Privatnici su „topovsko meso“ u političkim kampanjama

Izvršni direktor Milan Beko, koji je preko firme Vorldfin većinski vlasnik Luke, kaže za NIN da očekuje da će za 10 godina ta firma početi normalno da funkcioniše.

Šta je razlog za UPPR sve većeg broja velikih privatnih kompanija i kuda to vodi?

Počelo je da se pokazuje koliko su fatalne razmere dugoročne iscrpljenosti srpske ekonomije, a istovremeno je potpuno izostala finansijska i druga podrška države, koja je usmerena isključivo ka sektoru javnih i državnih preduzeća i javnom sektoru uopšte. Jedan broj preduzeća, ne mislim na ova koje ste pomenuli, i nema ekonomsku perspektivu, ali neka imaju i njih bi trebalo podržati. Plašim se, međutim, da ćemo ove godine dobiti UPPR ekonomiju, a ne samo UPPR za neka preduzeća. Zato je neminovno da se država sistemskim merama umeša u rešavanje nagomilanih problema. Tim pre što je privatni sektor u Srbiji predugo bio samo topovsko meso u političkim kampanjama i nakon izbora 16. marta očekujem da će se radikalno emancipovati odnos između javnosti, preduzetničkog sektora i političke vlasti u Srbiji.

Rekli ste da je nedovoljna podrška države razlog zašto se to dešava. Da li je ta politička podrška u prethodnom periodu....

Ta preduzeća su došla u problem zbog toga što je srpski ekonomski prostor predugo funkcionisao u teškim okolnostima. A onda je u odlučujućem momentu, kada se svetska kriza prelila i u Srbiju, izostala podrška države, kakva je postojala u drugim državama.

Može li se stvar postaviti sasvim drugačije i reći da su neke firme rasle sve vreme dok su imale podršku države ili pojedinaca iz državnog vrha, te da su počele da propadaju čim se država izmakla i prekinula podršku?

Govorite o preduzećima koja su nikla kao infrastruktura partija na vlasti. To se dešavalo i ta ideja nastala je sa ciljem da se obezbedi partijsko samofinansiranje. Takva preduzeća nemaju perspektivu, ali se bojim da je strukturni problem srpske privatne privrede ozbiljniji i prevazilazi takvu vrstu preduzeća.

Zašto ste se odlučili da i Luka Beograd krene u UPPR?

Kroz UPPR poverioci daju šansu preduzeću kada procene da ono ima perspektivu da revitalizuje svoje komercijalne kapacitete. U tom slučaju uvodi se oblik zaštite preduzeća do momenta kada će ono ponovo početi efikasno da radi. U suprotnom, sve se završava stečajem. Zato je UPPR konstruktivan, to je oblik restrukturiranja, u kome zajednički učestvuju država, koja nadgleda taj proces, da ne bude zloupotrebe, a s druge strane kroz UPPR poverioci uređuju svoj odnos sa vlasnicima kapitala. Ima, naravno, prostora za unapređenje zakonske regulative da taj proces bude još efikasniji.

Može li se UPPR pretvoriti u kupovinu vremena za neka zombi preduzeća koja nemaju nikakve šanse za opstanak na tržištu i da samim tim ukupan ceh, koji na kraju mora da se plati, bude samo još veći?

Ne bi trebalo ako su poverioci razumni, jer oni konačno daju saglasnost na taj plan pred sudom. I ako država efikasno kontroliše kako se reorganizacija sprovodi.

Da li UPPR može da se posmatra i kao dokaz nesposobnosti vlasnika i menadžera tih preduzeća i da li bi ih zbog toga trebalo ponuditi na prodaju nekim drugim privatnicima, ako bude zainteresovanih?

Preduzeća u UPPR-u su već privatna i nameće se sasvim suprotan zaključak - da su poverioci ocenili da menadžeri tih firmi, kroz predloženi plan, sa dovoljno argumenata sugerišu da to preduzeće može da ozdravi upravo sa tim menadžmentom. U suprotnom bi poverioci glasali za stečaj. UPPR je prilično demokratična forma zato što se daje još jedna šansa vlasnicima i menadžmentu da oporave preduzeće, a za plan ili protiv celog plana se izjašnjavaju poverioci. Ako ocene da će više dobiti rasprodajom imovinom, glasaće za stečaj. Zato UPPR zaslužuje veću pažnju države. Ako već država nema para da ulaže i finansijski pomogne restrukturiranje preduzeća u problemima, kao što su to radile razvijene zemlje, onda bi UPPR trebalo da bude instrument efikasnijeg oporavka.

Kada očekujete završetak UPPR-a, odnosno da Luka Beograd počne normalno da posluje i od čega to zavisi?

Mi smo predložili vremenski horizont od 10 godina i smatram da je to sasvim razuman rok za oporavak Luke u širem kontekstu njenog poslovanja, koji nije vezan samo za lučke poslove, već i za izgradnju grada na vodi, a to zahteva oporavak tržišta i povećanje kupovne moći stanovništva. Ovo nije vreme u kome bi sve to moglo da se realizuje.

To znači da Beograd na vodi nije zaustavio vaš projekat grad na vodi?

Sasvim suprotno! Mislim da pre početka gradnje Beograda na vodi moraju da se reše mnoga infrastrukturna pitanja, koja Luka Beograd ne bi uspela da reši. Ovako, ako se ta pitanja reše za Beograd na vodi, rešiće se i za projekat Luke Beograd.