Prijavi korupciju ako smeš!

Kada smo svojevremeno popunjavali upitnik za pristup EU, sačekalo nas je pitanje kako Srbija štiti svoje uzbunjivače. Odgovor nikako nije baš ostavio utisak, tako da smo dobili preporuku da što hitnije donesemo zakon o njihovoj zaštiti ukoliko ozbiljno mislimo da se pozabavimo korupcijom. U međuvremenu smo dobili i vladu koja je gromoglasno rekla da i u cilju toga nam poklonila Akcioni plan, Strategiju za borbu protiv korupcije, učestala hapšenja i mnogo velikih reči. Jedino je sa zakonom baš okasnila, ali kada nam je konačno njegov predlog dala na uvid, shvatili smo da se borci protiv korupcije nisu šalili uz takav zakon će se stvoriti privid da u Srbiji nema korupcije. Jer, neće biti nikoga da je prijavi.

Zbog toga nam je ponuđena verzija u kojoj se na samom početku svi potencijalni uzbunjivači preventivno upozoravaju da je zabranjena zloupotreba uzbunjivanja, a onda im se ređaju odredbe iz kojih ni pravnicima nije najjasnije kad uzbunjivač i zvanično postaje uzbunjivač i dobija pravo na zaštitu. I da li uopšte ikada iko dobija. Recimo, Ministarstvo pravde je kao predlagač predvidelo da uzbunjivač može da bude lice koje je prijavilo korupciju koja je kažnjiva sa tri i više godina zatvora, što prvenstveno otvara pitanje protiv koje se mi to korupcije borimo? Ako nama sva ta krivična dela kraća od tri godine nisu važna, zašto odmah ne proglasimo amnestiju i rasteretimo zatvore? To je toliko neozbiljno da bih se osećala degradirano pokušavajući da nađem smisao u toj odredbi, kaže Lidija Vučković, direktor Centra za ljudska prava Niš.

Međutim, po službenoj dužnosti Agencija za borbu protiv korupcije je prinuđena da bar potraži smisao i obavesti nas ukoliko ga ne nađe. Zbog toga nam direktorka Agencije Tatjana Babić, na pitanje da li će uzbunjivači morati za završe pravni fakultet da bi znali kolika je kazna propisana za koje delo i šta će im se dogoditi ukoliko pogreše pa prijave neko koje iziskuje manju kaznu, odgovara: Ne može se očekivati od uzbunjivača da to znaju, a i inače je, nejasno ko je taj koji će prijavljeno delo pravno kvalifikovati kao krivično. Uzbunjivači su, nažalost, budući da im sistem ne pruža adekvatnu zaštitu, vrlo često upravo prinuđeni da postanu pravnici kako bi sami sebe zaštitili. Ukoliko bi bilo usvojeno ovakvo zakonsko rešenje, uzbunjivač bi, u slučaju da pretrpi odmazdu na radnom mestu, a prijavio je delo koje po Krivičnom zakoniku nije kažnjivo ili je zaprećeno kaznom manjom od tri godine zatvora, mogao da traži zaštitu samo u radnom sporu, ali se mehanizam zaštite zbog uzbunjivanja ne bi mogao primeniti na njega.

I to nije sve. Osim što je uzbunjivaču uskraćeno pravo da bude uzbunjivač po pristrasnom izboru vredne korupcije, uskraćeno mu je i pravo da to bude ukoliko nije u radnom odnosu u firmi u kojoj je otkrio korupciju. Na ovaj predlog je reagovala Transparentnost Srbija, koja je eminentnom timu od čak 20 članova , objasnila na primeru besmisao predloženog: Zaposleni u ministarstvu ima mnogo veće šanse da sazna za nameštenu javnu nabavku tog ministarstva nego običan građanin. Međutim, za nameštanje tog posla mogu saznati i zaposleni u firmi koja je dobila posao, zaposleni u firmama koje nisu dobile taj posao, kao i njihovi rođaci, prijatelji, poslovni partneri. Svaki od tih građana može odlučiti da slučaj prijavi, i zbog toga može da bude izložen štetnim posledicama.
I, nikom ništa.

Zasada se istrajalo i na svim drugim formulacijama koje između redova daleko više idu u prilog firmama, pa makar one bile leglo korupcije, nego uzbunjivačima i javnosti. Od toga da uzbunjivač ne sme da obavesti javnost ako je nešto ocenjeno kao tajna (a sve može da bude tajna po internim odlukama) do toga da prvo mora da bude unutrašnji uzbunjivač, tj. da korupciju prijavi nadležnima u svojoj firmi ikako su u 99,9 odsto slučajeva baš oni lica na koja uzbunjivač ukazuje. Na pitanje da li je to smišljeno da bi rukovodstvo imalo vremena da uzbunjivača ućutka na vreme pre nego što priča ode predaleko, Tatjana Babić kaže: Mi smo, nažalost, tek na početku dugog puta, na kojem od sadašnjeg trenutka, u kojem se od zaposlenog očekuje da bude lojalan poslodavcu po svaku cenu, po principu ne možeš da grizeš ruku koja te hrani i da očekuješ da ostaneš na gozbi, treba da stignemo do trenutka u kojem će postojati povoljnija klima za uzbunjivače. Kada govorimo o tzv. unutrašnjem uzbunjivanju, treba imati u vidu da su u praksi najčešći slučajevi da je upravo rukovodilac taj koji je na ovaj ili onaj način uključen u korupciju. Zbog toga je neophodno zakonom jasno predvideti situacije u kojima uzbunjivač ima pravo da preskoči taj korak i odmah se obrati spolja, organu nadležnom da pruža zaštitu uzbunjivačima. Naše iskustvo iz rada sa uzbunjivačima govori da i kada uzbunjivači ukažu rukovodiocu na slučaj korupcije, on najčešće odbija da preduzme akciju i, umesto toga, uzbunjivač trpi različite vrste represalija.

Po tako strogim kriterijumima teško da bi se među dosadašnjim uzbunjivačima, među kojima su mnogi ukazali na veoma ozbiljnu korupciju, našao ijedan koji bi prošao na konkursu Ministarstva. Ali, za njih neće biti nadležno Ministarstvo, čak ni tela kojima je to posao u drugim zemljama kao što je to kod nas recimo Agencija ili ombudsman, već sud (to je ona institucija na kojoj i brakorazvodna parnica može da traje 20 godina). A on će odluke, bar tako piše u radnoj verziji, donositi u razumnom roku, šta god to značilo.

Prema radnoj verziji, preostalo da štiti, Ministarstvo je zauzelo stav da zaštitu treba da pruža, i meritorno i privremeno sud. To jeste pravno najočiglednije rešenje. Međutim, mora se, u uslovima sadašnje mere efikasnosti sudova u sporovima iz radnih odnosa, i toga koliko su sudovi i do sada koristili, ili nisu, ono što već imaju na raspolaganju privremenu meru do donošenja konačne odluke, postaviti pitanje koliko će ta, isključivo sudska, zaštita da bude efikasna. Zaštite na papiru i društvo i građani već imaju previše, kaže ombudsman Saša Janković.

Iako je javna rasprava u toku teško je poverovati da će ona nešto bitno doneti ako imamo u vidu veoma čudne okolnosti pod kojima je ponuđena verzija uopšte rađena. Bez ikakvog valjanog obrazloženja, tik pre nego što je trebalo da bude usvojen, odbačen je model koji je predložila radna grupa predvođena Rodoljubom Šabićem, iako je takav predlog zakona dobio najviše ocene i od evropskih stručnjaka, ali i od najvećeg dela institucija koje su se unutar Srbije bavile uzbunjivačima.

Usvajanje predloženog zakona bi bio skandal. Da bi zakon bio kvalitetan oni koji ga pišu bi morali da imaju uvid šta se dešava živim ljudima. E, to ima Šabićev model sve na šta smo mi naišli u praksi je sublimirano i ušlo u njega, kaže Lidija Vučković i dodaje: Umesto toga smo dobili predlog koji ide na što komplikovaniju proceduru da bi se smanjio broj onih koji prijavljuju korupciju, čime se ona zataškava i čini manje vidljivom. Ukoliko bismo nekog zaštitili, onda bi svi apatični koji ne čine ništa a nisu zadovoljni, dobili želju nešto da urade. Možda ne odmah, ali vremenom bi se pokrenuli.

Jasno je da pokretanje apatičnih nikada nije odgovaralo nijednoj vlasti, ali je nejasno zašto se onda uopšte ulazilo u priču o zakonu. Da, traži se od nas, ako hoćemo u EU, ali ne baš bilo kakav zakon. Možda bi nam prošao loš, ali nefunkcionalan bi pre delovao kao uvreda a ne pridruživanje civilizacijskim vrednostima.

Od čega štiti zakon o zaštiti?

Tužbom za zaštitu zbog uzbunjivanja ne može se pobijati zakonitost pojedinačnog akta poslodavca kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog iz radnog odnosa, s obzirom na to da zaposleni ima pravo na sudsku zaštitu u skladu sa posebnim zakonom., piše u članu 25.
Šta to, znači, objašnjava Saša Janković: Da zanemarimo obrazloženje kome nije mesto u normi, svako ko je ikada došao u kontakt sa uzbunjivanjem zna da se odmazda protiv uzbunjivača u 99 odsto slučajeva sprovodi otkazom, premeštajem u drugo mesto rada, oduzimanjem zvanja, raspoređivanjem na niže radno mesto, nezadovoljavajućom ocenom, prekidom ugovora o radu ili nezaključivanjem opravdano očekivanog ugovora. Ipak, Ministarstvo pravde je načinilo radni tekst zakona kojim se uzbunjivači ne mogu zaštititi ni od jednog od navedenih načina odmazde. U svim slučajevima uzbunjivanja koji su dospeli do javnosti, i u onim koji nisu, uzbunjivači su pretrpeli odmazdu otkazom, premeštajem ili nekom od navedenih mera koja je sadržana u pojedinačnom aktu poslodavca. Dakle upravo aktima koji se, prema odredbi radne verzije, ne mogu pobijati tužbom za zaštitu zbog uzbunjivanja! Od čega se onda Zakonom štiti, i čemu uopšte zakon ostaje misterija.