Prete i međunarodnom arbitražom

Prošlo je tačno 11 godina od kada je jedan od najvećih konfekcijskih brendova stare Jugoslavije, beogradski Beko, otišao u stečaj. Za razliku od današnjih dužnika, čiji dugovi uglavnom višestruko premašuju vrednost imovine, ova fabrika je svoje poverioce odavno izmirila. I njihova potraživanja i pripadajuće kamate. I još joj je i ostalo novca, ali i imovine, uglavnom robnih kuća širom Srbije, koje još nije uspela da proda.

Osim što je po ovome specifičan, Beko je, nažalost, jedan od rekordera i u dužini trajanja stečajnog postupka kojem se kraj ne nazire. I bivši i sadašnji stečajni upravnici sa kojima je NIN razgovarao saglasni su da uslova za zakazivanje završnog ročišta i okončanje stečajnog postupka nema, sve dok se ne završe silni sudski sporovi koji se vode povodom prodaje dela imovine ovog preduzeća. A kada će to i biti, poznajući efikasnost srpskog pravosuđa i zamršene imovinske odnose Beka, niko ne zna.

U isto vreme, kupac Bekove glavne zgrade na Kalemegdanu, grčka kompanija Lamda divelopment, tvrdi da će, ukoliko se slučaj uskoro ne reši, podneti tužbu pred Međunarodnim arbitražnim sudom, jer već sedam godina ne može da uđe u posed koji je kupila, što je onda onemogućava da na prostoru sadašnje fabrike izgradi stambeno-poslovni objekat Belgrejd korner, od 9.000 kvadratnih metara.


Aukcija na kojoj smo kupili glavnu zgradu Beka na Kalemegdanu, održana je još avgusta 2007. I ugovorom nam je obećano da će nas uvesti u posed najkasnije do kraja te godine, a u protivnom ćemo za svaki dan kašnjenja dobiti jedan promil od prodajne cene, odnosno 55.800 evra dnevno. Sada je 2014, mi još nismo ušli u posed, investicija kasni, a rešenje se ne nazire. Sve smo uradili transparentno i želimo ili da dobijemo nazad deo novca koji smo uložili ili da uđemo u posed i gradimo kompleks. Ako se to uskoro ne desi, idemo na međunarodnu arbitražu. Predugo smo čekali, a svedoci smo ovih dana da se u Srbiji pominju veliki projekti, čija realizacija može da krene već za nekoliko meseci, kaže za NIN Zisimos Danilatos, direktor razvoja u kompaniji Lamda koja je kupac Bekove zgrade. Pitamo predstavnike države da li žele ovu našu investiciju od 200 miliona evra ili ne, kategoričan je Danilatos.
On tvrdi da se do sada obraćao gotovo svim državnim organima, i sadašnje i bivših vlada Srbije, kao i nadležnim institucijama, ali da razlog zbog koga oni ne mogu ući u posed leži u neraščišćenim imovinsko-pravnim odnosima koji su predmet više sudskih sporova.

Kupac, koji insistira da je ceo iznos od gotovo 56 miliona evra isplatio Beku još pre sedam godina, a robu nije dobio, iako je njen knjižni vlasnik, ne može ući u posed jer u jednom njegovom delu već postoji stanar. Naime, sud će jednog dana utvrditi da li je Beko Lamdi prodao deo placa koji nije njegovo vlasništvo, ali do tada investicije nema.


Mi tražimo da nam se da ceo plac koji smo kupili, ili da nam se vrati novac za taj sporni deo placa, za koji se ispostavilo da nije Bekov, kako bismo menjali glavni projekat i gradili manji kompleks, jasan je Danilatos. Krivca za ovakvu situaciju prepoznaje u Željku Pešutu, bivšem stečajnom upravniku Beka.

Celo ovo zamešateljstvo, naime, počelo je kada je Vojska Srbije 1991. deo tog spornog placa u Bulevaru vojvode Bojovića, gde se nalazi Bekova fabrika, prodala firmi Beomedicina, kao da je njeno, dok je Beko tvrdio da je on vlasnik tih nepokretnosti i knjižni korisnik tog zemljišta. Ostajući pri svojoj tvrdnji, Beko je, pošto se to nalazilo na popisu njegove imovine, mnogo godina kasnije, odnosno avgusta 2007. ceo taj plac, uključujući i spornu parcelu, prodao grčkoj Lamdi iako je već tada vodio spor sa Vojskom i Beomedicinom oko vlasništva nad delom tog prostora.

Doduše, u ugovoru o kupoprodaji, između Beka i Lamde, u koji je NIN imao uvid, stoji da je kupac upoznat da se na jednoj parceli zemljišta u Vojvode Bojovića vodi sudski spor, a to tvrde i mali akcionari Beka, ali i Željko Pešut, bivši stečajni upravnik Beka, kojem je zbog ovog slučaja Agencija za licenciranje stečajnih upravnika oduzela licencu za rad. Ipak, niko od njih ne odgovara precizno na pitanje da li je grčka Lamda kupila mačku u džaku, odnosno da li je Beku platila za nešto što će se kasnije ispostaviti da i nije bilo njeno.


Kupac, sa druge strane, podseća da se ni u tenderskoj dokumentaciji, ni u zemljišnim knjigama, pre javne prodaje, nije mogao naći podatak o teretu na imovini. I da su to saznali tek na dan zaključenja ugovora, tri dana nakon javne prodaje, kada je već položen depozit u visini od oko osam miliona evra.

Dobro upućeni u ovaj slučaj izvori NIN-a kažu da će sud najverovatnije odlučiti da je Beko prodao tuđu imovinu, te da će ova fabrika zbog toga morati da nadoknadi štetu kupcu. Osim te štete od oko 11 miliona evra, koliko Lamda traži za sporni deo placa koji je od Vojske kupila Beomedicina i danas ga koristi, Grci su tražili i obeštećenje od 60 miliona evra zbog nemogućnosti da uđu u posed, a što im je ugovorom garantovano, upozoravaju stečajni upravnici Beka.

Ipak, isti NIN-ov izvor ne veruje da će Lamda dobiti i ovaj spor, jer Beko nema taj novac da joj plati, te kazna mora biti srazmerna mogućnostima, ali kaže da bi upravo zbog toga ovaj deceniju dug stečaj valjalo što pre rešiti.

Pokušaj da se to učini medijacijom propao je 2012, pošto je Odbor poverilaca odbio takav predlog. Zanimljivo je, međutim, da isti taj odbor čine firme koje su uglavnom u likvidaciji, kao i da je medijacija propala zbog odbora poverilaca koji su tada već uveliko bili namireni i nisu imali više nikakav interes u Beku. Mihajlo Koruga, trenutni stečajni upravnik, međutim, objašnjava da po važećem Zakonu o stečaju, odbor poverilaca razrešava sud, te da on postoji tokom celog stečajnog postupka, bez obzira na to što su u ovom slučaju oni već dobili svoja potraživanja.

Verujem da je medijacija možda bila rešenje da se ceo ovaj slučaj reši. Možda je moglo da se dogovori da Beko prizna da je prodao nešto što nije njegovo, da isplati Vojsci neki iznos za taj deo placa, Vojska da taj novac da Beomedicini, a ona onda da se iseli iz tih objekata i Lamda dobije ono što je kupila, objašnjava Koruga.

Da stvar bude jednostavnija, za to postoji i novac, pošto Beko kod raznih banaka, na svom računu ima 22,5 miliona evra. Taj novac je na računu i čekamo da vidimo kako će se završiti ovi sporovi i da li ćemo morati da plaćamo obeštećenje. Ako ne, kada se stečaj završi, novac će se isplatiti vlasnicima Beka, dakle državi i malim akcionarima, kaže za NIN Koruga.


Ono što je, čini se, najspornije u celom ovom slučaju, jesu motivi nekadašnjeg stečajnog upravnika Željka Pešuta da, mimo prakse i tipskih ugovora, obeća kupcu, grčkoj Lamdi, da će im se za svaki dan kašnjenja plaćati penali. Pešut, koji je upravo zbog toga odgovarao pred Disciplinskim većem Agencije i oduzeta mu je licenca za rad, priznaje za NIN da to danas ne bi uradio, ali kaže da mu se tada nije činilo da tu postoji išta sporno.

Taj ugovor je sačinio moj pravni tim. Tačno je da sam najodgovorniji, ali zaista sam verovao da će Lamda ući u posed do kraja 2007. jer je u katastru stajalo da je Beko vlasnik. Pritom, nisam tada znao za spor sa Vojskom, jer je taj spor obustavljen ulaskom Beka u stečaj, a nastavljen tek u jesen te godine, pošto je ugovor već potpisan i plac prodat Grcima. Na NIN-ovo pitanje da li je tačno da sudsko veće nije znalo da u ugovoru postoji odredba o plaćanju penala, Pešut odgovara: Nismo bili u obavezi da ugovor pokazujemo sudskom veću niti da od njega tražimo saglasnost.

Pešut pritom podseća da je drugostepeni sudski organ odlučio da je u sporu Beka i Vojske, sporni deo placa vlasništvo Beka, ali da se cela ta stvar zakomplikovala kada je Privredni sud u Beogradu, prošle godine, doneo presudu da oba ugovora proglasi ništavim. Drugim rečima, da usvoji i zajedničku tužbu Beka i Lamde u kojoj se tražilo da se ugovor između Vojske i Beomedicine iz 1991. proglasi nevažećim, ali i kontratužbu u kojoj su Vojska i Beomedicina zahtevale da se ugovor između Beka i Lamde takođe proglasi nevažećim. Na ovakvu odluku žalili su se svi, pa je u toku žalbeni postupak pred Privrednim apelacionim sudom.

Međunarodna arbitraža se zato čini kao verovatna, a mali akcionari bi u tom slučaju mogli ostati kratkih rukava. Jer koliko god oni bili uvereni da Grci nemaju pravo na naknadu štete, pošto su znali da postoji spor, ukoliko sud presudi da im je Beko prodao nešto na šta nije imao pravo, a pritom se usvoji i njihova tužba za isplatu penala zato što njihova investicija kasni više godina, novac koji Beko trenutno ima na računu mogao bi postati nedovoljan da nadoknadi sve propuste.

Kakva je ovo tek poruka budućim investitorima u Srbiji. Da beže odavde što dalje ili da unapred budu spremni na to da će pre ili kasnije morati da se obrate Pariskoj arbitraži?