Ukrajina između kompromisa i radikalizacije

Kada je Leonid Kozara, ministar inostranih poslova Ukrajine, prvi put sreo jednog od opozicionih vođa, bivšeg bokserskog šampiona Vitalija Klička - na prošlonedeljnoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti - ovako mu se obratio: Jeste li vi uz ekstremističke grupe koje nose nacističke ambleme? Jeste li sa njima? Jeste li sa ekstremistima koji bacaju Molotovljeve koktele na policiju? Kličko je ostao bez odgovora, ali ova epizoda nije poremetila njegovo zadovoljstvo prijemom na koji je ukrajinska opozicija naišla kod zapadnih lidera. Kijev, ispostavilo se, postaje sve atraktivniji za Evropsku uniju i SAD, koje su sada spremne da znatno povise ulog u strateškom odmeravanju snaga s Rusijom.

Predsedniku Viktoru Janukoviču nije bilo teško da izračuna da je pomoć EU od 640 miliona evra, uz koju je išao i uslov da se prihvati program MMF-a, manje dobra ponuda od ruskih 15 milijardi, ali kako je njegova odluka da se okrene Moskvi podigla na noge opozicione snage i uvela zemlju u haos, tako su i Brisel i Vašington shvatili da ovu bitku mogu da dobiju samo ako odreše kesu. Tako se Kličko vratio u Kijev sa dobrim vestima - u pripremi je plan za Ukrajinu, koji, kako je najavila visoka predstavnica EU Ketrin Ešton, neće biti skroman i neće se sastojati samo u novcu, već i otvoriti mogućnost davanja finansijskih garancija, pomoć za investicije i podršku ukrajinskoj valuti da se stabilizuje.

A za to vreme u Kijevu protesti ne prestaju, opozicija sad traži i vraćanje ustava iz 2004. prema kome su predsednička ovlašćenja manja od sadašnjih, a Leonid Kravčuk, prvi predsednik nezavisne Ukrajine, izjavio je kako je zemlja na ivici građanskog rata. Nije baš dotle došlo, ali zemlja ostaje duboko podeljena - ne samo po pitanju izbora između Moskve i Brisela, već i po drugim osnovama. Razjedinjena opozicija, recimo, pokušava da nastupa jedinstveno makar pred EU, ali će kod kuće biti teško pomiriti međusobne razlike. Kličko, vođa Ukrajinskog demokratskog saveza za reforme (UDAR) i Arsenij Jacenjuk, čelnik Otadžbine, stranke osuđene bivše premijerke Julije Timošenko, predstavljaju umereniju opciju, i pokušavaju da mobilišu građane za ideju Ukrajine na Zapadu, ali glavnu ulogu u demonstracijama preuzela je znatno agresivnija, nacionalistička partija Sloboda. Četvrta najjača grupa u parlamentu zasad ima oko 10 odsto podrške, ali je i takva neophodna podrška za Klička i Jacenjuka.

Imamo različite ideologije, ali dve stvari nas povezuju. Borimo se protiv onih koji su danas na vlasti i želimo evropske vrednosti za našu zemlju, izjavio je Kličko. Ali evropske vrednosti Slobode nešto su sasvim drugo: ova partija ima odlične veze sa Evropom, ali ne sa onom Evropom kojoj je naklonjen Kličko. NJihovi partneri su ultradesničari: francuski Nacionalni front, italijanski neofašisti Fjama trikolore, mađarski Jobik Protiv su homoseksualaca, protiv stranaca koji menjaju ukrajinsku etničku mapu, protiv Jevreja

Čak i takva ekstremistička opcija ima svoje disidente: od Slobode su se odvojile najradikalnije grupe. Uglavnom fudbalski navijači, sada okupljeni u nešto što se zove Desni sektor - i čijih je, kako je procenjeno, oko 500 članova u zauzetim vladinim zgradama širom zemlje

Osim tri najveće partije širom Ukrajine deluju desetine manjih; neke su tek nastale tokom protesta, neke su se priključile protestima, nadajući se da bi mogle da dobiju i neku važniju ulogu, neke su se pocepale na manje partije. Na drugoj strani ostaje osam miliona etničkih Rusa, koji svakako neće pristati na ponude iz Brisela; eto, dakle, postavljene pozornice za sukobe.


Kada je 1991. stekla nezavisnost Ukrajina je očekivala bolju budućnost, govorilo se o reformama, stabilizaciji, razvoju ekonomije i institucija. Tranzicija je, međutim, donela sve samo ne očekivano - korupcija, siromaštvo, organizovani kriminal brzo su raslojili društvo i sa jedne strane našli su se novopečeni tajkuni, a s druge ostatak građana, osiromašenih i prepuštenih milosti političke elite.

Od koristi nije bilo ni to što je Ukrajina strateški važna i za Zapad i za Istok; to ju je samo učinilo poprištem borbe za uticaj. Rusija je tradicionalno smatra svojom interesnom sferom, a Zapad bi upravo zato želeo da je privuče na svoju stranu. Ako bi se takva zemlja priklonila Briselu i Vašingtonu, bio bi to udarac sa kojim bi Moskva teško mogla da se nosi. S druge strane, ruska ponuda o carinskoj uniji, čiji je cilj da privuče bivše sovjetske članice u zajednički ekonomski blok, na Zapadu se percipira kao novi ruski imperijalizam, vaspostavljanje SSSR-a i jačanje uticaja Moskve na evropskom tlu.

Ukrajina je tako ostala raspolućena u sukobu proevropskih i proruskih snaga, a nije izvesno da će eventualni pobednik u toj borbi uopšte biti u stanju da sačuva celovitu državu. Dok se Brisel i Moskva nadgornjavaju, u Kijevu je sve što se trenutno dešava na ivici brijača. Ili, kako je to sročio Frank-Valter Štajnmajer, nemački ministar inostranih poslova koji je kritikovao Evropljane zbog loših procena situacije u Ukrajini: Kad je fitilj na buretu baruta već zapaljen, kupovanje vremena je jako opasno.

Jedan poslanik Janukovičeve Partije regiona nagovestio je, doduše, da bi predsednik, ako ne bude drugog načina za okončanje krize, mogao da raspiše vanredne izbore. Janukovič je, preneo je on, partijskim drugovima rekao kako je, ako političkog dogovora nema, jedini demokratski način za rešavanje situacije izmena ustava i raspisivanje vanrednih parlamentarnih i predsedničkih izbora. Opozicija bi ovo verovatno oberučke prihvatila, ali one radikalnije možda ni ovo neće zadovoljiti.