U vili kralja Petra

Recimo da sam došao u prestonicu da povratim lovačku pušku. Rusku orozaru sa kundakom u nenametljivom duborezu. Krajem juna, na ovom mestu, napisao sam da Žarka Obradovića, zbog male mature, treba obesiti nasred Terazija. Eksministar je podneo privatnu tužbu, pa su mi zato, privremeno, oduzeli pušku. Takav je, kao, zakon. Početkom decembra, u Palati pravde, namirio sam se sa Obradovićem, potpredsednikom SPS. Izvinio sam mu se što je moj tekst shvaćen kao poziv na linč te je morao i svoju decu da sklanja iz Beograda. Sudinica mi je obećala da će mi puška biti vraćena čim se moje izvinjenje, naredne nedelje, pojavi u NIN-u. I, evo, prođoše dva meseca, a puška mi se ne vraća.

Angažovao sam i advokata da vidi gde je to sa mojom puškom zapelo, a Dačiću i, ovom prilikom, poručujem da mi vrati pušku čim se vrati iz Londona, da ne bih, preko niških bajkera Ponoćnih vukova potezao Putina. A ne bih, možda, ovu moju pušku kroz novine provlačio da se iza nje ne valjaju neke čudne jungovske koincidencije...

Elem, u prošli četvrtak, 20. februara, odem sa Biljom na otvaranje izložbe mladog slikara Novaka Bubonje u dedinjskoj vili kralja Petra. U katalogu za izložbu Miloš Šobajić je napisao da se na Novakovim slikama oseća strah od ogromnog praznog prostora iznad naših glava, tog glomaznog svemira koji nas pritiska te da su na slikama ceo grad od tri velike zgrade i potop i narod i zveri, i, nekakav naoružani vitez na konju kao komandant ovog devastiranog prostora...

E, sad, šta se dalje dešava? Svratimo kod Cice, udove Bobana Jovanovića, sjajnog estradnog umetnika i mog zemljaka. I, gle, Cica Bobanova, ničim izazvana, pokazuje mi pismo njenog pradede, majora Tanasija Nikolića. A na pismu koncem privezana prazna čaura!? U pisamcetu sledi razjašnjenje: Mojim potomcima, neka znaju posle moje smrti. Ovo je čaura iz mog revorvera iz koga sam pucao i ubio Alavantića noću, između 19. i 20. februara, u 1,30 po ponoći, kada je došao da diže bunu u Srbiju i na mene je prvi opalio iz njegovo revorvera. Ovaj događaj dogodio se u Šapcu.
A što u Šapcu? Pa, zato što je tamo, te 1902. godine, bio kralj Milan Obrenović koga je Alavantić hteo da likvidira i Petra Karađorđevića, anarhistu iz Švajcarske, dovede na srpski presto.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, trepće netremice: Mora, mora da postoji neka veza! Mora da su svi ti događaji sinhronizovani! Prvo, ti si u vilu kralja Petra ušao 20. februara, dakle, u isti dan kada je major Nikolić ucmekao tog probisveta Alavantića...
Vraćamo se od Cice, bez ovog rešenog rebusa, kad, u Ulici vojvode Šupljikca, iz jednog kontejnera, iskače moja Crna i upozorava: Lovačka puška, čaura, vila kralja Petra, a u kabinetu Vučića počinje da radi komisija za utvrđivanje pozadine Đinđićevog ubistva, i, sve se to vrti oko 20. februara. Po Čehovu, tu se nešto gadno kuva, i, bojim se da će biti još praznih čaura uoči predstojećih izbora...