Naprednjaci nemaju rešenje

Pobeda naprednjaka na izborima maja 2012. donela je neke koristi za zemlju. Smenili su kleptokratski režim Borisa Tadića, pokrenuli proces normalizacije odnosa sa Kosovom, odledili evropsku perspektivu i pokrenuli akciju protiv korupcije. Time se spisak postignuća naprednjačke vlade završava. Za možda najvažnije pitanje, a to je ekonomija, naprednjaci nemaju rešenje. NJihova politika na ovom polju se svodi na kupovinu vremena, što se vidi po više stvari. Lideru naprednjaka je trebalo godinu dana posle izbora da otkrije da mu je ekonomija „noćna mora“, mada mu je to moralo biti jasno mnogo pre osvajanja vlasti. Potom je usledila rekonstrukcija vlade, koja je trajala mesecima umesto da se završi za sedam dana. Naprednjaci su pogrešno gajili nadu da će umesto reformi stranci rešiti naše probleme, a od tada ni saveta ni ulaganja. Naprednjaci su za javne finansije i privredu odabrali ministre koji idu u suprotnim pravcima. Ministar finansija je etatista, koji je povećao državno zahvatanje od firmi i fizičkih lica, umesto da skreše državne izdatke. Veće zahvatanje (kroz viši PDV i akcize, porez na plate, veće troškove za fiskalne kase, brisanje poreskog kredita) vršiće recesioni pritisak u periodu koji sledi. Ministar privrede ide u suprotnom, protržišnom pravcu, ali predlozi nikako da mu prođu vladu. Usput, pravi i neke greške. Često menja predloge, pristaje da se nivo promena umanji, ne ide u brze promene poslovnog ambijenta, iscrpljuje se u nepotrebnoj debati sa demagozima. NJegovom programu nedostaje celovitost, jer se koncentrisao na promene četiri zakona. Ali i kao takav je u ovoj vladi „bela vrana“. Dakle, predlozi ministra privrede idu u dobrom, protržišnom pravcu, ma koliko bili promenljivi, ublaženi ili fragmentarni. Ali, vreme pokazuje kako za taj program nema političke podrške među naprednjacima. Tabloidi ga „krpe“, orkestriraju se sile prošlosti u kampanji protiv njega (sindikati, bivši ministri, interesne grupe, intelektualci...). Na kraju, prvi potpredsednik saopštava da su reforme ministra privrede „dobre, ali...“ da mora da se dogovori sa sindikatima. To je kao kada bi pitali žabe da li da se močilo prazni. Žuti, pred crveni karton. Ministar privrede će očito pasti s vlasti (pitanje je koliko je tamo i bio!) pre ili posle izbora. Ali, naprednjaci će sa izborima dobiti punu odgovornost za ekonomiju i suočiće se sa istom dilemom pred kojom su sada. Da li žele rešavanje ekonomskih problema ili ne? Rešavanje je moguće samo ako se usvoji protržišni kurs. A naprednjaci otkazivanjem podrške sadašnjem ministru privrede pokazuju da to ne žele. Onda im preostaju dva druga puta – ili da čuvaju status quo ili da se vraćaju socijalizmu. Ako se odluče za socijalizam, to će značiti još veće mešanje države u privredu. Danas loše živimo zato što ima mnogo mešanja države u privredu, a ako mešanja bude više, živećemo još lošije. Status quo je teško očuvati, jer je država preskupa, pa zaduživanje raste brže nego u vreme prethodne vlade. Bliži se „dužnička kriza“. Ona može da nastupi ne samo našim većim zaduživanjem, nego i rastom političke nestabilnosti ili usled opšteg rasta cene zaduživanja na tržištu. Pobeda naprednjaka na skorim vanrednim izborima biće izrazita, ali će svejedno ličiti na labudovu pesmu. Privredni pad i sve teže životne prilike brzo će istopiti popularnost naprednjaka. Za utehu, i kada bi sprovodili protržišne reforme, verovatno bi gubili popularnost. Ali razlika između dva gubitka je fundamentalna. Ako izgube popularnost zato što izbegavaju reforme, postaće omanja stranka koja nije iskoristila svoju šansu, pa posle odlaska s vlasti nastavlja da vegetira kao i DSS. A ako izgube popularnost zbog sprovođenja reformi, oni će ostati važna stranka jer je obavila jedan od najvažnijih poslova – izvela zemlju na „zelenu granu“. Tako bi se na nekim kasnijim izborima mogla vratiti na vlast, kao što su se i drugi reformisti u Istočnoj Evropi vraćali. Međutim za reformski put naprednjaci nemaju ni volje ni kadrova.