Lutanje i pročišćenje

Opera Leteći Holanđanin (ili, ako vam je draže Holanđanin lutalica), prva je Vagnerova opera u celini izvedena u Narodnom pozorištu. Dogodilo se to pre ravno devet decenija. Leteći Holanđanin je u Beogradu najčešće postavljan Vagnerov naslov. Opet, može se reći da operski opus ovog kompozitora predstavlja retkost na sceni nacionalnog teatra (poslednju praizvedbu imao je Loengrin, 1976. godine).

Pretpostavljamo da problem, između ostalog, leži u manjku specifičnih, vagnerijanskih glasova, jer je to činjenica sa kojom se susrećemo u novoj postavci Holanđanina, realizovanoj na samom koncu godine u kojoj se obeležavaju dva veka od rođenja Riharda Vagnera. Izuzetak je (govorimo o prvoj podeli), Nenad Jakovljević, bas velike snage i lepe boje. Ubedljiv je u kreiranju karaktera sa ovozemaljskim težnjama; njegov Daland je životan i moćan. Solidne rezultate (iako sugestivniji glumački nego vokalno), ostvarili su Ana Rupčić Petrović kao Senta, Miodrag D. Jovanović u ulozi Holanđanina, Dejan Maksimović kao Erik. Mada u sporednim rolama, izraziti su bili Dubravka Filipović (Meri) i, naročito, mladi tenor Nenad Čiča (mornar), čije najbolje interpretacije, verujemo, tek predstoje. Članovi hora i orkestra Opere Narodnog pozorišta odgovorili su nemalim očekivanjima koja pred njih stavlja slušalac Vagnerove partiture. Usredsređeni su i reaguju na zahteve dirigenta Dejana Savića, odlično muziciraju: zaslužni su, bez sumnje, za najuspelije (zvučne) prizore Letećeg Holanđanina.

Postavka opere je jednostavna, istovremeno funkcionalna i dinamična jer Dejan Miladinović (ovde i u ulozi scenografa i selektora video- materijala), superiorno vlada Vagnerovim tekstom: njegova režija ne ostavlja nedoumice, dramski tok i odnosi protagonista oblikovani su znalački i s pažnjom. Miladinović vizuelno povezuje paralelne svetove (veliko belo jedro koje kao kakav lajtmotiv pleše scenom jeste svojevrsna kapija na razmeđi dveju dimenzija); čisti dramaturški tok od očiglednih nelogičnosti izvorne fabule (recimo, namesto uramljene slike ukletog moreplovca na zidu kapetanove kuće, gde u stvarnosti izvesno ne bi mogla da se nađe ako ništa drugo, barem iz razloga sujeverja - tu je ilustrovana knjiga sa legendama kojoj se Senta opsesivno obraća i vezuje za sudbinu lutajućeg Holanđanina). Miladinović konstruiše i drugo lice (lajt)motiva jedra/vremenske kapije. To je nevestinski veo koji razrešava lutanje činom pročišćenja: figurira kao metafora Sentine nesebične žrtve.