Lakše je voleti vođu nego zakone

Na pragu smo novih, vanrednih izbora, a od prošlih politička mapa Srbije izgleda sasvim drugačije, mnogo se promenilo i srpsko društvo, ali su dezorijentisanost i sklonost autoritarnoj vlasti konstante koje se kroz istoriju ponavljaju ili teško menjaju. O tome za NIN razgovaramo sa istoričarkom Dubravkom Stojanović, vanrednom profesorkom na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Kako vam danas izgleda srpsko društvo? Rasuto?

To nije ništa novo! Ono uvek izgleda rasuto. Ako tako postavimo stvari, onda se ništa nije promenilo. Rasuto je jer nema jasan pravac kretanja. Ni poslednjih godinu i po dana ga nije imalo iako bi to, sudeći po retorici vlasti, trebalo da bude Evropa. Naravno, mora da se kaže da je Briselski sporazum važan i da je ova vlada uradila daleko više na putu ka Evropi od Tadićeve, koja je pala između svoje dve protivrečne opcije i Kosovo i Evropa. Ali, sad je problem što malo ko veruje u Vučićevu politiku.

Zašto?

Oni koji su opozicija SNS, ne veruju da Vučić stvarno želi Evropu i reforme. Oni koji su glasali za njega nisu glasali za Evropu, tako da oni ne žele da mu veruju i nadaju se da će ga ta evropska i modernizatorska slabost proći. Svi, u napetosti, pokušavaju da shvate koje je lice pravo i to je ta iluzija iz koje on crpi snagu. Svi veruju da vide gde je loptica i da je baš ispod njihove kutijice šibica. To je vrlo stari trik.

Na čemu je SNS napravio prestiž?

Nije to prestiž, jer je prestiž politička kategorija. Radi se o drugoj vrsti privlačnosti. To mi najviše liči na atavizam. To je odnos kao prema ponovo pronađenom ocu. I Vučić je dobar za tu ulogu. On je veliki, izgleda staložen, brižan, razborit, malo zaštitnički pognut prema čeljadi. Masama on izgleda kao čovek koji zna šta hoće, ma šta to bilo. Kao onaj koji rešava stvari, ma kako i bez obzira na to da li to stvarno čini. Kao neko ko se drži obećanja, pa ma kakvih, pa i onda kada ih se ne drži. Tu vidim taj atavistički odnos, u kome masama lakne jer više vole da se osećaju i prepuste sigurnim rukama nego da žive neizvesnost demokratije. Stalno su se vraćala pitanja ko umesto Tita? Ko umesto Slobe? Naša politička kultura je zasnovana na ideji o vođi. Toj političkoj kulturi nisu potrebni zakoni, procedure i institucije. Ona hoće emotivnu vezu s vođom, ona hoće da mu veruje i da ga voli, a to nisu političke kategorije. I zato je situacija potencijalno opasna po demokratiju.

Ali tu dolazimo do populizma koji je u srpskoj politici kroz istoriju igrao veliku ulogu, još od vremena Nikole Pašića. Kako su se tako dobro primili u srpskoj politici?

To je stvar siromašnih društava. Samo kažete da ćete da pomognete komšijinoj kravi da crkne i imate podršku! Nije bitno što je vama loše, samo da nekom ne bude bolje. Kakva je sreća nastupila kad su profesorima, lekarima i sudijama smanjene plate. To je potpuno besmisleno, jer je za državu to smešna ušteda, a uzimate od onih retkih koji još koju paru mogu da ostave u radnjama. Ali krava je crkla i nema bolje vesti!

Jednom ste rekli da nema razvoja bez plana, sistema, zajedničkog napora. Zašto se kod nas uvek sve zasniva na ličnoj volji?

Lakše je. Nema naprezanja, a ni odgovornosti. Kad sve propadne kažete eto, rekli smo! I skidate odgovornost. Ozbiljna država zahteva napore, plan, program, podelu dužnosti, podelu vlasti, neko učešće svakog pojedinca. Ovako je svima lepše - i onima koji dobiju taj apsolutni mandat i onima koji ne moraju da odrastu. Tako se reprodukuju ti sistemi koji su čvrsti jer počivaju na obostranom zadovoljstvu. A tumaranje se nastavlja i dalje proizvodi rasutost o kojoj smo pričale.

Aleksandar Vučić mnogo govori o modernizaciji, protestantskom moralu i promeni svesti. Da li političari treba da menjaju svest ili institucije. Može li se u Srbiji vlast staviti u institucije?

Slažem se da su institucije te koje treba da menjaju svest, ali političari moraju da odluče da vlast stave u institucije. Vučić jeste u pravu kad kaže da do promene svesti treba da dođe i da je elita ta koja treba to da pokrene. To je bolan proces koji ima više protivnika nego pobornika. Svi hoće da napreduju, ali da se ne promene. To nije moguće. Onda i oni koji su imali najbolje namere da vlast stave u institucije, brzo odustanu. Neki, jer dignu ruke i vrate se na model autoritarne vlasti, a drugi jer imaju užasne otpore u institucijama, pa pokušavaju da pokrenu državu prečicama. To je bio i Đinđićev slučaj, jer je vladinim uredbama pokušao da postavi sistem i da ga pokrene. Međutim, to je opasna igra. Na kraju se, po pravilu, to vaninstitucionalno okrene protiv vlasti i sruši je u nekom novom prevratu. A onda, opet, kao posle svakog prevrata, treba da prođe dosta vremena dok ne prorade institucije, jer oni koji su izveli revoluciju obično nemaju želju da sami ograniče sopstvenu vlast. Tako se ta ubrzanja i prečice, na kraju pokažu kao kočnice razvoja, a korak napred koji su obećavali ispadne unazad. Mi smo se kroz našu istoriju suviše kretali tako: napred-nazad. I na kraju nikuda. Vlast neće doći u institucije sve dok i političari ne shvate da je to njihov interes i da ih samo institucije i vladavina prava mogu zaštititi od linča besne gomile, kako se to kod nas obično završava kad se gomila odljubi od vođe. Al, daleko smo mi od toga.



Da li je srpski usud što ne može da se reši partijske države i ne može da natera političare da poštuju zakone. Pa tako, nije problem ako predsednikova deca zidaju nelegalno, ako se vrh SPS-a sumnjiči za kontakte sa kriminalom ili slično. Kao da se drže ideologa radikala Stojana Protića koji je govorio da vlast ima pravo da krši zakon?

To je ovde politička filozofija s najdužim i najpostojanijim kontinuitetom. Najveća energija se ulaže u zaobilaženje zakona umesto u njihovo poštovanje. Nije džabe opozicija početkom 20. veka govorila da je kod nas glavno pravilo: čija vlast toga i država, čija država toga i sloboda. To je, naravno, problem države, ali je još mnogo više problem društva. Ono je zatvoreno, statično i petrifikovano, nema mobilnost na osnovu pozitivne selekcije, na osnovu obrazovanja ili sposobnosti. Neprobojno je, ne dozvoljava pojedincima da napreduju i uspeju. Zato ljudi ne vide perspektivu, beže odavde. Onda tu uskaču političke partije, koje nadoknađuju ono što treba da radi društvo. Zato one nisu samo političke organizacije, već socijalne i ekonomske kategorije u koje ljudi ulaze da bi rešili svoje ekonomske probleme, jer ne vide drugi način. Članstvo koje je s tim motivom ušlo u stranku gura tu svoju interesnu grupu zvanu partija da bude na vlasti po svaku cenu, da ne pita za planove, programe i više interese, već da obezbeđuje radna mesta. Boris Tadić je na nedavnoj skupštini DS to besramno priznao, kad je pretio da će, ako ostane Đilas, pasti pokrajinska vlast, pa će stranka, kako je rekao, izgubiti radna mesta. To je suština celog sistema, to je suština ovog društva. Dakle partijska država stvara se i odozdo i odozgo, kako se nekada govorilo. Odnosno, zahtevima društva prema strankama da omoguće te privilegije i željom stranaka da postanu klijentelističke grupe zavisnih pojedinaca. I tako se uvežu stranke i društvo. A onda se tim čvrstim vezama spoje država i društvo, pa umesto da je društvo nezavisno i da gura državu da bude bolja, ono je potpuno od nje zavisno. Tek razvoj čitavog društva može taj model da dovede u pitanje.

Uverenje je da je politika svuda, a da li je uopšte ima u smislu principa, programa ili ideja? Oko čega će se boriti partije u ovoj kampanji?

Već sam rekla da politike u suštini nema. Naravno, ukoliko pod politikom razumemo artikulisanje i kanalisanje društvenih problema. Stalno se prave prividi, stranke se sukobljavaju, vode tobožnje debate, dižu emocije Ali, to je samo pena od reči, kako su to opozicionari zvali početkom 20. veka. Proizvodi se taj višak reči da se ne bi primetilo da se u suštini ne pomera ništa. I ove izbore tako razumem stvaranje utiska neke neviđene dinamike. A svi su već zaboravili da je sadašnja vlada postavljena početkom septembra, dakle pre samo pet meseci. I to je tada predstavljeno kao - sad će sve da krene! A pre toga promenjene su vlasti u svim gradovima. Onda je promenjena vlast u Beogradu Pa je bilo, evo, samo da još ovo završimo pa će da grunu reforme! Tako da se stalno živi u fantaziji da sve stalno ide nabolje, da se stalno kreće. I da samo što nije. A, u stvari, samo se vlast sve čvršće drži, a reformi nema. To su te stalne tlapnje, kao ovde ima suviše politike, sve je politika. A, u stvari, politike nema, sve je to ono, već pomenuto, šibicarenje i prebacivanje kuglice iz šuplje u praznu kutiju.

Deo političke kulture je i manir da oni koji dođu na vlast hoće da satru političke protivnike. Srbija ima tradiciju da se pristalice prethodnih vlasti i bukvalno ubijaju kao 1887. ili im se priređuju javna poniženja. Zašto je tako?

Vlast je ovde pitanje života i smrti i to baš zbog onih dubinskih, društvenih korena partijske države. Ako vam partija, pa samim tim i država, obezbeđuju čitavu egzistenciju, ako su vam one donele zaposlenje, vama i svima vašima, socijalni status, standard, to znači da odlaskom s vlasti ne gubite samo vlast, nego sve. Zato su ovde mnoge vlasti pretile da neće otići bez krvi. Kad se to ipak desi, kad padne vlast, onda kreće revanš onih koji su predugo čekali na te iste statuse, standarde, privilegije. To opet nema veze s političkim idejama, nego je to svaki put jedan mala socijalna revolucija u kojoj se zamene svi i nastupi čitava nova ekipa. Pa dok se oni uhodaju, opet prođe nekoliko godina. Pa dok se oni zadovolje i obogate, opet mora da cveta korupcija i da, iz početka, izjede sve. Ovde je politika igra u kojoj se sve dobija, ali se sve i gubi. Jedino društvo i građani ne dobijaju ništa.

U tom revanšu, protivnici se ne ubijaju bukvalno, ali se provlače kroz blato, takođe javno ponižavaju, spletkare...

Važno je da se ti konkurenti delegitimišu, jer onda je sve dozvoljeno. Prvo su nelegitimni, a zatim nelegalni. A onda možete i fizički da ih uklonite, sezona lova je tako otvorena. Tako je uvek kad se vlast izjednači s narodom, kad počne da tvrdi da ona izražava mišljenje čitavog naroda. Time ona kaže da narod ima samo to jedno mišljenje i svako ko tu štrči ruši čitav takav sistem. To se relativno lako postiže u društvu koje se stalno homogenizuje, koje stalno teži ukidanju pluralnosti i jednopratijskom sistemu. Ono se bolje oseća kad deli jednu misao ili bar kad se pravi da je to tako. Jednoumlje daje sigurnost. Ono jednostavno isključuje one koji su drugačiji ili koji drugačije misle. Svako od nas je to doživeo u svojoj sredini. A ovakve osvete su i efikasna pretnja!

Političko nasilje igralo je važnu ulogu kroz srpsku političku istoriju. NJime se jačala lojalnost i širio strah. Vidite li ga i danas u nekoj formi?

Trenutno je to borba protiv korupcije. To je idealno, možete svakog optužiti, skloniti ga s puta, makar na neko vreme, pa kad se ništa ne dokaže eto, izvinite. Ali tako potrošite ljude, obrukate i pošaljete poruku da se više niko ne usudi. Uz to, borba protiv korupcije donosi najveću podršku, jer u gladnom narodu to je jedan od sigurnih puteva do uspeha. Videćemo da li će išta od ovih istraga biti dovedeno do kraja? Lično ne verujem. To je još jedna magla koja se ispušta da bi se stvarnost manje jasno videla.

Kada je SNS došao na vlast i napustio svoju prethodnu nacionalpatriotsku politiku, svi su odahnuli smatrajući to važnim za srpsko društvo. Vi ste upozorili da je nacionalizam samo pomeren na malu ringlu. Gde ga danas vidite? Gde su rezerve i za šta mogu da posluže?

On je trenutno pomeren na tu malu ringlu, da se tamo krčka. Zasad postoje drugi načini zamajavanja naroda, na primer, ta borba protiv korupcija. Kad se sve to bude potrošilo, kad se izređaju i izbori, i još rekonstruisanih vlada, i kad prođu nove afere i senzacionalna otkrića, onda će se opet sve prirodno vratiti na nacionalizam, kao na ovdašnju prvu i poslednju ideju. Ona je kompenzacija za sve što niste uspeli, ona je zamena za sve poraze, uteha kad sve propadne. Onda opet krenete da pričate da ste u stvari najveći i najstariji, pa onda počnete u to i da verujete. Opet se dižu emocije, a strasti postaju zamena za sve što je propušteno da se uradi.

A gde je nacionalizam?

Pa, na primer, u kulturnim rubrikama kojima ponovo suvereno vladaju idejni tvorci ratova devedesetih. A i ova halabuka oko Prvog svetskog rata je ta rezervna pozicija za podgrevanje nacionalne histerije. Ja to razumem kao nacionalistički odušak, homogenizujuću akciju. Kad već ne može protiv Evrope ili nekog bližeg, susednog naroda, onda ajde bar protiv, kako se to danas kaže, revizije istorije! To je bitka koju je na svoja pleća uzeo predsednik Nikolić i u svakom govoru, pa čak i u onom na Sajmištu, na mestu tog strašnog logora u kome je ubijeno oko 30.000 ljudi i koji je danas ruglo, on umesto o tome, ratuje protiv knjiga koje izlaze sada o Prvom svetskom ratu. Taj njegov govor je dubinski nacionalizam, koji počiva na ideji da je opet Srbija žrtva, da joj opet svi rade o glavi, da je ugrožena, opet mala protiv velikihTe ideje su temelj tog našeg fatalnog nacionalizma, a čim otvorite novine zaskoče vas sa svake stranice. To je ta mala ringla, tu se to krčka, pa će se izvaditi kad zatreba, kad sva druga zamajavanja budu potrošena.

Gde se srpsko društvo zaglavilo?

Da budem cinična: jedina nam je nada što je zemlja u potpunom ekonomskom ponoru. Jednostavno, više nema od čega da se pletu te tlapnje. Situacija je dramatična i vlast će, ma kako joj to bilo mrsko, morati da krene u reforme koje će doneti makar prve promene.
Problem je u tome što truljenje ne može da se zaustavi na jednom nivou, pa, kao evo, nemoj dalje, ostani toliko truo. Tu mora da se krene u ozbiljno lečenje, i to uzroka, a ne posledica.

Vidite li ikakvu šansu da Srbija jednom postane dovršena država. I šta su pretpostavke za to?

Malo je unutrašnje snage za tako nešto. Nema ni mnogo interesa za to. Naročito kod elite koja bi onda morala da se stavi u stege zakona i ustanova, što joj nije plan. Bojim se da samo pod snažnim spoljnim uticajem, u prvom redu evropskih integracija i kroz dosta decenija mira, stvari mogu da se upristoje.