Stižemo Hrvate

Otprilike u isto vreme kad je u Hrvatskoj obeležena trogodišnjica izlaska knjige Snježane Kordić „Jezik i nacionalizam“ (o tome smo pisali u prošlom broju), u Srbiji su mediji doneli neobičnu vest iz Prijepolja. U dva suda u tom gradu preti opasnost da će preko trista predmeta zastareti jer optuženi navodno ne razumeju optužnicu na srpskom, traže da im se prevede na njihov maternji „bosanski“, a ovlašćenog sudskog prevodioca za taj jezik nema. Tačnije, postoji jedan u Novom Sadu, Milorad Bejatović, ali mu se ne ide u Prijepolje, jer očigledno ima pametnija posla. Po njegovim rečima, „nema ni teoretske šanse da optuženi ne razume ono što mu sudija govori na srpskom“, pošto „razlika između srpskog i bosanskog iznosi oko pet odsto“. (Snježana Kordić citira ugledne svetske lingviste po kojima se čak i s razlikama do 50 posto još može govoriti o varijantama, a ne o dva posebna jezika.) Bejatović dodaje da je iz Čačka zamoljen da prevede zahtev za policijski postupak protiv saobraćajnog prekršioca koji „ne razume srpski“. On je tu preveo „zahtev“ u „zahtjev“, „saobraćajnu traku“ u „prometnu traku“, a „19.45 časova“ u „19.45 sati“. Bitne razlike, nema šta. Izveštavajući iz Prijepolja, novinarka Radio Beograda zamislila je prijavu u kojoj piše „Prebrzo je vozio jer je bio pijan“ i upitala se kako bi ta rečenica glasila na bosanskom. Isto pitanje mogli bismo postaviti i za hrvatski ili za „crnogorski“. Srbija sada može da se meri sa onim čuvenim bioskopima (pardon, kinima) iz hadezeovske ere gde su srpski filmovi titlovani na hrvatski, uz opšti kikot gledalaca. Poštujemo manjinska prava, makar i po cenu logike i zdrave pameti. Možda će nam to doneti poene u pregovorima s Evropom?