Približavanje Dalekog istoka

Takozvani azijski zaokret administracije predsednika Baraka Obame najvažnija je strateška promena koju su Sjedinjene Države preduzele još od okončanja Hladnog rata i ima značajne implikacije po Evropu. Ali evropski lideri u najvećoj meri ignorišu ili pogrešno shvataju značaj ovog zaokreta, i stoga propuštaju priliku koja im se na taj način ukazuje.

Neki u Evropi, na primer, veruju kako je američki interes za Aziju skorašnjeg porekla. Ali, kako je to Obama formulisao 2011, SAD su bile, i uvek će biti, pacifička nacija. Promena ima za cilj da osigura da SAD imaju veću i dugoročniju ulogu u oblikovanju ovog regiona, gde već dugo daju svoj doprinos očuvanju bezbednosti i ekonomskom rastu bez presedana. Imajući ovo u vidu, američki zaokret ka Aziji treba videti više kao konsolidaciju već etablirane politike nego kao iznenadnu, kratkoročnu promenu.

Dometi te politike se takođe u velikoj meri pogrešno tumače. Iako ta politika uključuje uspostavljanje novog balansa kada je reč o američkom vojnom prisustvu u Aziji - do 2020. američka mornarica će na Pacifiku imati raspoređene dodatne snage, uključujući šest od njenih 11 nosača aviona s pratećim brodovima - ona uključuje i čitav spektar diplomatskih, ekonomskih, razvojnih, kulturnih i bilateralnih odnosa.

Ovaj sveobuhvatni pristup očigledan je u Obaminom izboru destinacije za svoje prvo prekomorsko putovanje na početku drugog predsedničkog mandata. Posetom Mjanmaru, Tajlandu i Kambodži Obama je dao dodatni podsticaj ranijim naporima da se pojača američki diplomatski i ekonomski angažman u azijsko-pacifičkom regionu.

ODLUČNOST
Amerika se 2011. zvanično priključila Istočnoazijskom samitu (tradicionalnom godišnjem okupljanju lidera zemalja regiona, prim. ur.), smanjujući zabrinutost koja u tom regionu postoji zbog rastuće agresivnosti Kine u Južnom kineskom moru. Predlog SAD za uspostavljanje transpacifičkog partnerstva, te njihova ponuda članicama Udruženja zemalja jugoistočne Azije (ASEAN) da se dodatno ekonomski angažuju, najskorije su inicijative koje podvlače američku odlučnost da ojača svoje ekonomske veze s regionom.

Ti napori da se očuva regionalna bezbednost će u krajnjoj liniji koristiti Evropi, za koju Azija postaje sve važniji trgovinski partner. Imajući u vidu rizik od izbijanja konflikta u Aziji - zahvaljujući toksičnoj kombinaciji brzog rasta BDP-a, trke u naoružanju, istorijskih resentimana, neobuzdanog šovinizma, teritorijalnih sporova i manjka efikasnih institucionalnih aranžmana za rešavanje konflikta - Evropa bi trebalo da pozdravi snažnije američko prisustvo u regionu.

U isto vreme, evropski lideri moraju da uvide kako sve veći američki angažman u Aziji ne znači da SAD okreću leđa svojim evropskim partnerima. Upravo suprotno, kao što je i američki potpredsednik DŽo Bajden rekao u februaru, Evropa ostaje kamen temeljac (američkog) angažovanja u svetu.
Američki lideri su i te kako svesni geopolitičkih okolnosti koje Evropu čine njihovim najvažnijim i najpouzdanijim saveznikom. Blizina Bliskog istoka i Afrike - gde su Evropska unija i njene članice najvažniji davaoci humanitarne pomoći, trgovinski partneri i bezbednosni faktori - obezbediće trajnu važnost tog partnerstva, kao što će to učiniti i zajedničke vrednosti koje dele, te duboka ekonomska prožetost na kojoj počivaju transatlantski odnosi.

Ali američka promena balansa ima istinski važne strateške posledice po Evropu. Američko vojno prisustvo u Evropi postepeno će se smanjivati, kao i spremnost Amerike da preuzimaju vodeću ulogu u međunarodnim krizama - čak i onim koje imaju efekte po evropske interese. Posledica će biti to da će, iako će SAD nastaviti da, na osnovu procene za svaki slučaj pojedinačno, obezbeđuju obaveštajne podatke, vazdušnu podršku i municiju, kao što su to nedavno učinile u Libiji i Maliju, Evropa sve češće morati da deluje prva i sama.

Ako želi da prevaziđe tekuća finansijska ograničenja, stekne vojne kapacitete i obezbedi nivo koordinacije - što je sve potrebno da bi ispunila tu svoju novu ulogu - Evropa će morati da svoje resurse koristi i raspoređuje efikasnije. Takođe, bilo na bilateralnoj osnovi bilo kroz NATO, ili u okviru EU, francusko insistiranje na vojnom suverenitetu moraće da se pomiri s nemačkom kulturom izrazite vojne uzdržanosti. Neuspeh u korišćenju resursa i koordiniranju politike ozbiljno bi potkopao evropske bezbednosne interese.

DOPRINOS
Američka promena težišta takođe će Evropi stvoriti priliku da igra važniju ulogu u regionu rastuće važnosti kakav je azijski. Priključivanjem Americi u tom prebacivanju težišta na Aziju i uspostavljanju odnosa s Kinom koji bi počivali na saradnji a ne na međusobnom obuzdavanju, EU bi mogla da očuva poziciju vodećeg trgovinskog partnera, investitora i davaoca humanitarne pomoći; EU bi mogla da da svoj doprinos i na okupljanjima na vrhu poput Evropsko-azijskog samita i Regionalnog foruma u okviru ASEAN-a.

Čini se da Obamina administracija razume potencijalne koristi takvog zajedničkog repozicioniranja. Zajednička evropsko-američka izjava na temu azijsko-pacifičkog regiona, jula prošle godine, nagoveštava iskorak ka koordinaciji njihove politike u tom delu sveta. Ali, u nastojanju da se ta harmonizacija postigne, Evropljani moraju da shvate da njihova dosadašnja azijska strategija - fokusirana na trgovinu i, u manjoj meri, insistiranje na vladavini prava i ljudskim pravima - mora da dobije i svoju bezbednosnu dimenziju.

Jer, ako konflikti u Aziji postanu virulentniji, Evropa ne može da očekuje da će SAD same snositi teret očuvanja regionalne stabilnosti. I mada ovo ne znači nužno vojnu ulogu Evrope u Aziji (mada učešće u mirovnim misijama ne treba isključivati), njeno snažnije diplomatsko prisustvo u znak podrške posredovanju i multilateralizmu jeste neophodno.

Zajedničko američko-evropsko repozicioniranje u Aziji pomoglo bi učvršćenju svih vidova odnosa EU i SAD, a možda poslužilo i kao katalizator procesa uspostavljanja sistema Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP). To bi ojačalo i proces donošenja odluka koje se tiču odnosa sa ekonomijama u usponu, pre svega s Kinom, a u cilju očuvanja globalnog liberalnog ekonomskog poretka.

Ukratko, zajednički nastup prema Aziji revitalizovao bi transatlantske odnose u pravom trenutku, i garantovao da, uprkos šteti koju je evropsko-američko partnerstvo pretrpelo usled međusobnih neslaganja u protekloj dekadi, ono ostaje kamen-temeljac svetskog poretka.
Karl Kajzer je bivši direktor Nemačkog saveta za spoljne odnose i gostujući profesor na Školi DŽon F. Kenedi pri Univerzitetu Harvard. Manuel Munjiz je na doktorskim studijama iz međunarodnih odnosa na Univerzitetu Oksford