Humorom protiv ludila

Humoristički hleb možda nema sedam kora, ali se mesi od bodljikave žice. Satiričari se nekako izbore sa time što se od njih očekuje da budu obavešteni kao novinari, a pismeniji i duhovitiji od njih, pa i sa time što iza svakog uspešnog humoriste stoji i mrzi ga barem jedan moćnik koji bi ga rado smestio iza one iste bodljikave žice, ali to što ih stvarnost svakodnevno pretiče, rešiti se ne da. Pre nekoliko godina, recimo, na jednom informativnom portalu objavljena je kratka, obična vest, kojoj je novinar verovatno dao prvi naslov koji mu je pao na tastaturu. Glasio je Protestni skup protiv nasilja otkazan zbog pretnji nasiljem. I hajde sada budi genije pa napiši aforizam upečatljiviji od te bizarnosti, ili neke od sledećih, nasumice skupljenih iz skorašnje dnevne štampe: Otkaz u ministarstvu zbog kupusa, Milan Popović izdao zvanično saopštenje povodom Severininog intervjua, Operaciju zakazuju za 2022, Hakerski upad na sajt CINS-a: uklonjen samo tekst o Jorgovankinoj ćerki.

Tema jedne od prethodnih emisija bili su nam azilanti i naši gostoljubivi domaćini koji ih teraju sa svog praga. Mi završimo, a počinju vesti u kojima se čuje da nesrećnike teraju iz Mladenovca jer štete njegovom turističkom potencijalu. Kao da nam se emisija nastavila, daje jedan primer svojih muka Zoran Kesić, autor satirična 24 minuta.

Dok smo razgovarali sa Dragoljubom LJubičićem Mićkom, Blic je na veb-sajt postavio tekst naslovljen Svaki državni posao je moguće kupiti: od 2.000 do 10.000 evra, pa je LJubičić oporo primetio da je problem kada korupcija padne na tako niske grane. Ekonomsko zdravlje države može se, naime, meriti i time da li se mito generalno daje u koferu ili u koverti, a srpski je standard na tako niskim granama da će se mito uskoro davati baš u granama za potpalu.

Satira je čudna biljčica, najbolje uspeva tamo gde ima korova. To govori da je Srbija zemlja izobilja, da u njoj ima što nigde nema. Stoga su Srbi nezavisni od njih ništa ne zavisi, sumira život na takvim granama aforističar Ilija Marković.

Veliki aforističar, kao u novoj knjizi Pljačka im materina, uvek voli da se igra dvosmislenostima pa primećuje i da su protiv srpskog naroda svi koji mu žele dobro, te da je krajnje vreme da se narodu kaže prava istina, a ne kako je bilo. Dvojenje politike od života običnog građanina dovelo je do toga da procenat političara koji znaju pravu istinu, a ne kako jeste, raste stopom kojom bismo hteli da nam raste BDP. I čemu onda čuđenje procentom ljudi koji vesti znamenitog NJuza ozbiljno shvate?

U svakom društvu postoje brojne apsurdne vesti, ali je razlika u tome što su u Srbiji znatno češće akteri tih vesti političari, ljudi koji direktno odlučuju o našim sudbinama. Fenomen ljudi koji veruju u vesti sa NJuza može da se objasni našom stvarnošću. Ako postoji stvarna vest da je Mrkonjić prevario Anu Bekutu sa svojom ženom, zašto neko ne bi poverovao u bilo koji naš naslov? Ipak, problem je što se, pored naslova, trudimo da i sama naša vest deluje kao jasna satira. Koliko god mi je u početku bilo zabavno kada vidim da neko veruje u našu vest, u poslednje vreme mi je sve više tužno kada shvatim koliko ljudi je pročitalo celu našu sumanutu vest, a i dalje misli da je ona istinita, kaže njuzovac Marko Dražić.



I Mladen Urdarević, koji sa Daškom Milinovićem čini autorski duo Uzbudilnika, humorističke emisije novosadskog AS FM radija zbog koje su se brojni građani setili da među kućnim aparatima imaju i radio, kaže da su naslovi dnevnih novina postali tako besmisleni da je za satiru dovoljno pročitati ih ozbiljnim tonom. Kada realnost padne na tako niske grane, humor uvek lepo cveta, pa su 24 minuta i Državni posao, Uzbudilnik, NJuz, i druga aktuelna medijska seciranja života koji se prožeo sa satirom do nerazlučivosti samo normalna reakcija društvenih antitela (oni koji su im na meti rekli bi antidruštvenih tela). Možda je najgore od svega to što naši sagovornici ne misle da cvetanje ovakvih medijskih formata znači da društveni apsurdi napreduju. Da napreduju, mogli bismo barem kad-tad da očekujemo društveni slom, nakon koga bismo mogli sve iz početka. Ali naši humoristi misle da je količina gluposti konstanta.

Satira se češće bavi vlašću nego opozicijom, a kako je NJuz aktivan tokom mandata poslednje dve vlade, mogu slobodno reći da je podjednako materijala danas koliko je bilo i pre dve-tri godine, smatra Dražić, a Daško Milinović koji pored toga što navija Uzbudilnik piše i scenarija za Državni posao izravno se poziva na glupačku konstantu.

Ništa se ne menja. Mislim da se budale neće smiriti sve dok ne budu ovladale i poslednjim atomom društva. Nema stajanja dok i svi predsednici odeljenskih zajednica u svakoj osnovnoj školi ne budu naši ljudi.
To, nažalost, za društveni slom neće biti dovoljno. Naši ljudi postoje otkad postoji i naša stranka, dakle od 1881. u slučaju Srbije, o čemu bi mogao zanimljivo da priča izvesni R. D. Menja se samo odnos političkih snaga, čista forma. A taj je odnos, uzgred, sada takav da je Kesiću pomalo dosadno.

Naša politička scena nije nikad bila dosadnija. Sada možeš da budeš za Vučića ili ne baš za njega, nema rivala. Đilas? Tadić? To ne postoji. Emisije mahom posvećujemo vlasti jer ovi drugi ništa ne rade, ne daju nam materijala. Trebalo bi, u stvari, da se zabrinu zbog toga što nam se ne pojavljuju u emisijama

Da je glupost konstantna i neuništiva, kako bi rekli pokojni KUD Idijoti svedoči i to što Dragoljub Đuričić nema nameru da napiše treći deo nacionalno obožavanog Nacionalnog parka Srbija. Taj park namerava da postane samom sebi spomenik.
Markantni devizni diler izgubio je funkciju kada se sistem opredelio za to da više nema galopirajuću inflaciju, carinik je takođe u velikoj meri izgubio funkciju koju je imao pod sankcijama. Ali bankar, tajkun, medijski mogul, europičeni eurolog, vrste koje su se ukazale, aktuelne su sa vrstama iz prve knjige. One su doživele metamorfozu, nužne mutacije, ali nisu promenile bit. Pokvareni političar (smradus beskrupulozus) najmanji je zajednički sadržalac svima koji se ovde kod nas bave time. Zato i ne pišem treću knjigu ne znam šta ne važi iz prve dve. Bila bi turobna, ne bih imao šta smešno da dodam.

Ako jedan Dragoljub LJubičić Mićko u ma kom kontekstu kaže da ne bi imao šta smešno da doda, jasno je dokle smo dogurali u najmasovnijem domaćem sportu, ronjenju kroz blato. Šta o tome misle oni od kojih se satira pravi? Pa, kažu sagovornici, intimno razmišljaju o onim bodljikavim žicama, ali ne kažu to često. Reče LJubičić da su doživeli nužne metamorfoze. Ako ih zakačiš, misle oni, to valjda znači da su neki relevantni faktor. Drugi se nadaju neće mene. Kesić, doduše, kaže da agresivaca još ima.
Zbog čega ljudi ostrašćeno reaguju kada čuju šalu na svoj račun? Emisije mnogo ozbiljnije od naše ne izazivaju takvu reakciju, ali ako se našališ to je kao da si dirnuo u osinje gnezdo, a važimo za duhovit narod. Možda bi trebalo to da preispitamo, da se ne lažemo. To što mi radimo je prilično benigno, ali možda cilja baš gde boli Imamo pouzdane informacije da su neki političari koje smo obrađivali prilično burno reagovali. Ali zabrinuli bismo se da niko nije reagovao.
Možda je, dakle, kao što kaže Kesić, humor i dalje opasan jer skida tabue, čini dodirljivim ono što se inače ne dira, svejedno da li je to crkva ili Vučić ili nešto treće, ili neko treći tabua u srpskoj tradiciji bar ne manjka ali smradus beskrupulozus naučio je i to da preokrene u svoju korist.

U početku smo se pitali da li naši tekstovi dopiru do političara koji su njihovi akteri i kako oni na njih reaguju? U poslednje vreme smo imali priliku da čujemo njihove reakcije i one su uglavnom pozitivne. To ume da bude simpatično ako se našalite oko neke banalne stvari, ali nam smeta ako oštro iskritikujemo političara zbog gluposti koju je napravio, a on na društvenim mrežama napiše ,hahaha, evo me u NJuzu!

Baš hahaha. Da se rasplačeš. I Daško Milinović kaže da je za tri godine, koliko Uzbudilnik zvoni, samo jednom dobio pritiskajući poziv.
U zemlji u kojoj se zločinci ne procesuiraju, već su ugledni ljudi, apsolutno nedodirljivi, izvan zakona, naše jutarnje laprdanje mu dođe kao bacanje kamenčića u okean, sumira njegov kolega Mladen Urdarević.
Smatraju li onda humoristi da je njihovo gađanje pitama efikasan metod borbe protiv ludila, ili i sami misle da umazana motka nema alternativu?

Humor je najbolji način da se amortizuje ovo ludilo, nesreća, jad i beda. A što se tiče umazane motke i alternative, nema skoka uvis bez motke. Ako izostane skok, neće motka, smatra Ilija Marković.
Nužnim ga smatra i Marko Dražić. Ali ga ne vidi baš mnogo.

Najbolja je umazana motka u kombinaciji sa humorom. To se najbolje videlo tokom protesta iz devedesetih. Dobar humor je pratio mnoge akcije tadašnje opozicije i on je bio sastavni element brojnih demonstracija protiv Miloševića. Danas je situacija potpuno drugačija, političke akcije ili nemaju nikakav humor ili sadrže takav humor da je bolje da ga nemaju. Nedavno sam gledao akciju omladinaca jedne stranke, koji su na duhovit način želeli da iskritikuju svog političkog protivnika, to je bilo pretužno.
LJubičić podseća da je humor najkraća komunikacija sa čovekom, da samo još muzika ima takvu funkciju prečice, pa ga sa muzikom poredi i Daško Milinović.

Humor je kao bluz. Pesma potlačene duše. Šališ se da bi ti bilo lakše. Fekalizovana motka je neprikosnoveni istorijski pokretač, ali nije istina da je se lako latimo, iako volimo to da mislimo. Ja ne znam za više od tri prava korišćenja iste u našoj slavnoj istoriji
Zato Mladen Urdarević dodaje: Da je Dositej živ, verovatno bi svoju čuvenu izreku prepravio na: Motke, braćo moja, motke, a ne zvona i praporce!

Biti duhovit, to je eutanazija

Popularna je teza da su humoristi privatno turobni ljudi. Da li svakom humoristi preti da postane Embrouz Birs?
Šta fali drugu Birsu? NJegov Đavolov rečnik stoji nam kao sveti spis u kancelariji. Svaki šaljivdžija mora iskreno da voli čovečanstvo i da mrzi ljude, podseća Daško Milinović, a Mladen Urdarević zauzima nešto mračniji stav.
Te naše male jutarnje pobede su kratkog daha. Ostaje osećaj praznine kada shvatiš da si upravo pljunuo pod prozor ljudima koje kritikuješ.
Dragoljub LJubičić u misiji uspeva da nađe utehu.

Embrouz Birs jest malo poludeo od toga, ali ja sam se trudio da ne budem dotaknut na taj način. Misija mi je da komentarišem svojim duhom, da ga koristim kao transformator koji pretvara jednu vrstu energije u drugu. Nažalost, kod nas je negativna energija dominantna. Čini mi se da mi je uspelo da od toga ne poludim, ali možda nas je obolelost dotakla sve. Obolelost je bolja reč nego ludilo, jer za oboljenje postoji anamneza, dijagnoza, lečenje, pa izlečenje. Želim da verujem da sam jedan od onih koji pokušavaju da barem dijagnostikuju šta nam se dešava. Pojedincima se bave lekari, a kada je društvo obolelo, time treba da se bave satiričari, umetnici, pisci

Ako aforizam izazove osmeh na licu, zaključuje Iija Marković, on je ispunio svoju svrhu. Satiričar nudi duševnu hranu, i to u vreme kada svi nude recepte, a niko ne zove na ručak.

Humor i internet

Dragoljub LJubičić podseća na to da je informatička revolucija, koliko god pogodovala borbi humorom, isti pomalo i razvodnila.

Ne postoje više teme koje traju duže od nekoliko dana. Zanimljivu informaciju zameniće još zanimljivija ako je kučence spaseno ispod kola, to može biti veći hit dana od Baraka Obame i slikanja na komemoraciji. Bitno je da je atraktivno, najčešće vizuelno, a da li je tragično, sentimentalno, komično, manje je važno. Na Jutjubu se svakog minuta postavi 72 sata novog materijala, trostruko više nego pre tri godine.

No, teši Mićko, tako neće moći unedogled.

Uskoro će ljudi morati da biraju šta hoće da vide, i odlučivaće sadržaj jer će mozgovi biti pretrpani. Kada bi čovek trebalo da pročita sve knjige ovog sveta, poludeo bi. Tako je i sa internetom. Budućnost je u pilotiranju kroz sadržaj.