Lekovita obala

Kada je poznati francuski slikar Pol Sinjak 1892. godine stigao u Sen Trope, prepoznao je odmah opise iz jedne novele Gi de Mopasana, pisca koga je od svojih savremenika najviše voleo: “Sen Trope je ljupko i jednostavno primorsko mestašce, skromno, okruženo vodom poput školjke, okupano morskim zrakom (...) Preplavljeno je mirisom usoljene ribe i smole kojom ribari premazuju barke. Na kaldrmi blistaju, poput perli, sitne krljušti; duž lučkih zidića. Obogaljeni stari mornari sede na kamenim klupama, grejući se na suncu.” Bilo je sve tako verno opisano da mu se činilo da pisac ni u čemu nije preterivao. Veliki slikar tada nije ni slutio da će i sam svojim boravkom učiniti da Sen Trope postane rajsko odmaralište i mondensko mesto prvoga reda. Svoje zadovoljstvo izrazio je u pismu koje je tih dana poslao majci: “Upravo sam otkrio šta je sreća.” O tom vremenu i ljudima koji su gradili duhovni i materijalni svet francuske obale od Sen Tropea do Nice i Monte Karla, piše Raul Mil u knjizi Moja rivijera (izdavač ZEPTER BOOK).

Na beogradsku promociju knjige došao je i autor Raul Mil. Saradnik NIN-a je s njim proveo dva dana. Šetajući obalama Dunava i Save, a više sedeći na terasama brodova restorana i slušajući priče o ljudima koji su privukli pažnju hroničara, raspitivao se o njihovim sudbinama, atmosferi koja je vladala na Rivijeri. Raul Mil godinama, u listu Nice - Matin, piše hronike, kasnije objedinjene u knjizi Moja rivijera. Piše o ličnostima, slavnim posetiocima obale: Isidori Dankan, Ničeu, Apolineru, Renoaru, Gogolju, Čehovu, Djagiljevu, Sent Egziperiju, engleskim kraljicama, ruskim i austrijskim caricama...

Na pitanje: šta je ove ljude privlačilo na obalu, odgovara: “Sunce i more, dolazili su da se leče od tuberkuloze. Ovde su boravili tokom zime, a u aprilu odlazili. Tako je bilo sve do 1920. godine, dok ovamo nisu počeli da dolaze Amerikanci, oni su promenili sezonu, dolazili su leti da se kupaju i sunčaju. Kada su u drugoj polovini devetnaestog veka ti znameniti ljudi počeli da dolaze na obalu, reč turist nije postojala, ili se vrlo retko izgovarala, te zimske stanovnike meštani su zvali ivernali( iver je na francuskom zima). Lokalni stanovnici su bili uglavnom ribari i seljaci, trgovci maslinovim uljem, a bilo je brodova koji su trgovali sa Afrikom. Kada su ivernali došli u hotele ili vile, imali su potrebu za radnom snagom. No, pošto je lokalnim stanovnicima, pak, manjkao novac, oni su se zapošljavali kod tih zimskih stanovnika. Postajali su vrtlari, kočijaši, kuvari, peračice, spremačice, nabavljači, trgovci i desetine čuvara i drugih zanimanja. Ekonomija se u tom momentu potpuno izmenila” - kaže Mil. “LJudi su bili srećni, neki su preko noći zaradili ogromne pare: kupovali su terene, a potom su ih prodavali po enormnim cenama. Kupovali su hektar za 3,5 franka, za šaku smokava, a prodavali za milione. Svi seljaci su sanjali da kupe zemlju. Imetak seljaka bio je tada tri pileta i dva zeca a onda su preko noći postajali bogati. Tako je uspostavljana prirodna ravnoteža između došljaka i lokalnog stanovništva.

To traje sve do 1914, do početka Prvog svetskog rata, a onda su svi ti ljudi nestali. Nastaje kriza; svi veliki hoteli se zatvaraju i pretvaraju u neku vrstu bolnica za oporavak rekonvalescenata rata. Između 1920. i 1925. godine situacija se menja dolaskom Amerikanaca koji su ponovo pokrenuli život na obali. Promenili su sezonu - zimu za leto. Za njih je bilo normalno da se leti kupaju i od tog momenta sve kreće. Jednom su me pozvali u televizijsku emisiju u Parizu da govorim o Rivijeri toga vremena. Novinarka je htela da kaže kako su aristokrati eksploatisali seljake, kako su se kolonijalno ponašali. Nadobudni pariski intelektualci! Naprotiv, odgovorio sam da su tada seljaci živeli dobro i naglasio postojanje prirodne ravnoteže koja je tada uspostavljena.”

Dok me gost vodi kroz vreme i atmosferu obale, prisećam se zanimljivih detalja iz njegove knjige. Horizontalna istorija sa poetski romansiranim biografijama ljudi obiluje uvek tačnim podacima. Prvi kazino u Kneževini Monako proradio je 1856. godine. Od tada pa nadalje na obalu dolaze lutalice, avanturisti, poslovni ljudi, ludaci, krunisane glave, anarhisti i slikari. Većina u potrazi za brzom zaradom, srećom i lagodnim životom.

Šta je Rivijera? - pitam. LJudi obično na to pitanje odgovaraju da je to predeo, na Azurnoj obali. Nije. U knjizi sam napisao da je za mene pozorište senki i fantoma, lažnih zamkova, ogromnih parkova, palata sa zlatnim kupolama i, naročito, pozorište heroja tragikomične opere. Rivijera kao simbol sjaja, veselja bezbrižnosti, za mene je nežna i tužna muzika koju su u Garupi, ponekad uveče, u moru alkohola, slušali Skot i Zelda Ficdžerald.” Malo je zastao, pogledao niz Dunav i nastavio: “Iza tih ljudi su ostali miris, muzika reči. Pošao sam u potragu za njima ukrštajući svoje puteve sa njihovima. Od zaliva Sen Trope do Zaliva anđela nižu se orijentiri u kojima se gnezde uspomene. Uspomene kao što su glasovi, pogledi, prisustva toliko jaka, toliko uverljiva, da mi se čini kako ih vidim žive, tu, pred sobom. Dovoljno mi je bilo da zakažem sastanak piscima, slikarima, glumcima, utopistima, političarima. Došli bi na vreme, u jutarnjoj svetlosti ili među večernjim senkama. Verni kraju u kome se morska so meša sa šećerom vinove loze, možda baš to slatko-slano i zovemo ukusom sreće.”

Objavljujući priče o slavnim ljudima koji su boravili na Rivijeri, autor kaže da je vremenom od čitalaca dobijao dodatne informacije. Sretali su ga na ulicama Nice. Oni koji su se još sećali tih ljudi, pričali su neke, često nepoznate detalje iz života poznatih slikara, glumaca, pisaca, graditelja i tako dopunjavali njihove biografije. Tako je saznao da su avioni francuskog Ratnog vazduhoplovstva svake godine na dan nestanka Sent Egziperija, nadletali kuću u kojoj je živela njegova majka odajući na taj način poštu velikom piscu i pilotu.

Zaslužuje da bude pomenut i jedan detalj iz života velikog slikara impresioniste Ogista Renoara. Kada mu je jedan trgovac slikama rekao da je genijalan, Renoar mu je odbrusio: “Ja genijalan? Šalite se! Ne drogiram se, nemam sifilis i nisam peder! Kako onda mogu biti genijalan?” Koliko je već u to vreme, na samom kraju devetnaestog veka, Rivijera bila poznata u svetu, svedoči i priča o jednom lepo obučenom Japancu koji je prepešačio put od italijanske granice “noseći u džepu precizno iscrtanu mapu seoskih staza koje vode do vile Le Kolet (kuća Renoara); na planu su krstićima obeleženi: atelje, Renoarova soba, krušna peć, čak i štala za magarca”! To je bio znak da su i slikar i obala postali legendarni.

Knjiga obiluje fantastičnim detaljima iz života 45 ličnosti čije su sudbine opisane. To je bilo vreme kada je Francuska bila centar svetskih zbivanja u umetnosti. Početkom veka u tu zemlju stižu slikari i pisci iz svih krajeva Evrope: dolaze iz Skandinavije, Nemačke, iz Rusije stiže Šagal sa grupom umetnika, iz Španije Pikaso, i tako redom. U tom mešanju ideja, mentaliteta i talenata nastaje vrhunska umetnost, koja će dati ton u stvaralaštvu dvadesetog veka. Podsećam na to našeg gosta, a on dodaje:

“Bila je to Evropa duha, Evropa umetnika, nije bilo granica. Ovakve granice su, mislim, uspostavljene tek posle Prvog svetskog rata. Do tada su se granice prelazile lako. Vozom ste bez problema stizali iz Sen Peterburga do Nice. Rođaci su tada upravljali Evropom, vladarske porodice su međusobno bile povezane rođačkim vezama. Umetnici su prirodno komunicirali među sobom. Umetnici su bez problema dolazili i osećali se kao kod kuće. Čehov je čak govorio da ima previše Rusa u Nici. Nova Evropa nikad neće biti takva, jer ova Evropa je Evropa tržišta.”

Na kraju mi ostaje da završim rečenicom iz uvoda knjige koja na najbolji način ilustruje svet o kome piše Raul Mil: “Rivijera je izgleda rođena da bi slavila poslednji ples sveta koji samo što nije nestao.”

Francuska rivijera, koja za samo 50-ak godina, postaje najprestižnija obala na svetu. To idilično mesto, raj na Zemlji od Monte Karla i Nice do Sen Tropea, izgradili su, uglavnom, Englezi i Rusi.

Živadin K. Mitrović