Sve zavisi od Angele

Otkako dužnička kriza u evrozoni produbljuje jaz između snažnih privreda na severu Evrope i slabih, dugovima opterećenih ekonomija na njenom jugu (uz Francusku čija je privreda neka vrsta ničije zemlje koja se prostire između njih) jedno pitanje je svima na umu: da li će evropska monetarna unija - a samim tim i Evropska unija - preživeti?

Dok severne članice evrozone novac pozajmljuju po niskoj ceni i imaju stabilan rast, južne članice su suočene sa višim troškovima zaduživanja, recesijom i velikim padom zarada i društvene potrošnje. One se suočavaju i s velikim padom produktivnosti, te mnogo većim stopama nezaposlenosti nego što je to slučaj na severu evrozone. Prosečna nezaposlenost u evrozoni je na nivou nižem od 12 odsto, ali je nezaposlenost u Španiji i Grčkoj veća od 25 odsto (a nezaposlenost među mladima je 60 odsto). Štaviše, dok su agregatni prihodi po stanovniku u evrozoni i dalje na nivou iz 2007, u Grčkoj su oni pali na nivo iz 2000, a u Italiji na nivo iz 1997.

Južne evropske privrede su u sve lošijem stanju uglavnom zbog preteranih mera štednje i nedostatka mera koje bi nadoknadile gubitak potražnje. Budući da su članice monetarne unije, devalvacija - koja bi povećala konkurentnost domaće industrije kroz smanjene izvozne cene - očigledno nije opcija.

Jake evropske privrede su odolele pritisku da uvedu ekspanzionističke fiskalne politike koje bi povećale potražnju za onim što slabije privrede izvoze. Evropska centralna banka nije krenula stopama centralnih banaka razvijenih zemalja, poput američkih Federalnih rezervi, i uvela agresivniju monetarnu politiku da bi smanjila troškove pozajmljivanja. Nije ponuđeno ni finansiranje za projekte javnih investicija u južnim zemljama. Štaviše, fiskalne i finansijske mere uvedene da bi se ojačalo upravljanje evrozonom nisu bile dovoljne da povrate poverenje u evro. Problematične evropske privrede su sporo uvodile strukturne reforme; poboljšana konkurentnost odraz je smanjenja zarada, a ne povećane produktivnosti.

Ovakva politika - ili njeno odsustvo - otežala je oporavak južnih članica evrozone, ali je obezbedila rast na razumnom nivou i vrlo niske stope nezaposlenosti u severnim privredama. Nemačka održava veoma visok trgovinski suficit, a nezaposlenost i recesiju izvozi u svoje slabije susede.
Kako se širi jaz između severa i juga, povećavaće se razlike u kamatnim stopama, što će uvođenje jedinstvene monetarne politike činiti sve težim. Na recesijom pogođenom jugu će kontinuirana fiskalna konsolidacija zahtevati dodatne mere štednje - što će građani tih zemalja odbaciti. To će dovesti do napetosti u društvu i političke krize, ili do novih zahteva za finansijsku pomoć, čemu će se severne zemlje sigurno protiviti. U svakoj varijanti, finansijska i politička nestabilnost bi mogla da dovede to kolapsa zajedničke valute.

Nemačka je zasad zadovoljna statusom kvo, ima stabilan rast i kontrolu nad sopstvenom ekonomskom politikom, dok u isto vreme ograničena moć Evropske centralne banke i njen zadatak da održi stabilnost cena umanjuju strah od inflacije. Ali kako će Nemačka reagovati kad jaz između severa i juga postane toliki da bi opstanak evra bio doveden u pitanje? Odgovor na to pitanje zavisi od toga kako Nemci vide svoje dugoročne interese i od onoga što kancelarka Angela Merkel odluči. Treći mandat koji je nedavno izborila daje joj prostora za hrabrije političke odluke, istovremeno je primoravajući da se u većoj meri fokusira na to kakva će biti njena politička zaostavština - konkretno, želi li da bude upamćena po kolapsu evra, ili po oporavku zajedničke valute.

Trenutno se dva ishoda čine verovatnim. Prema jednom scenariju, ekonomska i politička kriza u južnim članicama evrozone će se proširiti i izazvati strah u Nemačkoj da je zemlja izložena dugoročnoj pretnji. To bi moglo da navede Nemačku da izađe iz evrozone i da uspostavi manju monetarnu uniju s drugim severnim zemljama.

Druga mogućnost je da kriza ostane relativno ograničena, što bi navelo Nemačku da radi na stvaranju tešnje ekonomske i fiskalne unije. To bi značilo objedinjavanje nekih nacionalnih dugova i predaju suvereniteta nad ekonomskom politikom nadnacionalnim evropskim institucijama.
Naravno, ovo drugo bi iziskivalo velike političke troškove u Nemačkoj, zemlji u kojoj mnogi poreski obveznici zaziru od ideje preuzimanja dugova fiskalnih rasipnika sa juga, a ne razmišljaju o tome koliko bi Nemačka profitirala od stabilne i dinamične monetarne unije. Nova velika koalicija Merkelove i socijaldemokrata bi bila dovoljna da ovakav pomak učini mogućim.

Čak i u tom slučaju ne bi moglo da prođe bez žrtava. Nemogućnost manjih zemalja kao što su Grčka i Kipar da ispune svoje obaveze pojačava utisak da će one uvek zavisiti od finansijske pomoći. Izlazak jedne ili dve od tih nedisciplinovanih zemalja iz evrozone bi možda bio onaj uslov koji bi naterao nemačku javnost da pristane na takav politički zaokret.

Podela Evrope na sever i jug je tempirana bomba postavljena na temelje monetarne unije. Demontiranje te bombe zahteva manje mera štednje, više zahteva za podsticaje, veću investicionu podršku, dublje reforme i značajan napredak ka ekonomskoj i političkoj uniji. Treba se nadati da će skromni oporavak juga, uz pomoć jakog nemačkog rukovodstva na severu, Evropu moći da povede u pravom smeru.

Copyright: Project Syndicate, 2013.

Katalonske muke po referendumu

Ne zna šta je Artur Mas, predsednik autonomne katalonske vlade, očekivao kada je na adresu 26 predsednika vlada zemalja EU 20. decembra poslao pismo u kome je naveo: računam na vas u napretku ovog demokratskog i mirnog procesa, ali odgovori koje je dobio - ili nije dobio - nikako ne idu u prilog njegovoj težnji da uskoro vidi Kataloniju kao nezavisnu državu. Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso odgovorio je pismom od svega sedam redova, u kome navodi da su poslednji politički događaji u Kataloniji unutrašnja stvar Španije. U nastavku, Baroso navodi da u odnosu na moguće zakonske posledice ovog pitanja može samo da ponovi stav koji je više puta izneo. To znači da bi nezavisna Katalonija bila van EU. Mas planira da se 9. novembra održi referendum s dva pitanja: Želite li da Katalonija postane država? Želite li da Katalonija bude nezavisna država ? Katalonski parlament će 16. januara vladi uputiti zahtev da prosledi pravo sazivanja referenduma Đeneralitatu, što će sigurno biti odbijeno.