Prljavi političari i oprane pare

Darko Šarić se, izgleda, nada da će i u sudskom procesu proći baš kao što je prolazio godinama perući kroz privatizaciju silne milione evra zarađene od tovara najvrednije južnoameričke robe. To se može naslutiti po onome kako se ponašao i šta je rekao na prvom pojavljivanju u Specijalnom sudu.

Skoro kozerski, Šarić je naveo da se oseća kao u američkom filmu, kada nekom sve smeste, ali se nada da će se na kraju tog filma on spasiti. Tek da podgreje agoniju likova čijim imenima se naveliko licitiralo da su u razuđenim vezama sa njim, najčuveniji Pljevljak, takoreći usput, pominje da se viđao i sarađivao sa mnogim uticajnim ljudima na položaju, kao i sa bogatima. Da je srpski državljanin, iako su ga se svi političari odrekli. Da bi imao mnogo toga da kaže, evo ta Agrobanka, na primer. I tek nagovestio da nikoga neće preskočiti ko bi mogao da svedoči o pranju novca u kome, opet, negira da je učestvovao.

Ovakvo njegovo ponašanje izaziva sumnje da se Šarić možda još pre predaje dogovorio sa najvažnijim inostranim i domaćim službama da bude kooperativan, računajući valjda i na činjenicu da pranje novca nije nimalo lako dokazati. Stoga, ne samo da je negirao krivicu, već i mogućnost da se sa tužilaštvom nagodi o priznanju dela koja mu se stavljaju na teret. Za sada.

Otud i spekulacije da li će Darko Šarić igrati najznačajniju ulogu u određivanju mogućih koalicionih partnera Aleksandra Vučića. Ovoga puta posredno, upiranjem ili ne upiranjem prsta u političare sa kojima se viđao i sarađivao. Jer da nije svojevremeno, inicijativom iz inostranstva, i u Srbiji otpočeta potera za osumnjičenim najvećim balkanskim narko-bosom, Šarić bi već uveliko sam sastavljao srpske vlade. Tako je barem, za NIN, bivši visoki funkcioner Demokratske stranke interpretirao reči tadašnjeg predsednika Borisa Tadića. Kako je Tadić tada rekao, Šarić u Srbiji poseduje poljoprivredne kombinate i zemlju, deo prehrambene industrije, neke energetske kapacitete, kontroliše delove policije i u sprezi je sa političkim partijama

A kada smo već kod Šarićeve sprege sa politikom, koju je i sam pomenuo u svom obraćanju, NIN-ovi izvori svedoče da će tokom sudskog procesa, najverovatnije, prvi na tapetu biti SPS, sa njegovim liderom Ivicom Dačićem ili bez njega. Ova spekulacija ide dotle da će dubina Dačićeve veze sa Darkom Šarićem zavisiti od političke uloge koju su mu namenili spoljni kreatori naše unutrašnje politike. Ukoliko bi oni da od Dačića sačine kvazipatriotsku opoziciju ili pak beznačajnu snagu u budućoj vladi, Dačić bi se mogao iz ovog procesa izvući bez posledica. Možda ne i svi članovi stranke, ali njen lider svakako. Ako, pak, reše da ga potpuno politički eliminišu, to mogu uraditi i kroz ovaj sudski proces. Ne samo zbog beznačajnog iznajmljivanja stranačkih prostorija pomenutom narko-bosu, za njegov noćni klub Vanila, već mnogo više za upletenost njegovih bliskih saradnika iz policije u pomaganje, zaštitu i mutne privatizacione poslove. Naime, sumnja se da je Branko Lazarević, nekadašnji šef kabineta Ivice Dačića, protiv koga se vodi postupak za odavanje službenih tajni, i stvarni vlasnik firme DTM rilejšn, koja je Šarićevim parama 2009. otkupila preduzeće Mitrosrem iz Sremske Mitrovice.

Razuđena kadrovska infrastruktura koja je bila od pomoći Šariću morala se oslanjati na mnogo jače političke i državne adute. Zato ne bi začudilo da se tokom suđenja sazna kakvu su ulogu u pranju Šarićevih para kroz privatizaciju imali i predstavnici nosećih državnih institucija poput ministarstava, Agencije za privatizaciju, Uprave za sprečavanje pranja novca, a koji pripadaju različitim političkim strankama.

Uostalom, odlazeći iz Demokratske stranke, bivša ministarka pravde Snežana Malović izjavila je da stranku vode ljudi koji su svojim kontaktima i poslovnom saradnjom sa sumnjivim licima osujećivali borbu protiv organizovanog kriminala. Nezvanično saznajemo da je Snežana Malović upravo mislila na kontakte i veze sa Darkom Šarićem.

Sa druge strane, jedna od retkih osoba koje je Šarić u Specijalnom sudu pomenuo imenom i prezimenom, pored Slobodana Homena, upravo je bivša ministarka pravde. NJih je Šarić prozvao da objasne gde su sada te milijarde evra koje je on, navodno, oprao u Srbiji, ako se u optužnici pominju samo 22 miliona.

Ovu ogromnu razliku između stvarne i inkriminisane sume, visoki operativac iz istrage, za NIN, objašnjava razlikom između imovinske koristi stečene vršenjem krivičnog dela i pranja novca. Kvaka je u tome što se za pranje novca mora nesporno utvrditi da je lice odgovorno za to delo znalo da taj novac potiče iz krivičnog dela. Zbog toga je velika razlika između postupka za pranje novca i vrednosti imovine koja je oduzeta Šariću, navodi izvor NIN-a.

Inače, prema optužnicama za pranje novca, odnosno za stavljanje novca stečenog krivičnim delom u platni promet, Šarić i njegovi saradnici terete se da su u toku 2008, 2009. i 2010. novcem stečenim od proizvodnje i prodaje narkotika kupovali preduzeća u privatizaciji, poljoprivredno zemljište, hotele i druge nepokretnosti na teritoriji Srbije. Prema onome do čega je došla istraga, Šarić je preko svojih saradnika, uglavnom advokata, menadžera i ekonomista, u privatizacionom procesu kupio najmanje osam srpskih preduzeća. Najpre je, 2005. koristeći studenta iz Pljevalja, preuzeo većinski paket akcija subotičkog ugostiteljskog preduzeća Palić, a onda je preko njega kupovao hotele po Vojvodini. Da bi neopaženo novac od prodaje droge ubacio u legalne tokove, Šarić je, sumnja se, koristio i nekoliko firmi koje je sa saradnicima osnovao u ofšor zoni, američkom Delaveru, ali i preduzeća koja je osnivao u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini

Bojana Jovanović, jedan od novinara Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) koji se nekoliko godina bavio poslovima Darka Šarića, kaže da su oni otkrili da je Šarić u Srbiji i van nje imao barem 50 kompanija, ali da je samo jedna od njih bila u njegovom direktnom vlasništvu. I to kafić Kazino u Kragujevcu. Međusobnim pozajmicama, fiktivnom kupovinom robe i usluga, subordiniranim zajmovima i drugim dozvoljenim metodima, firme koje je kontrolisao, preko svojih saučesnika, prometnule su milione evra prljavog novca u legalne tokove.

Slučajno ili ne, Agencija za privatizaciju, kojom je tada rukovodila Vesna DŽinić, kadar Dinkićevog G17 plus, dozvoljavala je u nekoliko slučaja da kupljene firme tokom trajanja privatizacionog ugovora promene vlasnika, odnosno da ih, najčešće, Šarićevi advokati Radovan Štrbac i Andrija Krlović otkupe, uz saglasnost Agencije za privatizaciju, od prvobitnih kupaca. Tako su, primera radi, u ruke Šarića i njegovih kompanjona dospela i poljoprivredna dobra u Vojvodini, pošto ih je otkupio od kontroverznog biznismena Mileta Jerkovića. Na sve to Agencija je davala saglasnost, iako je bilo nagoveštaja da se postojeći ugovori o privatizaciji uveliko krše.

Nema sumnje u političku umešanost. Ali, isto tako nema sumnje da je Šarić sve ovo mogao kupiti i bez političara. Propis na osnovu kojeg se kontroliše prljav novac je kasno popravljen, privatizacija je jedno vreme, dozvoljavanjem kupovine preduzeća na rate, pogodovala da se i kriminalci i oni koji to nisu bave mutnim poslovima. Takvim propisom stimulisali ste prikriveno pojavljivanje izmišljenih ljudi, koji kupe preduzeće, plate prvu ratu, a onda iz samog preduzeća izvlače novac za sledeće rate. Takođe, kupovinom na rate, smanjili ste prvi obim uplate, a time je onda mnogo manje uočljivo poreklo para, kaže za NIN bivši direktor Agencije za privatizaciju Branko Pavlović.

On ističe da je za otkrivanje pranja novca veoma bitan ukupan institucionalni okvir koji će, kroz kontrolu rada banaka i kontrolu njihovih para od strane spoljnih revizora, pomoći Upravi za sprečavanje pranja novca da radi efikasnije. Ali, problem je što kod nas kontrolni organi banaka ne umeju efikasno da prate ni klasične bankarske transakcije, pa su im tako promakli milioni evra proćerdani u državnim bankama. To se sada popelo na milijardu evra, a mi hoćemo da se otkriju Šarićeva 22 miliona, kaže Pavlović.

Doduše, jedan od često upotrebljavanih recepata, kako tvrdi istraga, bile su upravo uplate prljavih para u nešto manjem iznosu, od 15.000 evra, koje su desetine fizičkih lica (Šarićevih saradnika) uplaćivale na svoje devizne račune. Iznosom manjim od 15.000 evra izbegavala se kontrola porekla novca, a upravo ti depoziti korišćeni su kasnije kao zalog za obezbeđivanje bankarske garancije potrebne da bi se učestvovalo na nekoj aukciji ili tenderu.

Ovde se zaboravlja da je Agencija za privatizaciju nezavisna institucija, te da njen direktor ima velika ovlašćenja, ali bi zato trebalo da ima i veliku odgovornost, napominje Branko Pavlović. On podseća da bi odgovaran direktor trebalo da upozori Narodnu banku Srbije ukoliko primeti da neka firma ima bankarsku garanciju nesrazmernu ostvarenom prometu, kao i da predstavnici Agencije mogu signalizirati Inspekciji za rad da prati ponašanje kupca preduzeća. Iako to nije u njihovoj direktnoj nadležnosti.

Sistem je svakako bio propulzivan u većoj meri nego što je to u nekim drugim zemljama, ali uz ogradu da se novac pere svugde u svetu. Međutim, on nije napravljen takvim da bi pogodovao Šariću, već zato što je vlast htela da krade za sebe. Kod nas vlast ne želi sistem koji bi nekoga kontrolisao, jer oni ne žele da budu kontrolisani, kaže Pavlović.

I drugi NIN-ov izvor naglašava da Šariću političari u privatizaciji nisu bili neophodni, jer se i sama vlast, kako kaže, jedno vreme ponašala kao organizovana kriminalna grupa. Ali je, dodaje naš sagovornik, sa političarima neke poslove svakako bilo lakše obaviti. On plastično objašnjava da sprega političara i lica sa druge strane zakona počinje krajnje bezazleno, sitnom uslugom koju kriminalac samoinicijativno galantno nagrađuje. Nakon toga, sledi ozbiljniji zahtev za uslugu, opet, uz adekvatnu nagradu. Treći ili četvrti zahtev više nije nimalo bezazlen. Ali političar ili državni činovnik više nema mogućnost da odbije, jer je prethodnih nekoliko puta za sebe ili stranku, svejedno, već uzeo pare. Sada se nalazi na Šarićevom platnom spisku i u njegovim kompromitovanim dokumentima.

Nekada je ova veza inicirana od strane samih političara, najčešće u izbornim kampanjama. Kako reče naš izvor iz istrage, sve je to posledica neadekvatnog zakona o finansiranju političkih partija koji takođe, uz privatizacione propise, pogoduje pranju novca i nemogućnosti da se utvrdi njegovo poreklo.

Bez obzira na Šarićevo negiranje krivice i ocene pojedinih analitičara da se u ovom procesu neće doći do zvučnih političkih imena, tako nešto ipak je moguće. Ne samo zato što je Šarić, demantujući samog sebe, već u ponedeljak nagovestio da strepnja nekih od političara nije bez osnova, već i zbog mogućnosti da se, kako se nagoveštava, predaju i ostali Šarićevi ljudi, koji su trenutno u bekstvu. Nije bez osnova spekulacija da se svaka saradnja sa tužilaštvom može odraziti na visinu kazne. Tačno je da po važećim propisima Darko Šarić ne može biti svedok saradnik u procesima u kojima je prvooptuženi, ali se zaboravlja činjenica da ti procesi nisu jedini. I da će se isti taj Šarić u nekim drugim slučajevima pred sudom pojaviti kao svedok. Primera radi, u procesu za odavanje službenih tajni, koji se vodi protiv Branka Lazarevića ili u istrazi kontakata i veza pojedinih političara sa Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana ili Miša Amerika.

Zato nije slučajno tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević pomenuo nagodbu o priznavanju krivice, pogotovo što su trojica iz Šarićeve grupe to već učinila.
Evo, sagovornik NIN-a Branko Pavlović poziva da se otvori kladionica i prognozira Šarićeva zatvorska kazna. On tipuje da će osumnjičeni narko-bos biti osuđen na 12 godina, a izaći nakon osam. A da ovo ne mora da bude kladioničarski promašaj postarala se lično Šarićeva nevenčana supruga Lana Popović. Ako je verovati tabloidima, ona je, navodno, prenela Šarićevu poruku da namerava da u zatvoru ostane najdalje do 2020. Živi bili, pa videli.



Šarićevi saučesnici

Mešetarenje na veliko

Istraživanjem poslovanja optuženog narko-bosa, novinari Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) naišli su na ime i dela Zorana Ćopića, mešetara srpskih privatizacija. Ćopićeva firma je prva kupila Mitrosrem i kasnije ga preprodala DTM rilejšnsu Nikole Dimitrijevića, šuraka Branka Lazarevića. U međuvremenu Dimitrijević je priznao da je Šarićevim novcem obavio ovu transakciju, a spekuliše se da je Lazarević stvarni vlasnik DTM rilejšnsa.

Ćopić, koji trenutno u Bosni i Hercegovini čeka na izdržavanje zatvorske kazne zbog osude da je novcem Darka Šarića kupio bijeljinsku šećeranu, osuđen je pre mesec dana i pred Specijalnim sudom u Beogradu. I to zbog malverzacija u nekadašnjem gigantu, Industriji kugličnih ležajeva IKL, koji je oštetio za 736 miliona dinara, tako što je novac od prodaje dela imovine ovog preduzeća završio na računima Ćopićevih firmi, a onda je korišćen za kupovinu Mitrosrema iz Sremske Mitrovice, koji će Ćopić kasnije preprodati firmi Dimitrijevića ili Lazarevića, ko god da je njen stvarni vlasnik.

Pored ovoga, Ćopić je jedan od kupaca još jednog velikog državnog preduzeća, zemunskog Zmaja, koji je 2006. kupio na tenderu. I pored obustavljanja proizvodnje, zalaganja imovine za potrebe drugih njegovih firmi, kao i firmi njegovih saradnika, i permanentnog kršenja ugovora potpisanog sa Agencijom za privatizaciju, njeni predstavnici nisu reagovali. Istraživači CINS-a su dokazali da se u internim prepiskama među zaposlenima Agencije vidi da su mogli znati šta se dešava u Zmaju i na koji način Ćopić zloupotrebljava imovinu preduzeća i upropaštava ga.
Proizvodnja je u Zmaju stala odmah pošto je on dospeo u ruke Ćopića i njegovih partnera, broj zaposlenih se sa gotovo 700 smanjio na 70, ili za 90 odsto, a zemljište u njegovom vlasništvu iznajmljivano je hipermarketima.
Ovaj uvežbani recept da izvlačenjem imovine, hipotekama i arčenjem kupljenog preduzeća pribavlja novac za kupovinu sledeće firme i tako ukrug, Ćopić je primenjivao sve do hapšenja.



Istraga o Belvilu

Teško do dokaza

Predmet istrage Specijalnog suda je i da li je izgradnja naselja Belvil, koji je gradila jedna od firmi u sastavu Delta holdinga Miroslava Miškovića, delom finansirana i Šarićevim parama, potvrdio je za NIN izvor iz vrha istrage. On kaže da se radi o 200 miliona evra sumnjivih para, a ne o 100 miliona, kako su mediji spekulisali, ali da domaći istražni organi još uvek čekaju na dokumenta iz Holandije i Austrije. Naglašava da je građenje Belvila, između ostalog, i Šarićevim parama veoma teško dokazati, a naročito je teško dokazati krivicu Miškovića. Zato se, kaže, policija i nada da bi sam Šarić mogao pomoći istrazi. Zadatak istrage je da dokaže kako je novac dolazio do fondova, kako je preko njih stigao na račune u Lihtenštajnu, i na kraju u Hipo Alpe Adrija banku kao depozit za kredit kojim se, kako se sumnja, finansirao i Belvil. I da li je taj novac Šarićev. Inače, sve je i počelo kada je kontrola poslovanja austrijske banke doznala za strogo čuvana dokumenta koja svedoče o rizičnim kreditima kojima je ova banka finansirala projekte širom nekadašnje SFRJ.

Domaći i strani istražni organi, tvrdi NIN-ov izvor iz istrage, istražuju i navodnu pozajmicu Darka Šarića Marku Miškoviću od pet miliona evra. Taj novac je navodno Šarić pozajmio na ruke, a Mišković mlađi mu je to vratio preko računa za plaćanje konsultantskih usluga za ispitivanje tržišta.

Sa druge strane, analitičar koji je želeo da ostane anoniman smatra da je potenciranje Miškovićevog učešća u pranju Šarićevih para pucanj iz prazne puške. U izgradnji Belvila se kao finansijer pojavljuje Hipo banka, a da li je taj novac Šarićev, istragu o tome nije trebalo da vodi Mišković nego kontrolni organi banaka. I to oni u Beču ili Briselu. Dakle, sve i da Šarić na sudu kaže kako je lično obavestio Miškovića da je novac koji je investiran u Belvil njegov, skoro nemoguće je dokazati nameru Miškovića da iskoristi prljav novac, uveren je NIN-ov sagovornik.

Darko Šarić je deo novca od prodaje droge oprao kupovinom preduzeća u Srbiji, ponekad i komplikovanim operacijama, u kojima je učestvovalo više igrača

AMC Zvezda, Pančevo

Na aukciji u februaru 2003. Agencija za privatizaciju za 44 miliona dinara prodala je 70 odsto kapitala konzorcijumu na čelu sa Miroljubom Prijovićem, koji je kasnije, prema optužnici, prodao deo firme Šariću i njegovim saradnicima za 220.000 evra

THU Palić, Subotica

U avgustu 2005, ponudom za preuzimanje, Nikola Vučetić, student iz Pljevalja za 199 miliona dinara kupio 51 odsto akcija ove firme; trenutno je u stečaju

Mladi Borac, Sonta

U septembru 2006. na aukciji Bojan Mastilović u konzorcijumu za 32 miliona dinara kupio je 70 odsto kapitala. Mastilović je 2007. izašao iz konzorcijuma, a firma je aneksom ugovora pripala supruzi Mileta Jerkovića. U aprilu 2009. Agencija je raskinula ugovor o privatizaciji, a tri meseca kasnije Akcijski fond je preduzeće dao u zakup Šarićevom advokatu Radovanu Štrpcu; sada je u restrukturiranju

Mitrosrem, Sremska Mitrovica

U decembru 2006. na tenderu konzorcijum DSD tobako i Finam skin iz Beograda kupili su firmu za 15,1 milion evra, uz obavezu da u nju investiraju 6,3 miliona evra. Juna 2009. potpisane su izmene tog ugovora i Mitrosrem se ustupa DTM rilejšnsu Nikole Dimitrijevića, šuraka Branka Lazarevića, bivšeg šefa kabineta Ivice Dačića. Ugovor o privatizaciji raskinut je u avgustu 2010, a u septembru 2013. rešenjem Višeg suda zbog sumnje da je proistekla iz krivičnog dela izvršenog od Darka Šarića i DTM rilejšnsu je oduzeta imovina, uključujući i akcije Mitrosrema

Jedinstvo, Gajdobra

U junu 2007. na aukciji Milorad Savić u konzorcijumu za 3,4 miliona evra kupio je 70 odsto kapitala firme, da bi maja 2009. aneksom ugovora isto preduzeće bilo ustupljeno Šarićevom advokatu Radovanu Štrpcu. Ugovor je raskinut 2010, kada su blokirane i akcije; firma je trenutno u stečaju

UTP Putnik, Novi Sad

Konzorcijum na čelu sa THU Palić, koji je 2005. kupljen Šarićevim parama, u februaru 2009. na aukciji kupio je za 203 miliona dinara 70 odsto kapitala novosadskog hotela, koji je Šariću oduzet u aprilu 2010, a u junu je i formalno raskinut ugovor o privatizaciji

HTDP Vojvodina, Novi Sad

Konzorcijum na čelu sa THU Palić, koji je Šarićevim parama kupljen 2005, u martu 2009. na aukciji za 136 miliona dinara (1,4 miliona evra) kupio je 70 odsto kapitala i ovog novosadskog hotela. I Vojvodina je, kao i Putnik, Šariću oduzeta u aprilu 2010, a u maju je raskinut i privatizacioni ugovor

Bratstvo, Preševo

Konzorcijum Aguš gradnja Aguša Erdinča iz Vranja i Šarićev Maestal turs iz Budve u martu 2009. na aukciji kupili su 70 odsto kapitala trgovinskog preduzeća na malo iz Preševa za 31,2 miliona dinara. Šarićeve akcije u Bratstvu su blokirane u junu 2012, a i njegovom partneru u ovoj kupovini je sud u decembru 2012. zabranio raspolaganje imovinom u Aguš gradnji

Lipa, Novi Pazar

Dobro uvežbani model pranja novca, prethodno primenjen za dva novosadska hotela, nije uspeo u junu 2009, kada je konzorcijum na čelu sa THU Palić, koji je četiri godine ranije kupljen Šarićevim parama, izgubio na aukciji za kupovinu 70 odsto kapitala Lipe. Ta firma prodata je drugom kupcu za 127 miliona dinara, ali je Šarić, uplatom depozita, koji mu je vraćen, ipak uspeo da opere 200.000 evra