Smokvin list državnosti

Pre otprilike godinu dana premijer Ivica Dačić, govoreći o Ustavu u svetlu tadašnjih briselskih pregovora, nervozno je ustavobraniteljima poručio kako se deset godina lagalo da je Kosovo srpsko i da je to čak ozvaničeno i Ustavom. Neka uzmu Ustav pod mišku, pa neka se prošetaju Kosovom, ako mogu, odbrusio je Dačić onima koji su bandoglavo insistirali na stavu da se u Briselu krši najviši pravni akt zemlje čija preambula Kosovo i Metohiju definiše kao sastavni deo teritorije Srbije koji ima položaj suštinske autonomije. Šta i ko će nositi pod miškom, kakav će se politički miris čuti ispod tog pazuha, ostaje da se vidi, ali već je sasvim izvesno da se na Kosovo ne može na korzo, sa Ustavom ili bez njega. Sasvim svejedno. Možda je sada i sam Dačić iznenađen činjenicom da ovakvim pristupom nije kupio onoliki predah koliki je očekivao, jer mu je Kosovo ispostavljeno kao prvo poglavlje o kome će se razgovarati na putu ka EU. Sve to dok je nasmejana Eštonova potencirala mantru o realnom stanju na terenu, što je obavilo posao u određenom trenutku, ali koje ima i povratni efekat.

On će se, brže nego što ovdašnji politički establišment može i naslutiti, ispostaviti kao zahtev za promenu Ustava, ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da Evropska unija ne želi više da prima teritorijalno nedovršene države bez jasno definisanih granica. A to nije jedino na čemu će Brisel insistirati kada promena Ustava dođe na red.

Svest da je u takvoj podeli karata jedini izbor puka igra sa vremenom, učinila je da Ustav kao izborna tema nestane iz agende ovdašnjih stranaka. Na stranu, sad, što je Ustav sa ovakvom kosovskom preambulom iz 2006. dokaz da inat kao politički alat ostaje tek neomeđena, opasna ideja koja kad-tad dolazi po svoje, ali fakat je da su tada za njega ruku podigla 242 poslanika. Danas, osam godina kasnije, kada je izgledalo da je Srbija pustila Kosovo, postaje očigledno da Kosovo neće pustiti Srbiju.

Izgleda da su toga svesni i u trenutno najjačoj političkoj stranci, SNS, jer su na NIN-ov poziv da se izjasne o promeni Ustava, najviši partijski funkcioneri redom poručivali da se o tome nije razgovaralo. Opet, prvi predsednik naprednjaka, Aleksandar Vučić, polovinom prošle godine poručio je da će promena Ustava biti jedan od uslova za ulazak u EU, ali da se ta promena ne tiče pre svega Kosova i da Srbija trenutno ima mnogo važnije stvari. Nekoliko meseci kasnije lider naprednjaka kazao je da ne beži od promene Ustava, ali da se najviši konstitutivni akt ne može menjati za mesec dana, te da je potreban široki konsenzus.

S druge strane, koalicioni partneri naprednjaka, socijalisti, tvrde da niko iz međunarodne zajednice nije eksplicitno tražio promenu teksta preambule. Potpredsednica SPS-a, Dijana Vukomanović za NIN kaže kako ne veruje da je ovdašnja politička elita spremna na promenu sadašnje preambule. Radi se o zaštiti teritorijalnog integriteta, nekoj vrsti ustavnog patriotizma koji sadrži samu ideju države. Zapadni političari neformalno govore da ne žele da se ponovi slučaj Kipra, ali podsećam na slučaj Hrvatske i Slovenije kada je arbitražna komisija morala da rešava teritorijalni spor. Ovog trenutka preambula nije u fokusu, ali će politička debata otvoriti to pitanje. U svakom slučaju, Briselskim sporazumom se ne osporava teritorijalni integritet Srbije, kaže Vukomanovićeva. I dok član GO
LDP-a Bojan Đurić za NIN kaže da preambula uopšte ne treba da bude opterećena politikom, posebno ne sme da služi za namirivanje dnevnopolitičkih potreba i zaluđivanje mitovima, kako je to urađeno 2006. godine, funkcioner DS-a Vladimir Todorić za naš magazin tvrdi da bilo kakvo ponuđeno rešenje neće imati uticaj na realni život. Jedino pitanje je šta će biti smokvin list za Briselski sporazum koji je povukao srpske institucije sa Kosova, kaže Todorić.



U DSS-u, takođe, ne žele da se izjašnjavaju o ovoj temi, kako nam je rekao jedan visoki funkcioner ove partije, dok traje kampanja, ali je lider te stranke Vojislav Koštunica, koji je bio premijer u vreme donošenja Ustava iz 2006, i čiji politički potpis u najvećoj meri nosi ovako definisana preambula, upravo u prošlonedeljnom intervjuu NIN-u decidirano ustvrdio da će Ustav biti menjan kada i Povelja UN i Rezolucija 1244, dokumenti koji garantuju celovitost svake države, pa i Srbije.

Čini se, ipak da ovakav stav Srbiju smešta u utopijsku ravan iz koje se UN i dalje vide kao važan činilac međunarodnih procesa, zanemarujući potpuno efekte onoga što se već događa na terenu. Ne sporeći da donošenje takvog ustava nije pratio osećaj za političku realnost, bivši sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević nema dilemu da je Briselskim sporazumom prekršen Ustav. Možda Ustav i nije najbolji, ali dok je na snazi mora se poštovati, a mi smo Briselskim sporazumom pristali da damo Kosovo i Metohiju. U tom sporazumu, između ostalog, stoji da organi Kosova i Srbije neće jedni druge blokirati na putu ka EU. A članice Unije mogu biti samo države, kaže Ivošević za NIN. Kada je reč o mogućem rešenju, on ističe da bi normalizacija odnosa Srba i Albanaca mogla biti prepuštena zajednici srpskih opština i privremenim organima prištinskih institucija, koje bi mogle da zaključe sporazum kojim se provizorno uređuje faktičko stanje. Konačno i trajno rešenje kosmetskog pitanja trebalo bi da se dogodi na međunarodnoj konferenciji, uz češće UN, EU i predstavnika zainteresovanih strana, kaže Ivošević.

Sagovornici NIN-a, istovremeno, uglavnom se slažu da niko neće osporavati promenu odredbe koja Srbiju definiše kao državu srpskog naroda i građana koji u njoj žive, tim pre što se kod građana nesrpske nacionalnosti redefinisanjem ove odredbe u državu svih građana, pojačava osećaj lojalnosti i sigurnosti. Paradoksalno, pri tome, izgleda činjenica da je i takozvani Miloševićev ustav iz 1990. godine Srbiju definisao kao građansku državu, kada je društvo mnogo više bilo etnički homogenizovano. Bojan Đurić iz LDP-a kaže da Srbija mora biti definisana kao zajednica svih njenih građana i da individualne slobode treba da budu srž novog ustavnog uređenja. Neće zbog toga Srbija biti manje država srpskog naroda. Naprotiv, poručuje Đurić.

I ako je ovo pitanje oko kojeg manje-više postoji saglasnost, ustavni položaj Vojvodine biće ona tačka na kojoj će Brisel odlučivati da li je zvanični Beograd pokupio manire dostojne da makar priđe finoj frajli sa severa. Grubo poređane činjenice kažu da, nakon što je Ustavni sud proglasio neustavnim deo odredbi Statuta Vojvodine, radna grupa do 10. juna treba da dostavi upodobljen tekst parlamentu. Nije nikakva tajna da Brisel Srbiju vidi kao visokocentralizovanu državu i da će insistirati na regionalizaciji. Problem je i u tome što stranke ovo pitanje vide na različite načine. Tako Dijana Vukomanović ističe da ideja regije nije zaživela, da imamo statističke regione koji nemaju svest kako funkcioniše ekonomska zajednica. Uz opasku da je greška što nije usvojen ni Zakon o finansiranju AP Vojvodine, ona naglašava da treba videti kako će izgledati sastav novog republičkog parlamenta, kao i da li će biti pokrajinskih izbora. Vladimir Todorić ne ostavlja nikakvu sumnju da Vojvodina treba da ima status evropske regije, ali ne vidi razlog zbog kojeg bi se izdvajala od drugih regiona. Navešću jedan primer; Ako dobijete dete, onda u Vojvodini primite pomoć pokrajine, ali i pomoć republike. Nema razloga za takav tretman, jer to podiže zahteve drugih regiona. Ustav treba da prizna autonomiju Vojvodine i da tačno definiše nadležnosti, granice vlasti i izvore prihoda za ostvarivanje vojvođanske autonomije, jasne nadležnosti za donošenje propisa, njihovo izvršavanje i sudsku zaštitu, napominje Bojan Đurić. Naravno da treba izbaciti ponižavajućih sedam procenata, što je u postojećem ustavu imitacija autonomije. Konačno, novi ustav ne treba da bude zatvoren za nove oblike autonomije i decentralizacije u Srbiji. Drugi delovi Srbije takođe treba da dobiju mogućnost za to, kaže on.

Zoran Ivošević ističe da i sadašnji ustav upravo omogućava osnivanje novih i ukidanje postojećih autonomija, ali i napominje da se građani Vojvodine s pravom pitaju zašto se govori o običnoj autonomiji za razliku od kosovske koja je navodno suštinska. Prema njegovim rečima, autonomija podrazumeva zakonodavca, samim tim i izvršnu i sudsku vlast, ali napominje: Novi ustav mora jasno da precizira koja su ovlašćenja Vojvodine, poput obrazovanja, kulture, nauke, zdravstva i pokrajina tu može da im zakonodavnu vlast. Van tih oblasti samo država može da donosi zakone.
Naposletku, ovo nisu jedine neuralgične tačke najvišeg konstitutivnog akta zemlje. Brisel će sigurno imati šta da upita i oko promene izbornog prava i nezavisnog pravosuđa. Kako sada stvari izgledaju, ne bude li želje da se rizikuje u reinstitucionalizaciji Srbije, već se bude čekalo da se država sama saobražava evropskim zahtevima, promene će doći kao posledica pritiska a ne svesti.
Najveći ispit za srpske vlasti, ipak, ostaje kosovska preambula. Od rešenja tog pitanja zavisiće da li će biti i formalizovana politička golotinja koja je i sada vidljiva golim okom.