Nikada pajac u službi politike

Kada je petočlani žiri objavio da je jubilarnu 60. NIN-ovu nagradu za roman godine dobio Goran Gocić za knjigu Tai u izdanju Geopoetike, možda je onaj deo javnosti koji Gocića pre svega poznaje kao novinara, esejistu i kulturnog analitičara donekle bio iznenađen. Tim pre što se nakon pune dve decenije i romana Vladimira Arsenijevića U potpalublju prvi put dogodilo da debitantsko ostvarenje bude ovenčano najprestižnijom nagradom u ovdašnjoj književnosti. U danu kada je proglašen dobitnik NIN-ove nagrade i kada je rađen ovaj intervju i sam autor je rekao da je veoma iznenađen, jer kada je pisao svoj prvi roman nije ništa očekivao, ali i naglasio da su očekivanja rasla kako se izbor sužavao.

Mnogi autori provedu čitav vek pišući i nikad ne dobiju NIN-ovu nagradu, vi ste za manje od mesec dana dobili dve za svoj prvi roman Tai. Najpre krajem godine nagradu Miloš Crnjanski, a sada i NIN-ovu...
Postoji izreka u Holivudu - za munjevit uspeh je potrebno 15 godina. Moj munjeviti uspeh je trajao 26 godina od 1987. kada sam počeo da objavljujem, tako da postoji spisateljska kilometraža. Kada je u pitanju književna predistorija, u pravu ste, ona ne postoji. Neki tvrde da NIN-ova nagrada za prvi roman može biti i te kako otežavajuća okolnost. Smatra se da pisac još nije deklarisan kao takav.

Svesni ste da će svaka vaša buduća knjiga biti merena ovom za koju ste dobili nagradu?

Da, to je jedina stvar koja me brine, jer će sada javnost biti stroža. To je težina koju ova nagrada nosi. Mene su u kratkom periodu počastili s dva značajna priznanja i nisam siguran da sam to uspeo da svarim kao kad platite ljude avansno i tako demotivišete njihov budući trud. Moguća nuspojava velike nagrade za prvi roman jeste da može da vas demotiviše da pišete drugi i treći. Ali slatke su muke s kojima se danas nosim i rado ih primam na svoja nejaka pleća.

Kao dugogodišnji novinar, imate li neki pelcer za kolege koji žele karijeru pisca kako da to postignu u samo jednoj knjizi?

Iskreno, nemam pelcer, niti on postoji. U mom slučaju motiv za pisanje bio je presan doživljaj. Možda bi to bio savet za buduće romanopisce da se upuste u stvari o kojima vredi pisati. Jer upečatljiv doživljaj nas prečicom dovede do želje da to zabeležimo. Ja sam roman Tai napisao u nekoj vrsti transa. Taj trans je teško održati kada pišete studiju i morate biti racionalni. Kod romana je stvar drugačija, naročito romana kao što je Tai, koji je vrlo emotivan i svesno se upušta u snove, fantazmagorije i iracionalne svetove. Iz ove perspektive, revidirao bih donekle i svoje novinarstvo. Dok sam se ranije trudio da budem racionalniji, sad bih više gađao emocije čitalaca. To je lekcija koju sam dobio ove i prošle godine.

Šta će ova nagrada promeniti u vašem životu?

Očekujem da će sada lakše ići objavljivanje i čitanje mojih knjiga, čak i onih koje možda nisu komunikativne kao ova. Pre mesec dana nisam očekivao nikakav književni ćar. No apetiti sada nadiru do skarednih razmera. Čovek mora da zadrži glavu na ramenima. Siguran sam da će roman Tai kao dobitnik NIN-ove nagrade čitati širi krug ljudi i veoma sam zadovoljan zbog te činjenice. U tom smislu, ova nagrada predstavlja i rasterećenje i opterećenje. Ona me oslobađa od naporne trke za javni prostor, od samopreporučivanja i izdavačima i medijima.

Rekli ste da ste praktično gurnuti u književnost. Kako se to dogodilo?

Upao sam u ozbiljnu krizu na više polja 2010. mi je bila uspešna, a 2011. katastrofalna. Izvor je globalna ekonomska kriza koja je u to vreme pogodila i freelance pisce koji su na prvoj liniji fronta slobodnog tržišta, šta god to značilo u tranzicionoj Srbiji. Kriza je teško pogodila izdavaštvo i nekoliko projekata kojima sam posvetio godine propalo je. Naišao sam na zid i pod tim pritiskom počeo da razmišljam da menjam profesiju u koju sam uložio tako mnogo napora i vremena, da kako mama ume da kaže, počnem da se bavim nečim ozbiljnim.

Ispostavilo se da je taj intenzivni doživljaj na putovanju Indokinom deo jednog čudesnog procesa u mom životu koji još traje. Sam roman Tai je u tom pogledu autobiografski, jer u njemu, putem svog junaka, ispovedam vrlo lične emocije i svetonazor. Najpre neplanirano putovanje, a onda dvogodišnje monaško ispovedanje i sad neočekivane reakcije. U tom smislu sam, poput mog pokojnog prijatelja novinara Željka Vukovića, koji je jedan od neimenovanih junaka romana Tai, takođe gurnut u književnost i drago mi je da je tako.

Motiv knjige nije nov susret potrošenog i razočaranog Zapadnjaka i putene tajlandske prostitutke u koju se zaljubljuje. Ono što se čini novim, iako vi odbacujete žanrovske odrednice, jeste činjenica da se radi o muškom ljubavnom romanu, tako retkom u ovdašnjoj književnosti?

Tačno je da je to ljubavni roman, uz dodatak da je kritika u njemu prepoznala još neke žanrove. Spominjani su obrazovni, esejistički, putopisni, roman u pismima, postkolonijalni roman, i sve je to tačno. Rekao bih da je to i neka vrsta ličnog manifesta kojim se obraćam silnom ekonomskom bogu Molohu, koji vlada svetom, s molbom da se umilostivi.

Rekli ste da je knjiga rezultat duboko ličnog doživljaja. Kakav je rezultat dodira Zapada i Dalekog istoka?

Kada sam završio roman, osećao sam veliko rasterećenje i neku vrstu milosti kojom sam nagrađen. A kada se sve to spoji sa potonjim događajima, spasavanje, štićenje i poboljšavanje, koje često spominjem u romanu Tai, to lično oslobođenje i milost, dobijaju još više na značaju.
Nikada ranije nisam bio u budističkoj Indokini, sve je bilo novo i čudesno za mene. Pokušao sam čitaocima da približim specifičnu mirnoću koju narodi Laosa, Tajlanda ili Vijetnama ispoljavaju prema svakodnevnim mukama, kudikamo tegobnijim od naših. Ali oni to primaju sa osmehom i velikom dozom budističkog skepticizma. To prvo deluje na jednog Zapadnjaka, sklonog da drami i kune sudbinu zbog svake sitnice. Običaji u tom delu sveta umeju da budu prosto šokantni. Od toga da sam s velikim užitkom jeo pacova na grilu i reš pečene skakavce, do neobičnog seksualnog morala koji tamo vlada. U bivšoj carevini Sijam danas je mnogo toga grandioznije od onog na šta smo navikli. Tajland ima više od 60 miliona stanovnika, a kralj Pumipol je moćniji i bogatiji čak od britanske kraljice Elizabete. Sve obitava u nekoj preteranosti, a opet, u drugim stvarima gde mi preterujemo, Tajlanđani su uzdržani. Rođaci kad se ne vide dugo ne padaju jedni drugima u zagrljaj, čak se ni ne dodiruju. Umesto toga, upute jedan drugom vai pozdrav.

S druge strane, vaš alter ego, vaša senka u romanu, sve vreme kroz imejl prepisku vraća vas na racionalnu zapadnjačku skepsu i navodi na preispitivanje iskrenosti tajlandskih žena i čitavog tog naroda.

Napravio sam igru između dva junaka, od kojih je jedan cinični analitičar, ponekad i brutalan u svojoj realističnosti, a drugi zaljubljivi sanjar koji stvari posmatra kroz idealističku dioptriju.

Gde je u toj igri istina?

Kao i obično, istina je negde između. Protagonista je na momente naivan, možda čak i prenebregava činjenice, zaljubljen do ušiju i ne želi da stvari sagleda trezveno i realno. Čitalac onda dokučuje istinu koja meandrira između tih krajnosti, sluša obe strane. Dopada mi se postupak u kojem nije eksplicitno rečeno šta se tačno događa, već je čitalac upućen na naslućivanje, na intuitivno zaključivanje. Možda su zbog toga žene zahvalnija publika za roman Tai.

Glavni junak je emotivno, duhovno i profesionalno potrošen. Koliko ljubav, stoicizam i istočnjačka podatnost mogu da izleče oholi ego Zapadnjaka i koliko zaista deluju spasiteljski?

Kako smo rekli, roman Tai jeste priča o spasenju. Iako je roman dramatizacija određenih događaja ja nisam nikad bio na ivici samoubistva kao moj junak moja stvarna kriza je na emfatičan način razrešena. Istočnjačka kura nege, isceljivanja i prepakovanja povređenog ega zaista deluju makar su delovali u mom slučaju. Događaji iza scene, moja sumnja u put koji sam izabrao, pisanje koje je monaška profesija, put koji nije bio tako siguran i izvestan kao novinarski život, ispostaviće se ispravnim. Spasenje i potvrdu sam doživeo na vrlo intenzivan način i to sam hteo da prenesem i u knjizi koju sam napisao. Tai baš i nema hepiend, ali činjenica je da su i milost i spasenje mogući, ostaje. Spasenje je dvostruko, ono se dešava u literaturi i u životu.

Da li biste ponovo izabrali ovakvu avanturu zarad spasenja ili nekog novog romana?

Tai 2? Iskreno, ne bih. Inspiraciju bih sada tražio na drugom mestu. Danas sam mnogo zadovoljniji i smireniji čovek nego što sam bio 2010. i to dugujem konkretnim osobama. Jedna stvarna avantura započeta telefonskim pozivom kao što pesma kaže, jedan poziv menja sve postala je književna avantura koja će se seliti na druge meridijane i u druge žanrove i ne vidi joj se kraj.

Kako pojedinac opstaje u kulturnoj politici u Srbiji, imajući u vidu da iza sebe imate značajan opus u filmskoj esejistici, a pisac je, ipak, individua?

Ispravio bih vas malo uopštenijom odrednicom da sam pisao o kulturi iako, kako vi kažete, najviše o filmu. Ja sam uvek bio na slobodnom tržištu, koje je u Srbiji, kao što znamo, relativna kategorija. Malo koji autor ili umetnik u Srbiji funkcioniše prema principima tržišta. Država finansira kulturu i umetnost u Srbiji, pa ko ume da se umiljava fondovima, on je uspešan i obrnuto. Tržište, dakako, mnogo bolje funkcioniše u zemljama neoliberalne ekonomije a u jednoj od njih sam živeo pet godina. Ja sam u Britaniji kao pisac i novinar imao mnogo više uspeha nego u Srbiji sve do 13. januara 2014. Nisam bio siguran da je moj izbor da budem na slobodnom tržištu tranzicijske Srbije pravi izbor. Moja freelance publicistička karijera, kombinovana sa insistiranjem da radim samo ono što me interesuje, finansijski je prilično jadna opcija kao i kod ostalih koji su se usudili da izigravaju Don Kihota. Znam, međutim, i za slučajeve mnogih pisaca, filmskih radnika i drugih umetnika u Srbiji koji imaju bogatog mecenu, državu i kojima ide vrlo dobro.



Kako vidite odnos vlasti prema umetnicima koji su na tržištu i onima koji su uzgajani, državni umetnici? Da vam se hipotetički gledano ponudi da budete državni umetnik uz sve privilegije koje to podrazumeva, da li biste prihvatili?

Ne znam zaista, ljudi se lako odriču đavola i pljuju na pod pri krštenju, ali većina pravovernih su ljudi koji nisu imali nikakvih iskušenja. Kad đavo dođe sa primamljivim ponudama, mnogi se duboko zamisle. Navikao sam da živim sa ćudima tržišta za vratom. Možda ćete se iznenaditi, ali ne osećam pizmu prema ljudima koji imaju drugačiju priču i status. Moja biografija je rezultat mog izbora. Mnogo bi mi bilo draže da sam uspeh postigao tako što ljudi kupuju i čitaju moje tekstove i knjige, nego da sam zaseo u neku fotelju ili pazio da budem blizu državne kase.

Šta biste uradili u slučaju neke nepristojne ponude?

Zavisi kakva je ta ponuda i koliko je nepristojna. Govorimo vrlo hipotetički, jer sam siguran da neću biti ni u kakvoj raspodeli fotelja, taman i da dobijem pet NIN-ovih nagrada. Moj je uslov prosto neispunjiv. Jedina pozicija koja je za mene prihvatljiva jeste da mi ostavlja dovoljno slobode da govorim svojim jezikom, da mogu slobodno da mislim. A taj luksuz danas malo ljudi može sebi da dozvoli. Ako treba da budem neki pajac koji će biti u direktnoj službi određene ideologije, politike ili religije, onda je odgovor ne. Zato sam ja na ulici. Moja prognoza je da se ni pristojna ni nepristojna ponuda neće desiti pre nego što se nekom ne zakunem na vernost, jer ljudi instinktivno znaju kome mogu šta da ponude i ko će kako reagovati. Ne verujem, dakle, da ću ikada postati ono što zovu režimski pisac ili umetnik koji je značajno podržan iz državnih fondova. Nijedna moja knjiga nije se dotakla državne kase. Voleo bih da vidim smisao u činjenici da država Srbija obilato finansira igrokaze o caru Konstantinu, a da moja monografija o Emiru Kusturici posluje po tržišnom principu. Meni čak nije isplaćen ni novac koji sam zvanično dobio na žiriranom konkursu Sekretarijata za kulturu grada Beograda.

Kao čovek koji je prirodom profesije imao mogućnost da se povremeno izmesti iz ovdašnje realnosti, kako vidite politički sistem koji se uspostavlja u Srbiji?

Mi nemamo sistem. Prepušteni smo iracionalnim i stihijskim silama u oblastima koje bi trebalo da budu strogo propisane, kontrolisane i racionalne. Kao novinar i analitičar kulture pokušao sam da budem bar za nijansu racionalniji od svojih kolega, ali moram priznati da to nije naišlo na odobravanje. Mi smo naviknuti na feudalne modele u ekonomiji, mitološke modele u politici i istoriji, epske modele u novinarstvu koji se svi akutno sudaraju sa stvarnošću čim dođemo u dodir sa zbiljskim svetom. Nemamo, nažalost, stručnost koja bi nas dovela do valjane političke perspektive, do planiranja budućnosti, do suvisle diplomatije, do racionalnog ekonomskog planiranja. Voleo bih kad bismo mi u Srbiji bili racionalniji u tim i srodnim oblastima, a raspevani i razigrani u kulturi kao i do sada, da pritom ne izgubimo sebe, da ne imitiramo površno zapadne modele i čekamo odobravanje preko plota.

Imate li utisak da Srbija ponovo klizi ka kultu ličnosti, koji kao model seže daleko u istoriju?

Kult ličnosti kod nas traje vekovima, jer mi težimo tom političkom modelu. Čak i kad bi te ličnosti same bile protiv kulta mi im sami stavljamo žezlo u ruke i tražimo od njih da budu mesije. Pogledajte koliki se značaj i prostor daje političarima, u šta se oni sve mešaju, kolika moć se koncentriše u njihovim rukama. To su seni feudalne Srbije. Kad budemo promenili taj odnos, kad političari i stranke budu serviseri politike, a ne mesijanski pokreti i vođe, i mi ćemo biti drugačiji ljudi, koji neće težiti megalomanskim misijama i koncentraciji moći, nego realnim, postupnim promenama i pragmatičnoj politici.

Šta zamerate političarima u Srbiji?

Kada se bude stekao konsenzus oko toga da Srbija ne treba da posluje po feudalnim principima, da zakoni treba da budu stroži i da se dosledno primenjuju, onda će se pojaviti političari koji će takve ideje sprovesti u delo. No mi ne sanjamo o saosećajnijem, pravednijem, boljem društvu, većina nas sanja da bude na mestu onih korumpiranih i da nekažnjeno oslobodi tuđe stvari.

U pojedinim delovima romana žestoko kritikujete zapadni sistem vrednosti i liberalni kapitalizam. Vidite li alternativu tom modelu koji je postao nepodnošljiv za gledanje a kamoli za život?

Siguran sam da kraj istorije nije došao i da liberalni kapitalizam nije jedini društveni sistem koji je moguć. Rekao sam da sam sa svojim knjigama na tržištu i to jeste sistem koji omogućava izvestan fer-plej. S druge strane, brutalni i nakazni lese-fer u istočnoj Evropi, koji je pokupio najgore umesto najboljeg iz tog sistema, ostavlja ogromne lomove i posledice, ogromne razlike između nacija, regija, i pojedinaca. Svi žudimo za nekim pravednijim sistemom. Mislim da ćemo ja i vi u našem životu svedočiti o nekom pravednijem sistemu i pravednijoj raspodeli bogatstva.

Rekli ste da niste očekivali književni ćar, mogu li čitaoci očekivati ćar kroz vaš naredni roman i da li literatura ostaje vaše trajno opredeljenje?

Roman koji pišem i koji će, nadam se, biti gotov za godinu ili dve zove se Poslednja stanica Britanija i lociran je u emigrantskom miljeu. Junaci su imigranti, a roman govori o njihovoj interakciji sa novom sredinom dok pokušavaju da se snađu u apostrofiranoj brutalnoj liberalnoj ekonomiji koja vlada u Britaniji. Što se tiče trajnog opredeljenja za literaturu, vox populi je rekao svoju reč i mislim da bi bilo nerazumno napustiti taj pravac.