Nema više mesta za igru u rukavicama

Slučaj Tešin! Od početka godine naovamo, mediji su brujali o smeni direktora kikindskog Kulturnog centra Srđana V. Tešina i njegovom postavljenju na mesto domara, poistovetivši ovaj jedinstven slučaj sa sličnim kojeg je proživeo Danil Harms, u istoimenom filmu Slobodana Pešića. Sve je dobilo dodatnu dimenziju, nakon žestokog odgovora Srđana Tešina u vidu psovke, isprovociranog čitavom situacijom. Epilog je konačno usledio prošle nedelje, kada je Tešinu ponuđeno alternativno radno mesto umetničkog direktora, na kome se on, ovog puta, uljudno zahvalio, odlučivši da karijeru nastavi van KCK, ali i van Kikinde... Sada, kada je na novom početku, sa Srđanom Tešinom smo razgovarali o tome kako izgleda baviti se kulturom u zemlji u kojoj političke odluke presuđuju bez obzira na to koliko umetnost zbog toga trpi.

Kada ste, nakon smene s mesta direktora Kulturnog centra, dobili ponudu i aneks ugovora za novo radno mesto, odgovorili ste psovkom. Da li je kod nas psovka benigna u odnosu na zamešateljstvo, laž?

Morate razumeti kontekst u kome sam izgovorio niz psovki i uvreda na račun lokalne vlasti i novog menadžmeta ustanove kojom sam rukovodio pet godina. Koliko je meni poznato, u novijoj istoriji nije zabeležen slučaj takve vrste sociopatologije kao u slučaju pokušaja mog degradiranja i ponižavanja. U tom smislu, jedini razumljiv odgovor onima koji su kreirali to zamešateljstvo jeste da upotrebim prostačke reči i izraze koje će oni, kao kreatori neviđenog prostakluka, shvatiti. Sve drugo bi bilo neuverljivo i neplodotvorno. Pokazalo se da je upotreba psovki izazvala upravo onaj efekat koji vlast nije očekivala: javnost se solidarisala sa mnom! Prosto rečeno: stvari se moraju nazivati svojim imenom, glupost glupošću, prostakluk prostaklukom, fašizam fašizmom...

Šta se zapravo iza kulisa događalo u vezi sa čitavom tom situacijom?

Nekome se učinilo zgodno da pokuša da učini nemoguće: da u 21. veku glumi četrdesetosmaškog brku u kožnom mantilu koji se obračunava sa onima koji nisu zauzeli njihovu partijsku liniju. Da ne zaboravimo, ja nisam član partije, na mesto direktora sam došao putem javno raspisanog konkursa i voljom svih, apsolutno svih odbornika Skupštine opštine. Dakle, nakon promene vlasti, nekome se učinilo zgodno da baš mene, koji nemam zaštitu nijedne stranke, uzme za primer. U političkom lancu ishrane, nekome se učinilo da sam ja najslabija karika. Postao sam slučaj, mediji su o tome izveštavali gotovo na svaki sat, počeo je rat saopštenjima, mnoge institucije i uvaženi pojedinci su digli glas protiv harange koju je vlast povela protiv mene, dvaput mi je oštećen porodični auto, plaćeni mediji su pisali tekstove-poternice protiv mene... Ali očigledne činjenice koje su javnosti bole oči nisu mogle da budu zanemarene: mene je smenio predsednik upravnog odbora koji je po zanimanju prodavac autodelova, uz asistenciju članova upravnog odbora koji su trgovački pomoćnik i nezaposlena terenska prodavačica i uz unapred donetu diskvalifikaciju da sam radio nestručno, nesavesno i nepropisno. Od mene je zahtevano da vratim književne nagrade, kao da se nagrade ne dobijaju za neko konkretno književno delo nego zbog toga što je pisac, recimo, visok, lep i plav ili se koristi prostačkim jezikom. Uostalom, kada je dat predlog za moju smenu i kada mi je ponuđeno da budem domar, onda mi je pukao film i naravno da tu više mesta za igre u rukavicama nije bilo!

Da li je našim društvom i kulturom ovladao opšti prostakluk, da psovke deluju kao vrlo uljudan način komunikacije?

Moram reći i to da ja u svojih devet knjiga nijednom nisam upotrebio psovku kao stilski način izražavanja, iako su neke moje knjige pisane u maniru radikalnog realizma, kako je tu vrstu moje proze nazvao Teofil Pančić. Nisu problem psovke, nego ličnost koja ih izgovara. Mi u srpskom jeziku imamo frazu psuje kao kočijaš, ali ne i psuje kao književnik ili psuje kao pop. A možete čuti, eto mog primera, da i književnici psuju po potrebi. Psovka je verbalni produžetak prostakluka koji se odigrava u politici, ekonomiji, pravosuđu, medijima... Prostakluk je ovladao svim segmentima društva. Strašnije od psovki jeste materijalizacija i opredmećenje onoga izrečenog.

Kako onda umetnik kao pojedinac može da se bori protiv tabloidizacije, estradizacije i provincijalizacije kulture?

Kad već pominjete termin borba, setio sam se reči kineskog mislioca Sun Cu Vua koji na jednom mestu u Veštini ratovanja kaže: Kada neka vojska hrani svoje konje zoblju; kada kolje svoju stoku, a vojnici ne ostavljaju više nad logorskom vatrom svoje posude iz kojih se hrane, onda je to znak da se oni više neće vratiti svojim šatorima. Tada treba da znate da su odlučili da se bore na život i smrt. Drugim rečima, pojedinac malo šta može može da učini u toj borbi, ako nije spreman na žrtvu koja podrazumeva baš to, simboličnu smrt. Jedini vredan život umetnika je da ni pod kakvim uslovima ne pristane na tablodizaciju, estradizaciju ili provincijalizaciju svog dela. E, tada ima dobre izglede da pobedi u tom prljavom ratu, rame uz rame sa drugim umetnicima koji, takođe, nisu pristali da za šaku dinara postanu junaci ili kreatori žute štampe, učesnici rijaliti šoova i tabloidnih televizijskih emisija ili kolumnisti opskurnih portala.

Šta je od svega navedenog gore po kulturnu politiku jedne zemlje?

Najgore je to što nema etalona kojim se određuje šta je to estrada, tabloid ili provincija. Često se laže prilikom određivanja mere. Tabloidna književnost biva nagrađena od strane žirija koji takvoj književnosti daje legitimitet. Književnik koji pristane da od sebe pravi budalu u kakvom rijaliti šou zarad prodaje knjiga, postaje egzemplar uspešnosti. Pisac koji sedeći na dvadeset i prvom spratu kakvog beogradskog solitera trukuje stihove o praroditeljskom ognjištu, opancima i guslama zalutao je u svet književnosti isto onoliko koliko i onaj pisac iz Smrduše Donje koji nikad nije video aparat koji radi na struju, ali zna da se protiv njegovog naroda podigla svetska zavera predvođena masonima, pederima, papom, Pentagonom, korporacijama... Dakle, dogod duh vremena pogoduje raznim suklatama i mrsomudima, u Srbiji neće biti prostora za uravnoteženu kulturnu politiku.

Zbog čega je politički rezon postao ključan u kulturi? Kako umetnici tome da se odupru?

Zašto bi umetnik bio nezavisan od politike? To je paradoks! Čovek je, kaže Aristotel, politička životinja. Najvažniji umetnički pravci 20. veka usko su vezani za politiku. Ovo je, zapravo, pitanje za estetičare, filozofe i istoričare umetnosti. Na hiljade stranica je ispisano na ovu temu. Odvojte umetnika od politike i više nemate, hajd ovako na prvu loptu, Sartra, Daviča, Pekića... Reč je o tome koliko je kao čovek umetnik sposoban da se odupre negativnim uplivima dnevne politike: da bude produžena ruka političkih moćnika i da kroz svoje delo sprovodi politički program određene stranke. Čak ni to nije problem u estetičkom i poetičkom smislu, ali takav umetnik mora biti spreman na svoj deo odgovornosti ako politika koju zastupa bude pogubna po društvo, ali, najvažnije, i po njegovo delo. Solženjicin je rekao: Veliki pisac je, tako reći, vlada u senci u svojoj zemlji. Zbog toga nijedna vlast nije volela velike pisce, već samo one male.

Šta je pogubnije za domaću književnu scenu - hiperprodukcija ili nepostojanje književne kritike?

Hiperprodukcija ne može biti problem iz prostog razloga što nijedan pisac ne tuče po ušima svoje čitaoce da moraju da kupe ili pročitaju njegovu knjigu. Problem kod hipreprodukcije je u tome što je reč najčešće o lošoj književnosti. U kapitalizmu pisac više nema onakvu ulogu u društvu kakvu je imao u vremenu socijalizma. Nema više državnih pisaca kojima u opisu radnog mesta stoji da su u obavezi da pišu knjige, dolaze svakog dana na posao, rade od osam do tri, imaju topli obrok, regres i plaćeno odsustvo. Tržište knjiga diktira vrednosti, slagali se mi sa tim ili ne. Ipak, da se razumemo, Mir Jam je oduvek prodavala više knjiga od Ive Andrića, ali nije dobila Nobelovu nagradu! Zato, neka piše ko šta hoće i neka objavljuje koliko hoće, ali prava književnost zbog toga ne sme biti unižena, degradirana i potisnuta. E, a u odbranu prave književnosti staje književna kritika, koje u Srbiji ima, ali problem književne kritike je u tome što joj kupac, odnosno čitalac, više ne veruje, tačnije, književna kritika ne utiče na prodaju i valorizaciju neke knjige. Imate nedavne primere u recentnoj književnoj produkciji da su neke knjige koje su očajno prošle kod književne kritike dobile važne književne nagrade ili, štaviše, da su se odlično prodavale. Mesto književne kritike zauzeli su blurbovi, tizeri, bilbordi, reklamni panoi... Prava književna kritika je ugrožena koliko i prava književnost: zar zaista mislite da naši filološki i filozofski fakulteti nisu sposobni da proizvedu književnog kritičara koji će biti osposobljen za posao kojim treba da se bavi? Ali, da budem malo zloban, kakvi smo mi pisci, možda bolje kritičare i ne zaslužujemo.


Da li imamo naslednike Pekića, Kiša, Daviča?

Važno je napomenuti da nešto što bi se nazvalo književnom scenom u Srbiji postoji samo u množini. U Srbiji imate paralelne književne svetove: jedan svet čini mejnstrim književnost koju predstavljaju pisci koji objavljuju za najaktuelnije izdavačke kuće, drugi svet je svet pisaca-amatera koji imaju svoj univerzum, svoje zvezde, svoje nagrade i svoje časopise, treći svet čine pisci koji su zbog različitih, najčešće političkih razloga, odvojeni od mejnstrim struje iako joj suštinski pripadaju zbog šireg značaja i uticaja koji realno imaju, četvrti svet čine oni između, po pravilu ni riba ni đevojka, ni amater ni profesionalac, neshvaćeni od drugih i od samih sebe, često na korak od šire poznatosti, ali oni najčešće zbog neujednačenog kvaliteta knjiga ipak igraju u međuopštinskoj ligi, peti svet čine pisci za decu, oni koji špartaju od vrtića do škole, od fiskulturne sale do seoskog doma kulture, i, na koncu, imate svet pisaca iz Srbije koji ne pišu na srpskom, ali pišu o temama koje su i te kako ovdašnje, te su po logici stvari pisci koje moramo čitati kao naše. Dakle, kad pogledate ovaj ad hok presek književnih scena u Srbiji vama je jasno da tu mora biti da ima i takvih pisaca koji smatraju da su naslednici Pekića, Kiša ili Daviča. Realno, svako vreme ima svoje pisce: niti mi možemo pisati o onome što je bilo literarno interesantno za Pekića, Kiša ili Daviča, niti možemo, u duhu vremena u kome živimo, pisati jezikom i stilom kojim su oni pisali. I, da se razumemo, ni mi današnji pisci nemamo onakvu publiku kakvu su imali Pekić, Kiš ili Davičo.

Kako savremeni srpski pisac živi u provinciji?

Najtačnije bi bilo reći da je književna scena u Srbiji, u pravom smislu reči, decentralizovana. Veliki, dobri i nagrađivani pisci žive van prestonice. Najviše dobitnika NIN-ove ili Andrićeve nagrade dolazi iz provincije. Prestižni izdavači rade u manjim gradovima. Čak ni vidljivost i javna prisutnost pisaca koji ne žive u velikim gradovima nije problem. Ipak, ovo je 21. vek, vek novih tehnologija, više nije važno gde živiš, pravo je pitanje: kako živiš. Kako jedan savremeni srpski pisac živi u provinciji? Ne mnogo različito od onog u prestonici. Ni jedni ni drugi ne mogu da žive od svog pisanja, nego moraju da rade sve i svašta, pa čak i da budu direktori ustanova kulture poput mene.