom.

Kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, veliki deo levice je počeo da analizira humor, umesto da ga “proizvodi”. Levičari intelektualaci, sazreli šezdesetih, počeli su da pišu o smehu kao o anarhičnoj sili. NJih je prvenstveno nadahnjivao ruski književni kritičar Mihail Bahtin, čiji su radovi prevedeni na engleski i izdati u Americi 1968. Bahtin je opisivao vrstu smeha koji je cvetao u srednjem veku i renesansi, u delima Rablea i Erazma, i za vreme srednjovekovnih karnevala tokom kojih je društvena hijerarhija prenebregavana, a socijalna pravila žovijalno kršena u eksploziji frenetične parodije. “Smeh tih ljudi,” prema Bahtinu, bio je sasvim drugačiji od hladne, savremene, građanske satire, koju on doživljava kao destruktivnu: smehom su se rugali svemu visokoparnom i spiritualnom, istovremeno slaveći ovozemaljsko, prirodno i telesno.

Nedavno je komedija opet “promenila stranu”. Desnica je još jednom postala zastupnik apstraktnih pojmova kao što su strah, sloboda i istina, dok su humoristi sa levice, kao što je Mur, “zauzeli teritoriju” materijalnih potreba. Predsedniku Bušu ne nedostaje smisao za humor, ali njegov humor je apolitičan. Al Freankin ističe da se u “Putovanju sa DŽordžom”, dokumentarnom filmu o Bušovoj predizbornoj kampanji 2000, vidi da je budući predsednik, očigledno, izuzetno duhovitim smatrao svoje iznenadno unošenje licem u objektiv kamere jer je to ponovio bezbroj puta.

Možda postoji uzrok tog cikličnog kretanja komedije, tj. možda su za učvršćenje političkog uverenja potrebni i “ovozemaljska” komedija i “uzvišenost” ideologije.

Početkom 1986, Mur je prihvatio mesto urednika liberalnog časopisa “Mother Jones”, Bio je to veliki korak napred za Mura, ali je zahtevao napuštanje Flinta i odlazak u San Francisko. Najveći broj njegovih sugrađana bi “skočio nag kroz obruč od vatre”, samo da dobije takvu priliku, ali ne i Mur. On je imao budalastu “ljubavnu avanturu” sa gradom Flintom. Želeo je da poslednje noći u Flintu uradi nešto što nikada ranije nije uradio - da poseti Hampera na montažnoj liniji. Hamper ga je odveo i upoznao s momcima koji su tu radili. “Mom uredniku se nije skidao osmeh sa lica”, napisao je kasnije Hamper. “Pregledao je montažnu liniju uzduž i popreko, kao da je reč o nekom odsudnom istorijskom trenutku.” Na kraju je Mur zamolio Hampera da mu dozvoli da prikuje nekoliko zakivki, a zatim ih je Mur, nasmejan kao nikad, sve odvezao svojoj kući.

Mur je napustio Flint u proleće 1986, a Glin, sa svim što su posedovali, istog leta. Jedna od prvih stvari koje je Mur uradio, bilo je da dodeli rubriku Hamperu i da objavi njegovu sliku na naslovnoj strani. Ali nekoliko sedmica nakon Glininog dolaska, odmah pošto je Natali krenula u školu, Mur je dobio otkaz, kao kaznu, kako je izjavio “Tajmsu”, zbog toga što je odbio da objavi članak pisaca Pola Bermana u kojem se kritikuje izveštaj sandinista o stanju ljudskih prava u Nikaragvi. Međutim, prema rečima predsednika upravnog odbora fondacije koja je osnovala časopis, Mur je otpušten zbog neadekvatnog ponašanja na poslu (zaposleni su izjavili da je s njim nemoguće raditi). Pošto je otpušten, Mur je na stepeništu većnice u San Francisku održao konferenciju za štampu, na kojoj je naglas čitao Bermanov članak da bi pokazao koliko je taj članak užasan. Na radiju je, zatim, optužio Bermana da ili ne govori španski jezik dovoljno dobro ili nije upućen u to ko je među sandinistima marksista-lenjinista, odnosno da je izdao levicu i podržava Regana. U to vreme, pokret za solidarisanje sa sandinistima bio je dominantan na levici, pokret je podelio levicu na liberale koji su bili sumnjičavi prema tome da li sandinisti poštuju ljudska prava i na one koji su bili toliko užasnuti Reganovom podrškom “kontrašima” da su sandinistima davali bezrezervnu podršku. Ovi potonji nisu bili naročito tolerantni prema drugačijim stavovima pa je Berman uskoro ostao sam i odbačen. Leci sa optužbama rasturani su od Berklija do Managve. Čitava afera se okončala skandaloznim ogovaranjem i pismima čitalaca objavljivanim u listu “The Nation”. Ali Mur je tako na svojoj koži iskusio “da su bogataši drugačiji”.

Otprilike u isto vreme, Mur je pozvao Bena Hampera i rekao mu da je otpušten delimično i zbog toga što mu je dodelio rubriku. On i Hamper bili su previše očigledni pripadnici radničke klase za bogate liberale, rekao mu je Mur. To, jednostavno, nisu mogli da podnesu. Hamper je saosećao sa Murom, ali je bio potpuno pometen kada je, nekoliko dana kasnije, primio pismo u kojem urednik lista “Mother Jones” izražava nadu da to što je Mur otpušten, neće odvratiti Hampera od dalje saradnje sa ovim listom, odnosno još eksplicitnije, nudi Hamperu da bude njihov kolumnista. Hamper je odbio ponudu zbog lojalnosti prema Muru, kojem je zahvalan što mu je promenio život (Hamper će uvek reći da nikada ne bi postao uspešan pisac bez Mura). Ali, nakon višegodišnje saradnje s Murom, počeo je da ima i određene rezerve. “Mur ne postupa dobro prema ljudima”, na jednostavan način objašnjava Hamper.

Kada se sve stišalo, Mur je pao u depresiju, shvativši da njegov doprinos skretanju pažnje javnog mnjenja sa “stvari” sandinista jeste bio veliki, ali da je u konačnom ishodu on lično izgubio - ostao je bez posla. Nije izlazio iz kuće. Jeo je mnogo. Svet alternativnih medija se okrenuo protiv njega - niko nije hteo da ga angažuje, posle ovakvog skandala. Mur je odlučio da na sudu od lista “Mother Jones” zatraži odštetu od dva miliona dolara zbog neopravdanog otpuštanja s posla. Na sreću, Ralf Nader mu je ubrzo ponudio da pređe u Vašington i piše kritike o medijima. Mur se divio Naderu još od srednje škole, kada je čuo jedan njegov govor, a godinama je pomagao Naderovim ljudima, kad god im je bila potrebna podrška u Flintu ili Detroitu.

Mur i njegov porodica sele se po drugi put za šest meseci. Ali je Mur iste sedmice ponovo, zbog suđenja, otputovao u Kaliforniju, a onda je dobio veliki avans od izdavača, oko pedeset hiljada dolara, za knjigu (koju, na kraju, nije napisao) o Flintu i “DŽeneral motorsu”. Mur navodi da ga je Nader, čuvši za avans, pozvao na razgovor. “On nikada nije dobio toliki avans”, napominje Mur. “Zaista se naljutio”, kaže Mur, “i upitao me da li stvarno mislim da sam sposoban da pišem o ‘DŽeneral motorsu’.” (Naderova kancelarija odriče ove Murove navode i naglašava da je Mur više vremena provodio u Flintu nego pišući za njihov list.) Jedan od direktora je rekao Muru da Nader smatra da bi bilo najbolje da prekinu saradnju.

Kratko vreme po dolasku u Flint, Mur je obavešten o velikom otpuštanju radnika koje se planira u “DŽeneral motorsu”. Pozvao je Ketlin i rekao joj da želi da snimi film o tome. Nije imao novca pa je prodao kuću. Organizovao je neku vrstu tombole. Osim toga, uspešno je okončao parnicu sa listom “Mother Jones” - dobio je više od pedeset osam hiljada dolara odštete i uložio sav taj novac u film.

Na kraju je ubedio Rodžera Eberta da prisustvuje skriningu za film “Roger & Me”. Ebertu se film dopao, a na filmskom festivalu u Torontu red ispred bioskopske sale se otegao oko čitavog bloka.

Veliki filmski studiji su otpočeli pregovore sa Murom. Ručao je sa izvršnim direktorom kompanije “Dizni”, kojega je upitao u koliko sala mogu da obezbede prikazivanje i koliko je kompanija spremna da uloži u promociju filma. Interesovao se za stepen povezanosti kompanije sa “DŽeneral motorsom”. Shvatio je da u “Dizniju” nisu stvarno zainteresovani za njegov film, već im je važnije da obezbede “još jednog smešnog momka”. A kada je na NJujorškom filmskom festivalu film doživeo sedmominutne ovacije publike, odjednom su svi hteli da ga kupe. Mur je, osetivši trenutak, počeo da postavlja neuobičajene zahteve: dvadeset pet hiljada besplatnih ulaznica za nezaposlene radnike u automobilskoj industriji; dvadeset pet hiljada dolara za pet porodica koje se pojavljuju u filmu; da film ne sme biti prikazan u zemljama u kojima, prema njegovom mišljenju, vlada rasna segregacija (Južna Afrika ili Izrael); da se jedno sedište uvek čuva za Rodžera Smita. Studiji su pristajali na sve a cena je rasla. Najzad, film je prodat kompaniji “NJarner Bros.” za tri miliona dolara - iznos bez presedana kada je reč o dokumentarcu.

Posle prikazivanja filma na NJujorškom filmskom festivalu, organizatori su priredili prijem u Gradskoj većnici na Istsajdu. Mur i Glin bili su dirnuti.

Mur veruje da motivi njegovih kritičara nemaju nikakve veze sa njihovom argumentacijom. “NJihova kritika je uvek usmerena protiv mene lično - da ljudi ne bi slušali šta govorim. To im, naravno, ne uspeva, jer sve veći broj ljudi čita moje knjige i gleda moje filmove.”

“Mislim da Mur nikada nije prihvatio nijednu kritiku”, kaže njegov bivši saradnik. “Morate razumeti da su ljudi kao što je on, ljudi koji misle da spasavaju svet, spremni na džiu-džicu s protivnicima.”

Uprkos nesuglasicama, mnogi ljudi su bili toliko srećni što uopšte rade s Murom da su radili besplatno. Murovo osoblje očekivalo je od njega da bude idealan gazda - na kraju on je bio branitelj “malih ljudi”. Mur je bio fantastičan gazda u jednom pogledu: bio je spreman da preuzme rizik u izboru saradnika. “Majkl je mnogima dao priliku da rade poslove kojima se nikada ranije nisu bavili, a to je retko u svetu zabave”, kaže Erik Ciklin, pisac zaposlen na “TV Nation”. “Svi smo bili ‘opijeni’ Murom. Radovali smo se odlasku na posao. Mur je uvek govorio o ‘zajedničkoj stvari’, i u kancelariji smo imali utisak da bi svaki šou trebalo da predstavlja političko nadahnuće za gledaoce, da proširuje granice televizije, što je i činio na svoj način, da bude neka vrsta revolucije.” Nekoliko Murovih “majstorija” stvarno je donelo izvanredne promene. Priča o nedostajućoj evidenciji o radnicima, koji su bili otpušteni jer su hteli da formiraju savez, izazvala je takav gnev javnosti, tako da su vraćeni na posao.

Ali, kao što su zaposleni u listu “Mother Jones” imali priliku da osete na svojoj koži, Mur nije bio idealan šef. Malo-pomalo, udaljavao je ljude od sebe. Nije vikao na saradnike niti se s njima prepirao - onoga s kime se nije slagao, jednostavno nije pozvao na sledeći sastanak ili bi ga otpustio. Kada se, tokom vremena, okružio samo grupom poverljivih ljudi, postao je poverljiviji prema saradnicima, i projekti su rađeni u mirnijoj atmosferi.

Jednoga dana, tokom proizvodnje prvog šoua, Mur je pozvao dvojicu pisaca u kancelariju. Obojici je to bio prvi posao na televiziji i bili su primljeni kao pomoćnici producenta. Nisu bili članovi esnafa pisaca, snažnog sindikata pisaca koji rade za film i TV, pa nisu bili zdravstveno osigurani, i ne bi imali pravo na procenat od zarade. Majkl im je tada rekao: “Mene mnogo ‘pritiskaju’ iz tog sindikata da vas prijavim kao pisce i da vas platim prema cenovniku sindikata”, prepričava razgovor Erik Ciklin. “Meni budžet to ne dozvoljava. Ali, ako nastave da me ‘pritiskaju’, primiću jednog od vas, a drugi će morati da ode.”

Jedan po jedan, njegovi saradnici prestali su da veruju u “zajedničku stvar”. Posao je postao samo posao, a Mur je postao gazda kao i svaki drugi gazda, koji je, doduše, bio skoro bezgranično tolerantan prema lošem ponašanju saradnika. Ali, pošto su mu jednom verovali, razočaranje je bilo bolno. “Digao sam ruke od Majkla Mura”, kaže jedan bivši Murov saradnik. “Nisam video nijedan od njegovih ‘proizvoda’ - njegov film, TV šou, njegovu knjigu. Siguran sam da su dobri.Siguran sam i da šire poruke i nerviraju desnicu. Ali njega ne mogu da prihvatim kao političara. Ne može da mi ‘proda’ ono Majkl-Mur-je-na-vašoj-strani - to je kao kada bih verovao da je DŽastin Timberlejk ‘duševan’ momak. To je samo proizvod medija: on mi samo prodaje nešto. Da bih sačuvao svoju dušu, moram da ga prihvatim samo kao zabavljača jer, kada je o ostalom reč, Mur je samo veliki šupak. Ako ga prihvatate kao zabavljača, onda se može reći da je to što glumi sebičnjaka, zabavljenog samim sobom, duboko konfliktna ličnost i lako ranjivo dete - standardno ponašanje. Ali, ako ga prihvatite kao politički involviranu osobu, onda je kreten i licemer koji se prema nama loše ponašao i koji nije iskren u onome što radi.”

“Mislim da je bio veliki na dodeli Akademijine nagrade”, kaže Kris Keli, bivši Murov saradnik. “To što je tamo rekao je izvrsno. Ali ja ne mogu da gledam njegove filmove niti da čitam njegove knjige. Kada je počeo da piše za ‘The Nation’, prestao sam da budem pretplatnik. Slomio mi je srce. To on radi ljudima.”

Neki od Murovih bivših saradnika su uspeli da s njim ostanu prijatelji, i oni optužbe protiv Mura proglašavaju besmislenim. “Mislim da su oni gomila plačljivaca koji treba da prestanu sa kukanjem”, kaže Karen Dafi, dopisnik “TV Nation”. “Kada pravite šou nedeljno,pod velikim ste pritiskom, ali ja sam s njim radila pet godina i nikada nisam videla da je prasnuo. Nikada nisam radila nešto na šta bih bila ponosnija od toga što sam radila sa Majklom Murom. Prosto prezirem način na koji levica konstantno jede svoju decu.” Možda ličnost pojedinca ne bi bila važna u politici da Mur svoju nije stavio u centar pažnje. Mur je učinio da levica shvati važnost pojedinca, odnosno da činjenice same po sebi nisu dovoljne kako bi se ljudi pokrenuli na akciju.

Nedelju dana posle govora u Kembridžu, Mur je imao performans u Minhenu.

“Žao mi je što moram da govorim na engleskom”, obratio se prisutnima, pošto se izvinio zbog zakašnjenja od skoro sat vremena. “Vidite, ja sam Amerikanac, mi ne učimo strane jezike. Ali zato se stalno smeškamo. Stalno imamo taj veliki ‘usrani’ osmeh na licu jer su nam mozgovi prazni.”

Kada je počeo deo posvećen pitanjima publike, čovek srednjih godina iz prvog reda uzeo je mikrofon: “Poznato je da naftna grupacija potpuno podržava porodicu Buš generacijama, ali nije široko poznato, premda je bilo mnogo komentara u štampi, da i organizovani kriminal ima veliki uticaj na porodicu Buš. Možete li to da prokomentarišete?”

“Ne želim to sada da komentarišem. Upravo pravim film i bavim se nekima od stvari koje ste pomenuli”, odgovorio je Mur. “Film sam nazvao ‘Farenhajt 9/11’.”

Drugi čovek je nastavio: “Mislim da ste vi morali čuti za teoriju o Perl Harburu, tj. da su Amerikanci tačno znali šta će se desiti u Perl Harburu, ali su ipak dozvolili da se desi, a svako zna šta je bila odmazda. Da li vam se čini da se istorija ponavlja, i šta bi bila vaša preporuka za mir u svetu?”

Tu je Mur malo zastao, šarajući pogledom po publici.

“Koliko ljudi ovde veruje da je Buš znao ne samo da će se nešto desiti nego šta će se tačno desiti 11. septembra?”, upitao je.

Od hiljadu prisutnih, ruku je podiglo oko dvadeset petoro.

“I koliko vas veruje da je vlada Amerike imala nešto sa napadima 11. septembra?”

Ruke je podigao otprilike isti broj ljudi. Mur je zastao. “Pa, ja ne verujem da je Bušova administracija imala neke veze sa 11. septembrom”, rekao je mirno. “Međutim, ja zaista verujem da je bilo mnogo znakova upozorenja, ali ne mislim da su namerno prenebregnuti - Buš se upravo spremao da provede mesec dana na ranču.”

Dvadeset petoro od hiljadu je izuzetno nizak odnos za nemačku publiku. Minhen je prilično konzervativan grad u južnoj Bavarskoj. Nedavno istraživanje javnog mnjenja pokazuje da dvadeset procenata Nemaca (a čak trideset tri procenata Nemaca mlađih od trideset godina) veruje da je CIA organizovala napad na Svetski trgovinski centar. Drugo istraživanje, izvedeno nešto pre Murove turneje, otkriva da oko 60 procenata Evropljana veruje da je, od svih zemlja na svetu, Izrael “najveća pretnja svetskom miru” (a ne Iran, Irak, Severna Koreja ili Avganistan, kao što tvrde SAD). Mur ne razmišlja sasvim kao Evropljanin, ali je blizu. On smatra da SAD ne smeju vojno intervenisati, osim u slučaju krajnje nužne samoodbrane. On nije protiv vojne intervencije same po sebi, ali smatra da SAD moraju odustati od politike primene vojne sile, dok takva politika ne povrati moralni ugled.

Sledeće pitanje postavio je mladić u prugastom baršunastom kratkom kaputu. “Nemačka je platila za stvarno loše stvari koje je uradila Jevrejima pre dosta godina”, rekao je. “Amerika nije ništa platila Indijancima za stvarno loše stvari koje im je učinila. Možete li mi vi reći zbog čega sada niko ne govori o tome da Amerikanci treba da plate zbog onoga šta su uradili u Iraku?”

“Zato što smo mi Amerikanci”, odgovorio mu je Mur, ne skrivajući sarkazam. “Zašto bismo mi morali da počistimo za sobom?”

Prevod sa engleskog: SRĐAN DINIĆ
(Tekst “Populist - Majkl Mur vas može rasplakati” Larise Mekfarer objavljen je u “NJujorkeru”)