Brisel je krivac za kolaps demokratije

Boravak anarhističkog intelektualca Naoma Čomskog u Rimu obeležile su dve zanimljivosti: Prihvatio je da učestvuje na festivalu Nauka i vera sa predavanjem Jezik kao organ uma i svoju lectio magistralis Ograničenja i mogućnosti ljudskog uma održi upravo u Vatikanu.
Zbirka političkih eseja Gospodari čovečanstva koja je propratila njegov dolazak u Italiju, u hronološkom redu prati više od 40 godina misaone borbe (od 1970 do 2013) - u kojoj su se za političko izrabljivanje i ratove, od Vijetnama do Srbije i Iraka, na optuženičkoj klupi našli Amerika i društva kojima dominiraju multinacionalne organizacije dajući odgovore kojima osuđuje neoliberalističke i neokolonijalističke sisteme.
Sa svojstvenim mu stavovima, ovaj osvedočeni protagonista akademskog sveta i političke debate druge polovine XX veka, raspalio je žustre debate o mnogim vrućim političkim, socijalnim i ekonomskim temama. I njegov susret sa novinarima u Rimu bio je prilika da izgovori seriju mini eseja o ključnim problemima demokratije danas, koje ekskluzivno prenosimo čitaocima NIN-a.

Hod ka plutokratiji

Neoliber(al)izam i njegova prethodna verzija poznata kao liber(al)izam nisu mitovi za njihove žrtve. Te doktrine su suštinski mit za bogate i moćne, koji kreiraju sisteme da bi se zaštitili od snage tržišta, ali ne i za siromašne i slabe koji su potčinjeni njihovim pustošenjima. Sedamdeset odsto stanovništva nema nikakvu mogućnost da utiče na usvojenu politiku na raznim administrativnim nivoima. A ko čini tih 70 odsto? Oni koji su smešteni na skali nižih zarada. Samo jedan odsto ljudi, koji su pozicionirani u vrhu ekonomsko-socijalne lestvice, jesu ti koji od politike dobijaju sve što požele. To nije demokratija, ta tendencija se zove neoliber(al)izam koji je napao svetsko stanovništvo. Naša društva se ubrzano kreću ka plutokratiji. U tom smislu podsećam na nedavni izveštaj jedne britanske humanitarne nevladine organizacije (Oxfam), u kome stoji da se svetsko bogatstvo sve više koncentriše u rukama malog broja ljudi: 85 ljudi na svetu poseduje bogatstvo čija je vrednost istovetna sa bogatstvom 3,5 milijardi (ostalih) ljudskih bića. Upravo to je bio cilj neoliber(al)izma.

Totalni kolaps evropske demokratije

Demokratija u Italiji je nestala kada je, u skladu sa dizajnom birokrata iz Brisela, na čelo vlade došao Mario Monti, koga nisu izabrali italijanski glasači. Problem nije ograničen samo na Italiju. Da pođemo od jednog izvora koji nije ekstremistički. U Volstrit džurnalu se mogla pročitati ocena da je demokratija u Evropi u totalnom kolapsu. Sve vlade koje se smenjuju na vlasti u Evropi, nezavisno od političke boje, takozvane levičarske ili desničarske, slede istu politiku, o kojoj odlučuju grupe neizabranih birokrata, rukovodilaca i industrijskih grupacija koje sede u Briselu i određuju putanju koja suštinski ide u pravcu uništenja demokratskih sistema u Evropi.

Destrukcija socijalne države

Kada govorimo o destrukciji demokratija najeklatantniji primer je uništenje welfare - socijalne države koja predstavlja jedno od najvećih dostignuća u posleratnoj Evropi. Taj kurs vodi ka razaranju demokratskih sistema u Evropi, sa prilično teškim konsekvencama - pojavom totalitarnih vladavina, odnosno diktatura. U Evropi, kao i u Americi, političku agendu diktiraju posebni interesi velikih finansijskih grupacija i banaka. A jedan od njihovih glavnih ciljeva je destrukcija welfare države. Uostalom, poznato je da biznis nikada nije bio u ljubavi sa socijalnim ugovorom.
Koncept je dobro sintetizovao Mario Dragi (predsednik Centralne evropske banke, prim. aut.) rekavši da je tradicionalni socijalni ugovor mrtav. Naime, pre izvesnog vremena on je u intervjuu za Volstrit džurnal izjavio da je welfare koncept preživeli sistem. Možda najveći doprinos savremenoj civilizaciji na evropskom kontinentu je, prema rečima evropskog birokrate, zastareo i, kao takvog, treba ga demolirati.

Politika služi za bogaćenje bankara

Ono što je danas važno jeste količina novca koja se sliva u džepove famoznih bankara da bi ih obogatila, što nam govori da politika sada već uveliko služi za bogaćenje bankara. To je postalo najveća vrednost. A ono što se dešava normalnim ljudima nema nikakvu važnost. Analogna stvar se desila i u Americi, ali, rekao bih, ne na tako dramatičnom nivou kao u Evropi. Sve funkcioniše izuzetno dobro za bogate i moćne. Na primer, u Americi imamo desetak miliona nezaposlenih, nekoliko miliona (nepoznat je egzaktan broj) je uništeno krizom, a zarade i uslovi života u velikoj meri stagniraju ili su u padu. Međutim, velike banke, koje su odgovorne za krizu, sada su još veće i bogatije, a profiti određenih preduzeća obaraju sve rekorde; ovde se radi o bogatstvu koje prevazilazi i najpohlepniji san. S druge strane, sindikat je oslabljen napadačkim politikama i rastućom nesigurnošću radnika.

Prevrtljivi intelektualci

Veliki broj intelektualaca služi moći i zato su respektovani. Po definiciji, elitni intelektualci imaju mnogo privilegija koje im omogućavaju izbor, ali i odgovornost. Oni više povlašćeni su u boljoj poziciji da dođu do informacija i da svojim radnjama utiču na političke odluke. Ali ima i onih koji se protive centrima moći, koji izazivaju i postavljaju nezgodna pitanja. Takvi obično bivaju kažnjeni. U današnje vreme retko su žrtve nasilnih postupaka, u većini slučajeva su marginalizovani.

Mane i vrline novih medija

Šta bi bio najadekvatniji lek za prevazilaženje bolesne demokratije? Iako neki smatraju da novi mediji i internet mogu da pomognu u razbijanju začaranog kruga moći, meni se čini da oni često nose užu viziju sveta, zato što su ljudi obično fascinirani sredstvima komunikacije koji izražavaju koncepcije istovetne sa njihovim. Dakle, jedan od negativnih aspekata je tendencija da se korisnici usmere ka užoj viziji sveta: automatski korisnici su privučeni proizvodima, kao što je npr. blog, koji su na istoj talasnoj dužini sa njihovim pogledima. Jasno je da potvrda sopstvenog mišljenja utiče na sužavanje perspektiva. Ako u novinama kao što je NJujork tajms još uvek može da se pročita izvestan broj različitih mišljenja, blog ima tendenciju da ima samo jedno. S druge strane, internet daje mogućnost da se čitaju novine iz celog sveta. U odnosu na ortodoksne medije, novi mediji su nam poklonili raznovrsnost mišljenja, doprineli su većoj živosti, međutim evidentna je tendencija da se korisnici poguraju u pravcu sužene vizije sveta.

O krizi u Grčkoj

Izgleda da je krajnji cilj nemačkih zahteva upućenih Atini, u okviru rukovođenja dužničkom krizom, da uhvate sve ono što u Grčkoj ima vrednost. Neki ljudi u Nemačkoj su, čini se, odlučni u nameri da Grcima nametnu stvarno ekonomsko ropstvo. Za mene bi bilo lako da skiciram ono što bih ja voleo da se desi, ali uzimajući u obzir stvarnost, bilo koji pravac donosi rizik i ima svoju cenu. Čak i da sam u situaciji da ih pravilno ocenim, (koalicija radikalne levice, prim. aut.) a nisam, bilo bi neodgovorno podsticati jednu politiku bez odgovarajućih ozbiljnih analiza i dokaza.

O američkoj imperiji

Globalna američka hegemonija bila je na istorijskom vrhuncu 1945. i od tada je u stalnom padu. Iako je ostala veoma velika, i mada njena moć postaje diversifikovanija, na horizontu još nema pravog konkurenta. Tradicionalni mafijaški princip još uvek nije napušten, ali mogućnost za njegovu primenu je ograničenija. Međutim, pretnja miru i bezbednosti je realna. Na primer, kampanja predsednika Obame u vezi sa dronovima (bespilotnim letelicama) jedna je od najširih i destruktivnijih terorističkih operacija trenutno u toku. Amerika i njen klijent Izrael krše međunarodni zakon sa apsolutnom nekažnjivošću, npr. preteći da će da napadnu Iran (sve opcije su otvorene), u suprotnosti sa ključnim principima povelje Ujedinjenih nacija. Najskorija revizija američke pozicije o nuklearnoj energiji (2010) ima agresivniji ton od prethodnih, što je takođe upozorenje koje ne treba ignorisati.



Sve za nas, ništa za druge

Korporativni centri naprednih industrijskih društava žele da budu zapamćeni kao gospodari čovečanstva. Naslov za knjigu pod ovim naslovom, pozajmio sam od Adama Smita: najveća beda gospodara čovečanstva je: sve za nas, ništa za druge. To je upravo institucionalna osobina kapitalističkih društava. Ali, ne smatram da postoji političar koji je ikada obratio pažnju na ono što ja pišem, kažem ili radim.

Kritičar sistema moći

Kao naučnik i javna ličnost, Noam Čomski (Filadelfija, 7. 12. 1928) duboko je uticao na razvoj zapadnog mišljenja, kako na polju lingvistike i kognitivnih nauka, tako i u domenu filozofije i politike. Širom sveta je poznat ne samo kao otac moderne lingvistike i kognitivni naučnik, već i po svojim radikalnim političkim stavovima u kojima osuđuje nepravdu i političku nemoralnost na kojima su zasnovani internacionalni sistemi moći. Uz Marksa i Šekspira, njegove reči i dela nalaze se među 10 najcitiranijih izvora u istoriji kulture. Stoga nije iznenađujuće što ga je ugledni NJujork tajms buk rivju proglasio najznačajnijim intelektualcem današnjice.

Zbog kritike imperijalističke i militarističke spoljne politike SAD, američkog kapitalističkog sistema i velikog biznisa, Čomski je često osuđivan i čak nazivan američkim političkim otpadnikom. Osude tog tipa nisu uspele da ga onemoguće u njegovom ozbiljnom opredeljenju za politički aktivizam. Tokom poslednjih decenija postao je nezaobilazni i privilegovani sagovornik u raspravama o problemima svetskog poretka.

LJudski um je misterija

Nakon analize i kritike engleskog empirizma, kartezijanskog dualizma, NJutna, Hjuma i Loka, u svom govoru u Vatikanu, Noam Čomski kaže: Um i mentalne sposobnosti su stvoreni od umnih principa koje još uvek ne shvatamo u potpunosti. Princ lingvističke analize predlaže novu mističnu doktrinu, koja bi pomogla da se prevaziđe određena veoma ograničena i skučena naučnost. Ne možemo da objasnimo sve našim mozgom, potrebno je posmatrati misterije sveta i relativizovati sve ono što ljudski um želi da objasni, ali ne može. Tako i evolucija zavisi od slučajnih mutacija koje se ne mogu predvideti.