Za promenu svesti treba pola veka

Asistentkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu Jelena Pešić bavi se naučnim istraživanjem vrednosnih orijentacija i deo je tima koji se na Odeljenju za sociologiju bavi istraživanjima karaktera promena u postsocijalističkom društvu Srbije. Mi nastojimo da pokažemo kako date vrednosti korespondiraju sa aktuelnom društveno-istorijskom realnošću, istorijskim procesima dugog trajanja i promenama na globalnom planu. Takođe, pokušavamo da pokažemo kako s opstajanjem elemenata i socijalističkog i kapitalističkog sistema možemo očekivati konfuziju na vrednosnom planu, objašnjava za NIN.

Tokom predizborne kampanje smo svakodnevno slušali da je potrebno promeniti svest građana. Imamo li mi predstavu šta je svest građana i da li se ona baš tako lako menja?

Ideja o neophodnosti promene svesti najčešće cirkuliše kada je potrebno nametnuti nešto što inače ne bi bilo lako prihvaćeno. Recimo, tokom kampanje smo slušali da su ljudi ovde lenji, a da su najbolji radnici kada odu u inostranstvo. Cilj te vrste retorike je da obezbedi saglasnost u pogledu uvođenja mera koje bi smanjile nivo radničkih prava i koje bi ljude pripremile da prihvate takvu situaciju. Priča o promeni svesti koristi se i kao izgovor za neostvarena očekivanja birača, pa često čujemo: Mi bismo to uradili, ali ne ide kada ljudi nisu spremni da se promene.

Nijedno društvo, kroz istoriju, nije statično kada se radi o bazičnim vrednostima, naročito kada se posmatra u ciklusima dugog trajanja. U tom smislu je zgodna krilatica nemačko-britanskog sociologa Ralfa Dahrendorfa da je moguće korenito promeniti političke institucije za šest meseci, ekonomski sistem za šest godina, ali da je za promenu vrednosti neophodno 60 godina. Naravno, uzmite brojke uslovno, jer ideja je da su vrednosni sistemi duboko ukorenjeni u kulturnim tradicijama i da je potrebno vreme da se oni transformišu, čak i kada ostali podsistemi u društvu prođu kroz procese promena.

Gde su u svemu tome siromašni slojevi, da li su dezorijentisani i imaju li mogućnost da razlikuju demagogiju od stvarnosti?

Osim PUPS-a, stranke koja reprezentuje interese penzionera, na političkoj sceni Srbije gotovo da nema stranke koja zaista štiti interese siromašnijih slojeva, iako u njihovoj retorici, pa čak i u programima, možemo naići na elemente socijalnih programa. Ovu konstataciju ću najplastičnije ilustrovati situacijom u kojoj je trebalo da bude donesen Zakon o radu koji je u velikoj meri redukovao prava radnika. Nijedna politička partija, pa čak ni one koje se nominalno bore za prava radničke populacije i svrstavaju se u levicu, nije se pobunila protiv donošenja ovog zakona. Reakcija je stigla iz redova sindikalnih organizacija i od zakona se zasada odustalo zato što se procenilo da bi njegovo donošenje moglo da bude štetno u situaciji kada su raspisani novi izbori. Naši podaci, koji su sada već pomalo i zastareli, jer je istraživanje rađeno nakon prošlih parlamentarnih izbora, pokazuju da građani ipak prepoznaju ovu situaciju. Naime, svega jedna trećina radnika smatra da na političkoj sceni postoji partija koja štiti njihove interese, dok je kod pripadnika ekonomske elite taj broj bio jedna polovina.

I Zakon o radu baš kao i solidarni porez su naljutili i sindikate i građane, ali je reakcija bila mlaka. Gde je nestao duh pobune?

Duh pobune nije nestao, ali se primirio. Mi smo ranije imali mahom politički orijentisane pobune, a danas su one pre svega socijalne i zadiru u sferu odnosa ekonomske zavisnosti. Pogledajmo primer solidarnog poreza. Teško je očekivati od zaposlenih u javnom sektoru da se bune protiv onih od kojih direktno zavise, u situaciji kada se mnogi od njih smatraju srećnim što uopšte imaju posao. Pri tome, mesecima se vodila kampanja u kojoj su zaposleni u javnom sektoru prokazani kao privilegovani deo stanovništva koji nije dovoljno podneo teret ekonomske krize. Dakle, vlada je direktno zadrla u privilegije srednjih slojeva, i reakcije nije bilo. U tom smislu mi se čini da socijalne proteste treba očekivati pre od onog dela stanovništva koje je ostalo bez svake perspektive: radnika propalih privatizovanih preduzeća, armije nezaposlenih, ali i sve brojnije kategorije prekarnih radnika (među kojima je i znatan broj visokoobrazovane populacije). Dobar primer te vrste protesta su nedavni događaji u Bosni.



Ko bi bio taj ko bi nešto mogao da promeni. Stiče se utisak da se nove generacije uglavnom dele na navijače i apstinente?

Tvrdnja da su mladi nezainteresovani je više intuitivna, nego što je zasnovana na nekim empirijskim podacima. Osvrnula bih se na nekoliko primera koji protivureče ovoj tvrdnji. Naime, u 2011. godini na Filološkom i Filozofskom fakultetu u Beogradu mesecima su trajale studentske blokade nastave, kao vid protesta protiv povećanja školarina na fakultetima i sveopšte komercijalizacije visokog obrazovanja, koja u perspektivi preti da dovede do situacije u kojoj će samo oni koji su finansijski sposobni biti u mogućnosti da studiraju. To znači da će se zatečene društvene nejednakosti konzervirati i još jače reprodukovati kroz obrazovni sistem. Ovo nije bio jedini protest na Beogradskom univerzitetu. U stvari, postoji mnogo življa aktivnost mladih od onoga što stiže do medija i o čemu je većina ljudi obaveštena.

Ali ti isti mladi koji su angažovani uglavnom ne izlaze na izbore uz tvrdnju da će im biti isto ko god da pobedi.

I biće. Ne možete očekivati od stranke koja dođe na vlast da ima drugačiji kurs od onoga koji je nametnut od strane EU ili međunarodne zajednice. Videli smo šta se desilo sa Vučićem, on je potpuno promenio politiku i retoriku, i danas je poželjan partner i SAD i EU. U tom smislu mi je u potpunosti jasna percepcija mladih, i ne samo njih, da kome god da daju glas daće ga jednoj istoj politici. Nakon pada Berlinskog zida, mi imamo situaciju gde je jedna jedina ideološka matrica dominantna na globalnom planu i teško je zamisliti da imamo neki drugi politički sistem od kapitalističkog, kakav je sada. Neki teoretičari to nazivaju krajem istorije jer imamo ideološku bezalternativnost.

Kako obezbediti društvenu pismenost za stvaranje alternative u društvu u kom se društvene nauke poput sociologije potiskuju iz srednjih škola?

U srednjim školama se nedovoljno ili na neadekvatan način obrađuju sadržaji koji nude aparat za aktivno i kritičko promišljanje o svetu u kojem živimo. Ne samo da smo pre nekoliko godina bili suočeni sa mogućnošću da se sociologija potpuno ukine u nekim stručnim školama već je problematičan način na koji se društvene nauke izučavaju i u drugim predmetima, poput istorije gde se uči događajna istorija umesto istorija društvenih kretanja. Što se medija tiče, evidentno je da kod nas postoji povlačenje intelektualnih tema iz medijskog prostora. I ne samo to, mi u komercijalizaciji medija imamo povlačenje velikog dela kulturnih i obrazovnih sadržaja koje smo nekada imali. Ipak, istakla bih pozitivan primer emisije Vidik, a koja se bavi savremenim društvenim, filozofskim i antropološkim fenomenima.

Mislite da je u pitanju komercijalizacija a ne svesno onepismenjavanje društva?

Teško je razdvojiti šta je efekat komercijalizacije a šta vrsta političke strategije. Jedino što je sigurno jeste da su tokom jedne, druge i treće vlade, te strategije preživljavale. Ne možemo da kažemo da je u tom pogledu situacija sa naprednjacima mnogo lošija nego što je bila sa demokratama. To je jedna vrsta mehanizma koji je postavljen i koji sada ide po inerciji. Mi smo dobrano ušli u neoliberalni kapitalizam, gde su mediji pretvoreni u mašine koje proizvode profit, a istovremeno služe nametanju ideološke hegemonije vladajuće društvene grupacije. Pritom, interesi političke elite nisu u tom smislu mnogo različiti od interesa ekonomske elite.

Konačno, kakav je uticaj tranzicije na srpsko društvo?

Institut za sociološka istraživanja godinama vrši istraživanja promena vrednosnih orijentacija stanovništva Srbije, tako da imamo empirijske podatke o tome kako su se određene vrednosti menjale tokom perioda tranzicije. Neke od dimenzija koje smo pratili su nacionalistička orijentacija, stepen autoritarnosti, patrijarhalnost, ali i prihvaćenost političkog i ekonomskog liberalizma. Ono što iz naših podataka (dobijenih u okviru projekta Izazovi nove društvene integracije u Srbiji: koncepti i akteri) možemo da zaključimo je da u odnosu na 1989. godinu imamo: pad prihvaćenosti patrijarhalnih vrednosti iako ne u svim društvenim slojevima (izrazit je kod pripadnika vladajuće elite, sitnih preduzetnika i u nešto manjem obimu kod stručnjaka, dok se kod kategorija NKV radnika i poljoprivrednika beleži stagnacija, pa čak i blagi porast). Opstajanje autoritarnosti, s tim što imamo podatke da su u 2003. godini sve kategorije, osim pripadnika elite, pokazivali niži stepen autoritarnosti nego 2012. i da je ekonomska kriza uslovila neku vrstu ponovne retradicionalizacije. Takođe, na nivou cele populacije beležimo blag pad u stepenu iskazivanja nacionalističkih vrednosti, mada u kategoriji radnika beležimo stagnaciju, a kod poljoprivrednika porast nacionalizma.

A šta je sa demokratskim vrednostima?

Stepen prihvaćenosti političkog liberalizma je u porastu, i to u meri da je jasno da se neki osnovni principi demokratske vladavine danas ne dovode u pitanje. Na primer, većina ispitanika ne prihvata stavove da sudstvo treba da služi vlasti ili da sloboda govora vodi u dezorganizaciju društva. Konačno, kada se radi o stepenu prihvatanja ekonomskog liberalizma, on je u blagom porastu, s tim da se sada situacija na neki način obrće: dok su pripadnici vladajuće grupacije i stručnjaka tokom 1989. pokazivali izrazitu naklonost ovoj orijentaciji, oni sada beleže pad, dok porast u prihvatanju beleže službenici i manuelni radnici, a poljoprivrednici osciliraju.