Zaboravite na uzore

Republika Irska je najzad odbacila štake u vidu finansijske pomoći prezaduženim članicama evrozone odobrenog u zamenu za oštre mere štednje, paketa uobličenog od strane Trojke (Evropska komisija, Evropska centralna banka, MMF), i sada predvodi ekonomski oporavak monetarne unije. Kreatori evropske politike, uključujući Žan-Kloda Trišea, bivšeg predsednika ECB, sugerišu kako bi irska bespogovorna posvećenost štednji mogla da predstavlja model i za druge. Zbilja? Ne tako davno na irsko ekonomsko čudo se takođe gledalo kao na uzor za druge - ono što je Ekonomist 1997. nazvao „evropskom zvezdom vodiljom“ - kome su se podjednako divili i tako daleki i toliko različiti obožavaoci poput Kine i Izraela. A onda je Irska postala primer kako ne treba upravljati mehurom nekretnina i, posledično, bankarskom krizom. I mada se postojeći program Trojke nedvosmisleno pokazao uspešnim, posebno u poređenju s mračnim izgledima koji su zemlji davani 2010, niko ne bi trebalo da pretenduje na to da prođe kroz ono kroz šta je Irska prošla. Većina građana Irske takođe bi odbacila sugestiju da je, kad je štednja u pitanju, njihova zemlja bila primer za uzor. Činjenica da je Irska ponovo „ušla u modu“ odražava konfuziju u ekonomskom mišljenju kreatora politike u evrozoni, te zabludu da je imitiranje irskog modela poželjno, prisutnu u mnogim think tank institutima i međunarodnim institucijama. Istinski autentičan socioekonomski model treba da bude izgrađen na duboko ukorenjenom „načinu na koji se stvari rade“ - štaviše, toliko duboko ukorenjenom da je repliku takvog modela, poput onog toliko hvaljenog nordijskog, skoro nemoguće napraviti negde drugde. Irski „način na koji se stvari rade“ teško da se promenio, uprkos krizi. Politička i institucionalna reforma nije donela analogne promene u načinu života ljudi; nivo odgovornosti u javnom životu i dalje je frustrirajuće nizak. Svejedno, iz nedavnog irskog iskustva se mogu izvući neke pouke. Za razliku od drugih zemalja s periferije Evropske unije, u Irskoj je postignut politički konsenzus oko toga da su oštre mere štednje nužne, i takva poruka je konstantno upućivana i domaćoj i stranoj javnosti. Irsko upravljanje krizom bilo je u celini dobro, a institucije su zemlju pred svetom predstavile u konzistentnom i pozitivnom svetlu. Ali Irska mora da učini više. Naročito je potrebno da se fokusira na to kako se bankarska kriza odrazila na dugoročne izglede za ekonomski rast, na koji način karakter i struktura bankarskog sistema moraju da se promene, na sposobnost lokalnih firmi da se prilagode okolnostima u kojima je kreditiranje sve teže obezbediti, i na rastuću socijalnu cenu mera štednje. Politička lekcija koja se može naučiti iz iskustva Irske jeste da je odanost statusu kvo, a ne kombinacija „traganja za istinom“ i radikalne akcije, najbolji put napred. Ali dometi takvog pristupa su ograničeni. Iako je odlučnost nešto što zaslužuje pohvale, politika u stilu „udri, pa kud puklo“ sa sobom nosi i rizike. I mada je Evropa možda u stanju da se iz aktuelne krize iskobelja samo oštrim merama štednje, to bi je učinilo nepripremljenom za sučeljavanje s dubljim strukturnim ograničenjima - o napretku u uspostavljanju fiskalne, bankarske i političke unije da se i ne govori. Osim toga, moglo bi se reći da od „lojalnosti“ koristi ima samo ako smo u isto vreme u stanju da pokažemo kako i „oštra štednja“ sama po sebi deluje. A prerano je da se tako nešto tvrdi. Kako da, recimo, razaberemo uticaj oštrih mera štednje od uticaja kolosalne potrošnje koju je pokrenuo predsednik ECB Mario Dragi? Da li ćemo biti u stanju da tvrdimo kako je štednja urodila plodom ako, na primer, neka velika ekonomija unutar evrozone, poput one francuske, ne počne da beleži rast? Drugi razlog za brigu tiče se samog pitanja preduzimanja rizika. Pristup u kome su rizici mali, možda jeste pomogao Irskoj da se izvuče kroz primenu mera koje je zahtevala Trojka. Ali, da li bi takav pristup Irsku u dovoljnoj meri motivisao da preoblikuje svoju bankarsku industriju, obnovi posustali sistem zdravstvene zaštite, ili sanira socijalnu štetu koju je kriza nanela gradovima širom zemlje? U biznisu, spremnost na rizike - i njena bliska rođaka, inovacija - nisu nešto što može da se uveze. Neke stvari moraju da niknu na domaćem tlu. Copyright: Project Syndicate, 2013.