Istorija kao sekundarna sirovina

Nakon skandala sa rumunskom crkvom u okviru turističke kampanje koju je 2007. emitovao Si-En-En, a platila Srbija preko TOS, srpska kultura je ponovo u žiži svetske pažnje. I opet je ona negativna, izazvana anketom iste medijske kuće po kojoj su jugoslovenski spomenici koje je naručio diktator Tito na mestima velikih bitaka u NOB od Tjentišta do Kosmaja - među deset najružnijih na planeti.

Domaća javnost nema tako izgrađene estetske kriterijume, ili ne postoji mehanizam za njihovo uspostavljanje, kao ni za utemeljenje kulturnih vrednosti, pa se ovde ruši, premešta, devastira... spomeničko nasleđe iz drugih razloga. Najčešće zbog ideologije, moralisanja ili gole egzistencije. Istovremeno, postoji stalna potreba da se grade nova znamenja novog čitanja istorije, pa čak i da se neka dupliraju. Tako baš jedan od prozvanih rugoba, Spomenik revolucije iz Narodnooslobodilačkog rata na Fruškoj gori sukcesivno strada jer neko mesecima krade metalne delove, a niko se tome ne suprotstavlja (osim planinara, koji su i obavestili nadležne). Šta mari, podići ćemo veći i lepši, i to na Kalemegdanu, istaknutijem junaku, Gavrilu Principu, kako obećava Vlada Srbije. Isto grandiozno spomen-znamenje, biće postavljeno i u Istočnom Sarajevu. Ne iz inata vlastima BiH što nameravaju da obnove spomenik prestolonasledniku Ferdinandu, ubijenom u atentatu čija se stogodišnjica slavi, već zato što Princip nema spomeničku zahvalnicu za podnetu žrtvu za slobodu, poručuju iz Vlade.

Najava podizanja novog spomenika izaziva podozrenje, čak i ako se sve obavi po propisu, u šta upućena javnost sumnja na osnovu mnogih dosadašnjih konkursa za druga skulptorska rešenja čiji su rezultati preinačavani. Ili su plaćeni, nekad i više puta, a nikad nisu realizovani. Grandiozno obeležje Principu pokrenuće nekog sa druge ideološke strane da slučaj razvlači po štampi, suprotan stav će biti izražen i uništavanjem ili ispisivanjem grafita - tako se sluti. A taman se smirila histerija oko raščišćavanja sa obeležjima komunizma. Pa se čak raspravlja o vraćanju skulpture Tita na glavni trg u Užicu. Sačuvane, uprkos glasinama, u jednom komadu, što nije bila sudbina mnogih njenih manje poznatih dvojnika.

Bilo je vreme inflacije kad su mi sa otpada Industrosirovina na Pančevačkom putu javili da su dobili tonu i po rasparčanog Tita; seća se Dragan Srdić, umetnik, istoričar umetnosti, i jedan od najobrazovanijih, ali i najčešćih posetilaca otpada i buvljaka. Trebalo je biti dovoljno lud, kaže, i dati novac u visini 500 prosečnih plata, bukvalno poslednju ušteđevinu iz slamarice, ali Srdić nije odoleo kada je u gomili krša prepoznao dragocene skulptorske rukopise.

Ta ogromna količina Tita mogla je da bude rashod samo iz neke institucije poput Generalštaba, gde je svaka kancelarija držala po jednu bistu, kaže Srdić. Teže mu je bilo da shvati ko je odlučio da se skulpture bace, i zašto ne postoji neko ko štiti državno umetničko blago bez obzira na ideološki predznak, nego da razume osećanje besa izraženo dubokim urezima brusilice u telo doskorašnjeg vođe. Mnoge Brozove glave su imale i iskopane oči, kao srpske freske posle turskog osvajanja. To je Srdiću ličilo na odmazdu ružnoj prošlosti čiji su računi stigli na otplatu. Na isti način umetnik je došao i do Borisa Kidriča, rada docnije akademika Olge Jevrić, izbačenog iz Doma zdravlja zbog razilaženja sa Slovencima, par revolucionarnih komada Sretena Stojanovića, Otoa Logoa i mnoge druge. Oni sada čekaju pravog kupca u Srdićevom podrumu, zajedno sa komadima Tita (izloženim u galeriji KCB pod nazivom Čas anatomije), dobro osiguranim od sve češćih krađa bronze, tretirane kao sekundarna sirovina.

Žar narodne osvete skulpturama je prošao kad je došlo još gore vreme, naglašava Srdić, ali političari su još bili omađijani simbolima. Tako je prvo skinuta petokraka sa Skupštine grada Beograda (1997), a onda i sa Predsedništva Srbije, kao odluka tadašnjeg predsednika Borisa Tadića. Tu drugu je na otpadu kupio Srdić, izložio je na Prolećnoj izložbi pod nazivom Pada zvezda, pomisli želju, za rad dobio nagradu, i za par godina s njom prošao na otkupnom konkursu gradske Skupštine. Zvezda je vraćena državi za 2.000 evra, plus troškovi skidanja i pohranjivanja, a ne računajući novac za postavljanje (jednog) dvoglavog orla na gole kupole institucija-bliznakinja.

Zatiranje obeležja prethodnih režima, ili čak civilizacija, ni tad nije bila novost u ovdašnjoj praksi, objašnjava istoričar umetnosti Uglješa Rajčević. Tako je Spomenik Neznanom junaku Ivana Meštrovića podignut na ostacima grada Žrnova iz srednjeg veka, a kralj Aleksandar pratio miniranje iz dobro zaštićenog rova. Pobednik istog vajara nije imao toliko sreće sa izborom lokacije, pa je umesto na Terazijama završio na jednoj od kalemegdanskih terasa, da ne bi svojom nagotom sablažnjavao Beograđanke. Pa čak je i Enriko Paci, tvorac spomenika knezu Mihailu na Trgu republike (mesto poznato kao kod konja) bio dobro izriban što je kneza predstavio gologlavog, uprkos vladajućem bontonu. Ali su tada bar svi znali ko je autor osporavane skulpture.

Danas je to ime mnogo manje bitno, pa tako i umetnička vrednost dela, možda i zato što se srozao kriterijum za izbor otelotvoritelja nosilaca važnih poruka. Državnog vajara Meštrovića u doba Jugoslavija, uključujući i Titovu, zamenili su Kršinić i Augustinčić, a njih u novije vreme (podudarno sa Koštuničinih pet minuta vlasti) Drinka Radovanović. Tada je već postalo daleko važnije ko je prisustvovao otkrivanju spomenika nego ko ga je izvajao, ali i to pravilo datira odranije. Radeći na knjizi Zatirano i zatrto o tužnom običaju koji i NIN sad obrađuje, Uglješa Rajčević je nailazio na isti problem i kod spomenika iz ranijih razdoblja. Razotkrivanje identiteta skulptora je tako često bilo nalik detektivskoj istrazi.

Sreća je po slavu Radovanovićeve što su njeni radovi (Karađorđe, Nikola Tesla...) bili česta medijska meta, makar i kao naivni i nevešti. Ma kako osporavana bila, ona postiže sličnost sa ličnošću koju predstavlja, što je vrlo važno za naručioca spomenika, naglašava Rajčević. Naturščik-vajarka, kako zovu Drinku, mudro je ćutala na optužbe, i tako ostala glavna režimska autorka i nakon (navodnih) promena. NJoj se pridružuje i Zoran Ivanović (autor Pašića, Nušića...) kome se pripisuje veći talenat i zanatsko umeće, ali mu se spočitava retrogradni, dominantni naturalizam. Podilazeći takvoj struji javnog mnjenja, njegovo rešenje spomenika Milutinu Milankoviću, inače ispod konkursne crte, kako se priča biće postavljeno u srcu prestonice umesto prvonagrađenog Dušana Petrovića. Petrovićeva apstraktna predstava (takođe osporavana) biće smeštena u Novi Beograd zbog boljih urbanističkih preduslova, a onda, verovatno, uklonjena nekom novom izgradnjom. Kao što su nestale velike moderne skulpture Raše Todosijevića, Neše Paripovića, De Stil Markovića, sa mesta gde su nikli Geneks apartmani.



Najveći skandal izaziva institucija poklona, pa smo uz muzičku fontanu na Tašmajdanu dobili nakazni kip azarbejdžanskog diktatora Hajdara Alijeva (koju je pompezno otkrio Tadić). Zbog toga nam se smeje cela kulturna vaseljena (i još nismo upali u alternativni gasovod AGRI), kako primećuje Dragan Radenović, vajar, filozof, pravnik, profesor nekoliko svetskih univerziteta. Sila administrativne moći i dalje je ovde presudna, bez obzira na to da li konce vuče Dobrica Ćosić, Koštunica, Tadić., gotovo je ogorčen Radenović. Jer su ovi svedržitelji kulture vizuelno nepismeni.

S druge strane, brutalna socmodernistička estetska misao druge polovine XX veka promenila se ka onoj koja je nametnuta spolja, jer ne postoji originalni domaći likovni izraz. Umetnici se često gube između svog dara i zahteva tržišta, što nije čudno jer nema jakog filozofskog (teorijskog) uporišta, naglašava Radenović. Iako postoje vrlo talentovani pojedinci, i među umetnicima, i teoretičarima, njima politička diktatura nikako ne daje šansu.

U tom cirkusu nije čudno ni to što se neki autori sete da nestalu glavu Save Kovačevića iz istoimenog zemunskog naselja zamene glavom od šećera, kao što je učinio Dejan Marković tretirajući rupe u kolektivnom sećanju. Šlagvort je dao narod koji se pobunio tek kad je šećer počeo da se topi, u roju insekata, i ravnodušnosti nadležnih. Logično je da se neko seti, poput novinarke Jelice Stojančić, izuma koji bi sve rešio: spomenika na točkovima. Po potrebi (čitaj: zahtevu vlasti i hiru glasača), skulpture bi se vozikale po gradu, da Tucović bude sredom na Zvezdari, četvrtkom na Čukarici itd, domišljata je Stojančićeva. A mogli bismo i da ih iznajmljujemo većim cirkusima kao što je onaj u centru Skoplja.

Slovo zakona

Inicijativu za podizanje spomenika može da pokrene svako pravno ili fizičko lice, uputi je Komisiji za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada, sa obrazloženjem, navedenim mestom za postavljanje i pratećim tekstom, objašnjavaju u beogradskom sekretarijatu za kulturu, a slično se dešava i u drugim lokalnim samoupravama. ako komisija usvoji predlog, skupština donosi odluku o podizanju spomenika i obrazuje odbor za njeno sprovođenje koji odlučuje da li će se sprovesti konkurs, angažovati autor po pozivu ili će se koristiti već postojeće delo. Sve se dešava uz stručno mišljenje urbanističkog zavoda i zavoda za zaštitu spomenika kulture. Međutim, ako se radi o poklonu druge države, kao što je slučaj sa spomenikom Hajdaru Alijevu, ne moraju se primenjivati odredbe ove odluke, već umetničku vrednost dara procenjuje komisija gradonačelnika za postavljanje skulptura u slobodnom prostoru.
Zvanična inicijativa za spomen obeležje Gavrilu Principu još nije došla do nadležnih u Beogradu.