Pervertirani moral

Gledajući predstavu Unosno mesto Jugoslovenskog dramskog pozorišta, prosto se zapitate kako je moguće da tekst nastao još davne 1857. godine, u potpuno drugačijim društvenim i istorijskim prilikama, bude ovoliko tačan, aktuelan i ubistveno precizan. Očigledno, postoji nešto vanvremenski univerzalno kada je u pitanju birokratija iliti državna služba, i kako nam ova predstava, ili pak naš svakodnevni život jasno pokazuju, princip je isti, sve ostalo su nijanse. Unosno mesto nije denuncirajuća komedija, niti je to satira na kakve smo navikli. Ovde je pre svega reč o pokušaju da se prodre iza čvrste opne jednog pervetiranog morala, da se spoznaju njegove zakonitosti i da se, koliko je to moguće, razumeju njegovi nosioci, njihovi motivi, iskušenja i životne odluke.

Ili, gledano kroz konkretan primer, kako od momka koji izvikuje po trgovima angažovane parole o društvenoj pravdi nastane sitni, korumpirani birokrata koji žudi da pronađe sigurno i komforno unosno mesto blisko vlastima. Zvuči poznato? Ostrovski dakle u Unosnom mestu pokušava da oslika motivacioni mehanizam čitave jedne društvene klase, da nam pruži njen psihološki portret i da nam, koliko je to moguće, pojasni stanje stvari društva koje se guši u sopstvenoj dvoličnosti i mimikriji. I uz sve to, Ostrovski pokušava i da nas zasmeje.

Svestan te univerzalne vrednosti teksta, njegove angažovanosti, posebno u društvu kao što je srpsko danas, Savin se u svojoj režiji uglavnom trudio da zgusne narativni tok, da izbrusi poente, i da nam kroz niz usputnih, ovlaš dodirnutih motiva pokaže koliko je neiscrpno ovo delo. Da bude svima jasno, smeha ima dosta u predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta uglavnom zahvaljujući dobro podmazanom glumačkom manirizmu naših vedeta.

Istina je, videli smo mnogo puta i Ejdusa i Lečića i Diklića i Sablićevu u sličnim ulogama, videli smo da se služe istom tehnikom, istim rešenjima, ali ono što na neki način spasava ovu predstavu od toga da postane stilska vežba jeste rediteljska inteligencija, koja je od početka imala u vidu tu opasnost i potpuno je instrumentalizovala u službi predstave. Čvrsti rediteljski šavovi spremno popuštaju pred poslovičnom harizmom glumaca ostavljajući im prostor da odrade svoju tačku, koju i oni i publika vole, a onda, idemo dalje.
Mlađa generacija, sem Srđana Timarova, manje uspešno se snašla u ovakvom konceptu gde šarm i iskustvo čine sve. Timarov je pak od svog Belogubova napravio izvanrednu epizodu, sočnu a preciznu, gotovo koreografski uobličenu. Svedena i značenjski jasna scenografija (Miodrag Tabački) upotpunjuje pozitivan utisak.

Sve u svemu, predstava Unosno mesto je značajna pre svega kao repertoarski potez, kao vraćanje Ostrovskog i klasike na repertoar domaćih scena, a solidni umetnički dometi tu odluku u potpunosti i opravdavaju.