Arsen u vodi ili voda u arsenu

Slučaj Užice uopšte nije bio potreban Rajneru Frojndu, menadžeru za projekte iz oblasti ekologije u delegaciji EU u Srbiji, da nam sredinom prošle godine saopšti da smo divlje pleme kada je voda u pitanju. Ne tim rečima, ali na to se svodi njegova ocena da se samo 10 odsto otpadnih voda prerađuje, a da se sve ostale direktno slivaju u reke i da nemamo ni adekvatne zakone, ni infrastrukturu. Uz duboko razumevanje za našu besparicu, ipak je poručio: Najskuplja opcija je ništa ne učiniti po pitanju zaštite voda.

Bilo bi iluzorno praviti se da to nismo znali, jer koliko god da nam je haotičan sistem kontrole vode i koliko god da je odgovornost podeljena na dovoljan broj aktera da se obezbedi da niko nije kriv kada dođe do havarije, podaci ipak postoje. U tom predugom lancu nadležnosti teško se snaći: Direkcija za vode je odgovorna za kvalitet vode na izvoru, Republički hidrometeorološki zavod za protok, Agencija za zaštitu životne sredine za kvalitet, lokalne institucije za vodu koju pijemo, instituti za javno zdravlje na njen uticaj na zdravlje... Tako je zamišljeno u teoriji, a u praksi imamo povremena merenja koja nas upućuju na katastrofalno stanje i koja ostaju samo izdvojeni slučajevi na kojima niko ništa ne radi. Recimo, Agencija za zaštitu životne sredine nema dovoljno novca da izvrši merenja na svim akumulacijama, pa se 2012. odlučila da izmeri na dva lokaliteta, Grdelištu i Vrutcima. Konstatovano je da su povećane vrednosti kadmijuma i žive, ali u Direkciji za vode tvrde da nikada nisu čuli za taj nalaz. I nikom ništa.

Nikom ništa ni kada je u pitanju izveštaj Instituta za zaštitu zdravlja Batut, koji je prošle godine izradio detaljnu analizu kvaliteta vode koju pijemo u periodu od prvih šest meseci. Od ukupno kontrolisana 153 vodovodna sistema, u Srbiji je samo 58,82 odsto ispravno, ali ono što zabrinjava jeste činjenica da udruženu neispravnost (voda koja je zagađena mikrobiološki i fizičko-hemijski) ima 18,3 odsto vodovoda. Da bi voda dobila prolaznu ocenu ne mora da bude sasvim bezbedna, kao takva se računa i ona u kojoj se na godišnjem nivou nađe do pet odsto mikrobiološki i manje od 20 odsto fizičko-hemijski neispravnih uzoraka. Međutim, i uz tu toleranciju je ustanovljeno da je na teritoriji Srbije fizičko-hemijski neispravno 14,04 odsto vode, a da su sastojci koji mogu biti pogubni za ljudsko zdravlje uglavnom lokalizovani u Vojvodini i to: u srednjobanatskom regionu je neispravno 96,38 odsto, severnobanatskom 79,48 i Sremu 59,10. Mikrobiološka neispravnost je znatno manja, na teritoriji Srbije 4,5 odsto, ali je u Vojvodini nekoliko puta veća.

Tako tvrdi Batut, a onda nas na kraju svog izveštaja obaveštava da neki od hemijskih zagađivača spadaju u toksične i kancerogene, ali se kod nas bolesti povezane sa hemijskim kontaminacijom ne prate! Teško je ne upitati se čemu uopšte služi i Batut i svi lokalni instituti zaduženi za praćenje zdravlja ukoliko nikom nije palo na pamet da proveri koliko ljudi, u kojoj meri i od kojih bolesti oboleva, jer se zna da se na pojedinim mestima, recimo, ne pije voda sa arsenom već arsen razblažen sa malo vode.

U Novom Bečaju su vrednosti arsena nekada bile povećane i 170 puta. Dok sam bio u lokalnoj samoupravi, imao sam prilike da vidim analize koje nikada nisu objavljene a koje su upućivale na alarmantno stanje. Kako i ne bi kada fekalna cev ide jedan metar iznad glavne vodovodne. Uostalom, kod nas u gradu malo ko živi duže od 60 godina, što je dovoljan dokaz o postojanju trovanja. Ali kada sam o tome progovorio, bio sam izložen takvim pretnjama da ljudi nisu smeli da mi se pridruže u tome da se bar zakon promeni. Organizovao sam potpisivanje peticije i nadao se da će se pridružiti dva miliona Vojvođana koji piju flaširanu vodu, ali su oni koji je flaširaju i preprodaju bili agresivniji, kaže Zoran Trifunac, predsednik Nezavisnog udruženje ribolovaca, koje je putem peticije neuspešno pokušalo da promeni neke članove u Zakonu o zaštiti voda. NJihova računica je bila jednostavna kada bi se prihod koji građani Vojvodine samo tokom jedne godine izdvoje za flaširanu vodu namenio obnovi infrastrukture za čuvanje i preradu vode, svi problemi na nivou cele Srbije bi bili rešeni.

Naravno, osim novca koji nam alarmantno nedostaje (bar tako tvrde nadležni), nedostaje nam još mnogo toga, pre svega malo civilizovanosti da razmislimo gde odlažemo smeće, gde bacamo pesticide, gde motorno ulje a gde fekalije. Recimo, u Beogradu svu otpadnu vodu, kroz 20 izliva, ubacujemo direktno u Dunav i Savu, bez ikakvog prečišćavanja. Ne bi bilo loše ni kada bismo imali kaznenu politiku za zagađivače, jer je trenutna situacija takva da od svih prijava koje inspektori podnesu samo polovina biva procesuirana, a od toga samo se pola završi kažnjavanjem. A kako kažnjavanje izgleda najbolje ilustruje slučaj kada je za pronalaženje krivca koji je ispustio 50 tona nafte u Savu potrošeno 2,5 miliona dinara, a izrečena kazna je bila 120.000 dinara.

Zbog svega toga izgleda malo komično kada se kao krivci označe kamperi ili ribolovci (baš su često pominjani poslednjih dana), a ne država. Naravno, niko ne tvrdi da nisu krivi, već samim dolaskom na mesto na kom ne bi trebalo da budu, a još više bacanjem hrane koja se tokom raspadanja pretvara u mineralne materije iz kojih se generišu alge koje se vladaju poput onih iz Užica. Ali to je samo delić problema, objašnjava za NIN dr Predrag Simonović, profesor na Biološkom fakultetu, i dodaje: Pitanje je daleko složenije jer je većina akumulacija u lošem stanju, a neke su u veoma lošem stanju. Vlasinska akumulacija, koja se ne koristi za vodosnabdevanje, ima odličan kvalitet vode, a sve koje su za vodosnabdevanje su rađene u područjima u kojima su veoma jaki izvori zagađenja koji se slivaju u njih. Nalaze se na jako niskoj nadmorskoj visini i pod takvim temperaturnim režimom da se negativni efekti u veoma kratkom roku ispoljavaju. A onda se pogoršavaju jer se razlozi koji su do toga doveli ne otklanjaju. Nisu izmeštena stara naselja, groblja, nisu isečene šume... Sve ono što se nalazi na dnu tih akumulacija truli i doprinosi zagađenju. Mnogo razloga dovodi do toga da akumulacije ubrzano stare i za veoma kratak rok će postati teško ekonomski održive jer će morati mnogo da se ulaže u preradu vode. Prerada će biti veoma skupa, a nisam siguran da će biti dovoljna da dovede do kvaliteta koji zadovoljavaju pitku vodu.

A ako se neko nada da bi užički scenario to mogao da promeni, može samo da se priseti zrenjaninskog scenarija od pre 10 godina. I tada je otkriveno da je voda zagađena, pohrlili su političari, spasitelji, konjica i vojska, obdaništima je deljena besplatna flaširana voda, a onda se priča potrošila. Građani su do današnjeg dana nastavili sami da kupuju flaširanu vodu. I obdaništa, naravno.