Nadmudrivanje istoka i zapada

Lane proslavljena 1.700-godišnjica od donošenja Milanskog edikta kojim je priznata hrišćanska veroispovest, bila je prilika da se svedu računi najmasovnije religije na svetu. Posle 20 vekova od nastanka, razlike među više od dve hiljade zajednica sve su izraženije, pa se ni Božić, rođenje Hristovo, ne proslavlja istog dana. Kao što je poznato, deo hrišćana praznik slavi 25. decembra, dok drugi praznuju 7. januara, zbog čega nam se smeju pripadnici drugih vera, kako kaže protojerej-stavrofor Radomir Popović, profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Posebno u svetlosti težnje Svetskog saveta crkava, čija je SPC članica od 1965, da se razlike prevaziđu.

Pitanje Božića biće lakše rešeno od drugih, pokrenutih Ravenskim dokumentom (2007), jer je stvar astrologije, matematike i uklapanja u postojeći kalendar, smatra Popović, dok tačan datum Hristovog rođenja nikad nije ustanovljen, pa je i sam praznik uveden tek u IV veku. Druge stavke će sačekati dok se ne stvore bolji uslovi za međureligijski dijalog. Razgovor koče ustupci, često dogmatski, koje bi morale da učine sve strane, a posebno rimokatolici i pravoslavni, na čije pomirenje se prvenstveno misli kad se kaže ekumenizam. Što se naše strane tiče, i sama ta reč sa značenjem ujedinjenja vera, kod mnogih izaziva podozrenje. Ekumenizam svako tumači prema svome, kao što je i sam termin šovinistički jer se odnosi na ekumenu, naseljeni svet tada poznat egocentričnoj Vizantiji, naglašava sveštenik Goran Arsić. Tvrdeći da prve komplikacije jednostavne hrišćanske vere i potiču od Vizantije i tamošnjih teologa sklonih pametovanju. Rim ih je samo kopirao, pa nadmudrivanje traje do danas, kaže Arsić, svestan da zvuči jeretički u svetlu domaćeg tumačenja.

Iako je i istoričarima Crkve teško da odluče ko je prvi počeo da se izdvaja, to ne sprečava ovdašnje vernike da se osećaju ekskluzivno pravoverno. Najčešće ne razumevajući pitanja dogme, oni svoju revnost dokazuju stajanjem, a ne sedenjem na muškoj ili ženskoj strani hrama, nošenjem marame, dugih sukanja, ispravnim poklanjanjem pred ikonama... Neki pitaju i kojom nogom treba da kroče u crkvu, ilustruje otac Popović ovde vrlo prisutan trend koji zamagljuje suštinu. Koliko su te sitnice bitne, zavisi od toga da li veruješ u živog Boga ili u mrtvu instituciju koja se pravi da je živa, naglašava Arsić.

Pojavu ili modu ekstremnog pridržavanja rituala, otac Dimitrije Kalezić, profesor Bogoslovskog fakulteta u penziji, pripisuje kolektivnoj psihologiji, sličnoj onoj koja je prethodne naraštaje svrstavala u ateiste. Međutim, narod to ne čini na svoju ruku, već prateći uputstva duhovnika, i samih obuzetih formom ili strahom od promena. Ili optužbi pastve da padaju u jeres.

Stoga ni međureligijski dogovori nisu nešto čime se velikodostojnici javno hvale, pa je malo poznato da već postoji predlog za ujedinjenje Vaskrsa. Umesto po različitim komplikovanim računima, Vaskrs bi uvek padao druge nedelje u aprilu, bila je preporuka komisije matematičara i episkopa, predložena početkom devedesetih prošlog veka, uz insistiranje na smislu praznika. I na tome se stalo, kao i na premošćavanju drugih nesuglasica. Dubljih, što više zadiru u dogmu.

Jedna od važnih prepreka pomirenju je osmi član Simvola vere, dokumenta koji od 381. godine formuliše veru u Boga kao Svetu trojicu. U VII veku Rimokatolička crkva je tom članu pridodala tzv. filioque, po kome Sveti Duh ishodi od Oca i Sina, a ne samo od Oca, kako je ranije bilo utvrđeno, objašnjava Popović. Razlika nije najjasnija ni teolozima, a kamoli običnom narodu. Ali, zbog te jedne reči toliko je krvi dosad proliveno, naglašava Arsić.

Velika kost u grlu je i katoličko tretiranje pape kao prvog među patrijarsima, budući naslednikom crkvenog trona svetog Petra i zamenikom Hrista na zemlji. S tim se teško slažu pravoslavci i protestanti, kao i sa dogmom o papskoj nepogrešivosti Apsurdno je da je jedan čovek nepogrešiv, dok stav Sinoda uvek odražava sabornost, na čemu počiva pravoslavlje, ističe razliku otac Popović. Ali, i to bi se dalo rešiti ograničavanjem prava pape, kaže, o čemu se uveliko debatuje.

Sledeći kamen spoticanja je verovanje katolika u čistilište, proizišlo iz podilaženja strahu vernika, kako objašnjavaju ovdašnji analitičari. Međutim, nije istina da pravoslavlje nema svoja posthumna sredstva za ulaženje u carstvo nebesko. Tako parastos 40 dana nakon smrti, kada se duša seli iz ovog u onaj svet, pominjanje imena na liturgiji i proskomidiji (liturgijska priprema), mogu da pomognu da upokojeni završi u raju, ističe Kalezić. Medijum je sveto pričešće, telo i krv Hristova, koje se takođe razlikuje kod katolika koji se pričešćuju hostijom.

Pravoslavni se često diče dužinom i strogošću posta (što je, opet, suprotno njegovom smislu), ali i tu se radi na usklađivanju. Još patrijarh Pavle je predložio skraćenje Božićnog posta na dve nedelje umesto sadašnjih 40 dana. Takođe, postoje predlozi da se na toliko skrati i Petrovski post, koji sada nekad traje i duže od Božićnog. Sve može da se prevaziđe, a kamoli pitanja nesuštinske prirode, kao što su različite strane sveta na koje gleda oltar, sa ikonostasom ili bez njega, poštovanje ikona ili kipova, dužina i sadržaj bogosluženja, sedenje ili stajanje tokom službi... Ukoliko postoji volja veća no što su je do sad ispoljavali pojedini episkopi obe konfesije, međusobno se zasipajući anatemama. Koje, po pravoslavlju, znače samoisključenje iz Crkve, a po katoličanstvu ekskomunikaciju. Sve što se događalo kroz istoriju Crkve liči na nezrele dečačke igre, na takmičenje čiji je veći, papin ili Vaseljenskog patrijarha, više je nego direktan otac Arsić. I tako su se sve više udaljavali od Hrista, naglašava.

Zastranili

Većina pod ekumenizmom prvenstveno podrazumeva pomirenje pravoslavlja i katoličanstva, kao dve najsličnije struje hrišćanstva. Protestantizam je mislio najbolje, ali je još dublje zastranio, pa je omogućio žensko sveštenstvo što je u suprotnosti sa crkvenim predanjem da su episkopi kao naslednici apostola - muškarci, kaže Radomir Popović. Dodajući da pravoslavnom učenju nisu podobni ni istopolni brakovi, pa tim reformama kao da nema kraja. O finesama vere u Hrista monofizita, pristalica jedne, božanske prirode Svevišnjeg, i nestorijanaca, koji veruju u dve ličnosti u Hristu, davno odvojenih od glavnog pravca svetotrojstva, niko kao da ne razmišlja. Ili ih niko ne zastupa.


Iako deluje najbezazlenije, pitanje pomeranja Božića nije lako prelomiti u pravoslavnom svetu. Zato Ruska pravoslavna crkva okleva, jer ima strah od raskola, kaže protojerej Popović za jednu od svega pet pravoslavnih crkava koje se još drže 7 januara. Dobar ili loš primer je Grčka pravoslavna crkva koja je usvajanjem Gregorijanskog kalendara ostala bez nekoliko miliona članova, tzv starokalendaraca. Kada je bilo kakva promena posredi, postoji strah vrha crkve od reakcija naroda, objašnjava Popović.