Superheroj i jeftini partneri

Ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja, neprijatno pitanje čemu uopšte vanredni parlamentarni izbori u ovom teškom trenutku, moglo bi u nedelju uveče biti potpuno obesmišljeno: već preliminarno prebrojavanje glasova na kraju izbornog dana moglo bi, naime, ukazati na znatno jačanje srpske političke scene. Tačnije, jedan igrač - onaj glavni - mogao bi biti dramatično ojačan, dok bi mnogi drugi do istog zaključka mogli doći posrednim putem, zahvaljujući izreci što me ne ubije, to će me ojačati.

Sve to, naravno, pod uslovom da izostane neko veliko političko iznenađenje podstaknuto, na primer, do sada prilično skrivenom potrebom za otporom zastrašujućoj kampanji u kojoj se politički protivnici etiketiraju kao tajkunski plaćenici i ekstremisti. Tačnije, kao ljudi na ivici zakona protiv kojih svaka represivna akcija nije samo lako oprostiva, već je gotovo i poželjna, patriotska. U utorak, kada je ovaj broj NIN-a odlazio u štampu, međutim, nije bilo ni najmanje najave takvog ishoda, ali je bilo puno razloga za licitiranje imenima do sada važnih političara i stranaka koje bi 16. marta mogle ostati negde u podnožju čuvenog planinskog vrha Cenzus. Važila je, ipak, i iskustvena uteha u vidu procene da će, bez obzira na mogući sadašnji debakl, većina sada neuspešnih alpinista već na sledećoj demokratskoj proveri volje birača obećavati nove blistave pobede i razvojne uspehe koji iz njih slede.

Kad se, dakle, u nedelju još jednom potvrdi da je Srbija velika tajna a odmah zatim i da je volja birača neprikosnovena, nastupiće vreme za principijelne dogovore o postizbornim koalicijama i formiranje (još jedne) vlade posvećene reformama. Ostalo je da se utvrde samo sitniji detalji: ko će (a možda čak i da li će iko) statirati uz glavnog glumca u ulozi superheroja bez mane i straha, Aleksandra Vučića. Onog, čiji je tajni život ostao daleko od uvida brojnih tabloida, najavljujući, tako, predstavu sa velikim potencijalom za neočekivane obrte i komplikovane zaplete.
Zanimljivo viđenje izbornog raspleta ima analitičar Đorđe Vukadinović: Ako naprednjaci osvoje glasova koliko se predviđa, moći će da neke od stranaka koje pređu cenzus uzme u republičku, a druge u gradsku vlast, ostavljajući nešto malo da bude konstruktivna opozicija. Sve se, prema njegovom mišljenju, svodi na to da se legitimiše apsolutna Vučićeva vladavina i u tome su moguće razne varijante davanja slabašnim konkurentima vlasti na kašičicu. Nešto vrlo slično drugačijim rečima objašnjava Dejan Vuk Stanković: Svako ko uđe u koaliciju sa SNS-om moraće da se pomiri sa uskim opsegom autonomije i odlučivanja i da prihvati Vučićevu političku agendu.

Postoji li bar teoretska šansa da se ostvari Vučićeva priča s ne tako davnog početka kampanje, ona prema kojoj će se svi udružiti protiv naprednjaka koji bi, uprkos onolikom svojim žrtvovanjima za državu i narod mogli završiti u opoziciji? Stanković odgovara pitanjem - a po kojim bi se tačkama mogli udružiti protiv njega? Po pitanju stava prema evropskim integracijama ili ulozi MMF-a, na primer? Teško da bi tu Vučićevi konkurenti mogli izvući najmanji zajednički imenitelj, dok, s druge strane, desno orijentisana konzervativna opcija još uvek ne može da se artikuliše kao alternativa. Ni Vukadinović ne veruje u varijantu svi protiv Vučića: ako bi to čak i bilo matematički ostvarivo, što je malo verovatno, politički i psihološki je nemoguće, zbog loših odnosa lidera Borisa Tadića, Vojislava Koštunice, Čedomira Jovanovića i Dragana Đilasa. Takav ishod moguć bi bio jedino u slučaju lošeg rezultata i posledičnog paranja SNS-a, ali je to malo verovatno, kaže Vukadinović.

Izgleda da bi, makar u nekim slučajevima, ovoga puta trebalo da verujemo tvrdnjama i postupcima kojim smo tokom kampanje zatrpavani i to uprkos iskustvu koje ukazuje na mogućnost da je sve to bio deo predizbornog skeča za jednokratnu upotrebu. Sagovornici NIN-a, naime, ne veruju ni u najmanju mogućnost postizborne saradnje SNS i Đilasovih demokrata, kao što ne veruju ni u savez Vučić-Koštunica, osim na gradskom nivou: Ako bi SNS osvojio dovoljno glasova da samostalno formira vlast, onda bi DSS mogao da bude poželjan partner u Beogradu, kaže Vukadinović.
A gde je u celoj priči Mlađan Dinkić, najpoznatiji srpski politički Hudini, sposoban da se ispetlja iz najneverovatnije situacije? Po anketama nesumnjivo ispod cenzusa. Prema istorijskoj pouci možda i ne. Ako, uprkos svemu, ovogodišnjim pristupom čemu život ako moramo da trpimo i patimo i primamljivim protivljenjem stezanju kaiša uspe da se domogne parlamenta, eventualne prepreke na putu ka vladi deluju krajnje bezazleno.

Čak i ako akcija nijedna vlada bez Dinkića još jednom urodi plodom, takva njegova potencijalna pobeda nad svim istraživanjima i prognozama teško da bi bila dovoljna za titulu najvećeg izbornog iznenađenja. Naročito zato što se uveliko spekuliše o mogućnosti da se to najveće iznenađenje, zapravo, desi uoči izbora. U vreme ćutnje, na primer.

Naprednjačko carstvo

Možda se, na kraju, ipak pokaže da je za birače želja Aleksandra Vučića, zapravo, zapovest. Dotični je, naime, od građana u ponedeljak zatražio da njegovim naprednjacima poklone više glasova nego svim ostalim strankama zajedno. U utorak, kada je ovaj broj NIN-a odlazio u štampu, većina objavljenih istraživanja javnog mnjenja naprednjačku izbornu težinu merila su na oko 44 posto osvojenih glasova, a pojavila se i anketa dnevnika Danas u kojoj je čak 52 posto opredeljenih najavilo da će glas pokloniti SNS-u. Ako konačni skor ipak bude skromniji od Danasove prognoze, uz bonus u vidu dodatnih mandata dobijenih preraspodelom glasova ostalih ispod cenzusa, naprednjaci bi mogli računati na više od polovine poslaničkih mandata. Da li bi, uprkos predizbornim zaklinjanjima u pravljenje široke koalicije, ipak mogli pasti u iskušenje da vlast formiraju sami, eventualno uz pomoć manjina? Za Đorđa Vukadinovića, ta opcija nije nerealna, a značila bi ozvaničavanje apsolutne vlasti sadašnjeg prvog čoveka zemlje. Nevolja s takvom legalizacijom faktičkog stanja, primećuje Vukadinović, bila bi u tome što ne bi bilo nikog na koga se može prebaciti odgovornost za neuspehe. Dejan Vuk Stanković, s druge strane, veruje da SNS tu opciju neće odbaciti, ali neće ni mnogo juriti ka njoj, jer je povezana sa političkim rizicima. Dobra strana takvog ishoda, smatra Stanković, bila bi neka vrsta čistih računa, jer bi se tačno znalo ko donosi sve odluke i ne bi bilo mogućnosti skrivanja iza drugih. Neka vrsta nadogradnje u vidu manjinskih stranaka dala bi bolju sliku, pre svega ka Evropi, ali bi ozbiljan minus predstavljala činjenica da bi sve ostale stranke u parlamentu, i petooktobarski pobednici i socijalisti, bile protiv takve vlasti. A u tom slučaju, kaže Stanković, teško bi se išlo ne samo u promenu Ustava, već bi bilo otežano i donošenje drugih odluka za koje je potrebna šira saglasnost. Ekonomske reforme, na primer.

SNS-SPS, drugi čin

Bilo je, u momentu raspisivanja izbora, prognoza o kraju političke karijere Ivice Dačića i odlasku njegovih socijalista u duboku opoziciju, ali je mogućnost ponovnog pravljenja vlade naprednjaka i socijalista ubrzo opet postala tema za razmišljanje.
Ta varijanta, koju smatra mogućom, za Vukadinovića ipak nije previše verovatna. Što bolji rezultat zabeleži SPS, ta koalicija je manje verovatna. Oslabljeni i neuspešni SPS mogao bi da dođe u obzir, kaže Vukadinović koji ne isključuje mogućnost da neka vrsta poludogovora možda postoji, ali on nije tako čvrst kao što Dačić govori svojim partijskim drugovima. U toj varijanti, prema njegovom mišljenju, dobili bismo manje-više isto, uz podsečena krila SPS-a, iako ni poslednjih godinu dana nisu baš previše leteli, ali bi bila pojačana dilema zašto su nam uopšte trebali izbori. Vukadinović ne veruje previše ni u moć ruskog faktora da takvu koaliciju isposluje: Rusi bi voleli da vide SPS kao neku vrstu kakvog-takvog garanta svojih interesa. To malo pojačava šansu, ali ne treba zaboraviti da se SPS uzdao u ruski faktor da neće biti izbora, ali su ipak raspisani.
Za Stankovića, vlada Vučića i Dačića u novim ulogama, plus manjine, moguća je, ali bi imala potencijal da bude poprište različitih sukoba i nakon ne baš lakog postizanja dogovora oko preraspodele moći i nalaženja dobrog objašnjenja javnosti zašto su bili potrebni izbori. Ne verujem da bi Dačić mogao da bude ministar policije. Teško je zamisliti ga posle mesta premijera na nekom manje značajnom mestu. Minimum bi to bilo mesto ministra spoljnih poslova, kaže Stanković. Ta vlada bi, veruje, po državnim pitanjima napravila kontinuitet bio bi zadržan kurs ka EU, a Kosovo bi bilo tretirano u kontekstu Briselskog sporazuma. Verovatan bi bio i dogovor oko promene Ustava, ali bi se postavilo pitanje usklađivanja socioekonomske agende, s obzirom na to da je SNS sklon neoliberalnoj logici, prema čemu SPS ima rezerve.

SNS sa derivatima DS-a

Aktuelni izbori u javnosti su predstavljeni kao kasting za novog koalicionog partnera SNS-a, u kome se velike šanse daju derivatima DS-a novoj partiji Borisa Tadića i LDP-u Čedomira Jovanovića. Naravno, uz uslov da pređu izborni cenzus. Naprednjaci bi voleli što širu koaliciju jer su svesni činjenice da će de fakto kontrolisati vlast ali i ekskluzivno odgovarati za sve što ne uspe, kaže Stanković koji veruje da je Vučić spreman da pregovara i sa Tadićem i sa Jovanovićem, a krajnja odluka zavisiće od toga šta ko traži - s tim što nijedan neće biti skup. Moguća je, veruje on, vlada sa obojicom ili samo jednim od njih, u oba slučaja verovatno uz dodatak manjina. Vučić nije čovek koji je tolerantan na političke ucene i blefove, što se videlo iz primera Mlađana Dinkića, kaže Stanković. I Vukadinović veruje da i Tadić i Jovanović imaju velike šanse. Ta varijanta je bliska srcu lidera naprednjaka i pokušaće, čak i bez obzira na sopstveni rezultat i eventualnu šansu za pravljenje samostalne vlade, da napravi koaliciju sa jednim od ove dvojice igrača, kaže Vukadinović. On nešto veće šanse daje Tadiću zbog činjenice da je s njim Miodrag Rakić, Vučićev prijatelj i prethodnik na mestu koordinatora službi bezbednosti. Tu varijantu, dodaje, lakše bi progutalo biračko telo SNS-a, iako se pokazalo da to telo baš i nema čvrsta uverenja. Bez obzira na rezultat, Vučić će hteti, pogotovo ako mora da primi SPS, da uvuče i njih, kao neku vrstu ravnoteže socijalistima. Tako bi istovremeno proširio bazu, ne zbog straha od opozicije već zbog promene Ustava, a imao bi dva partnera koji se glođu, što bi smanjilo pritisak na njega, kaže Vukadinović. Stanković, s druge strane, ne veruje u opciju u kojoj bi u vladi, uz naprednjake, bili i socijalisti i stranke nastale iz DS-a jer svi derivati DS-a vode antidačićevsku kampanju. Čak i za srpsku političku javnost, spremnu da proguta različite neprincipijelne paktove, veruje, to bi bilo previše.