Udri brigu

Pre tačno 15 godina u utorak uveče otišla sam na probu hora tokom koje su,  pevajući Mokranjčeve Rukoveti i Verdijev Rekvijem, užurbano izlazili članovi hora jedan po jedan. Sutradan sam otišla u školu, samo petina učenika  se pojavila na časovima. Raspustili su nas nakon nekoliko poučnih priča o ratovima. Dok smo došli kućama već su svuda urlale sirene. Počelo bombardovanje. Narednih dana skupljali smo se da gledamo kako na internacionalnim televizijama prenose dramatično izrežiranu našu svakodnevicu. Malo smo se krili po podrumima, malo nismo i posle samo par nedelja već smo se sasvim navikli na novu bizarnu situaciju. Žurke, druženje  i provod su vazda bili bitni u ovoj našoj sredini, pa čak i u ekstremnim okolnostima, dok padaju bombe. U nekom momentu legendarni klub Industrija otvara svoja vrata i počinje sa poslepodnevnim žurkama. Ulaziš u podrum, u podrumu je mrak, glasna muzika, di-džej vrti ploče, publika igra u transu. Tih devedesetih jako je bilo bitno to izlaženje, kako ću kasnije saznati i zbog toga da bi se bežalo od kuće, jer kad si kod kuće i muško si mogu da dođu usred noći i da te odvuku u neki rat. Ostala je i ta poza beogradska iz osamdesetih, koja je u sledećoj deceniji mutirala. Ali, to se sve odnosilo na starije. Mi klinci izlazili smo na klinačka mesta ili vrlo retko u pravi klub kad nas stariji brat ili komšinica povedu sa sobom. Tek tokom bombardovanja su srednjoškolci dobili svoje mesto na beogradskoj klabing mapi. Nije bilo škole, a ni vanškolskih aktivnosti, dosada vlada, deca moraju nekako da se ižive. Žurke su danju, vraćamo se kući do sirene, već uveliko preznojeni od đuskanja. I tako smo mi izlazili i provodili se po ceo dan. Danju slušaš tehno i skačeš, onda dođeš kući, u daljini čuješ prasak, vidiš plamen i kao ništa. „Šta su večeras pogodili? - Televiziju. - Uh, to je blizu.” I legneš da spavaš. Ujutro sve iz početka, šetamo se po pustim ulicama, pišemo grafite, pa kad zvoni za čas, mi pravac Industrija. Godinama nakon tog bombardovanja cela moja generacija pričala je da smo se baš strava provodili i da nije bilo ništa strašno. Radili smo sve što je bilo zabavno i do tog trenutka zabranjeno. Puštali su nas da divljamo misleći da će time umanjiti traumu. Sa ove vremenske distance i sa nekim životnim iskustvom, sve mi to deluje nenormalno i pogrešno. Osećam krivicu što smo plesali dok su negde neki ljudi ginuli i žao mi je što smo tako lako postali letargični. Do dana današnjeg je mladima mnogo veći problem da li imaju gde da izađu nego da li se ceo svet oko njih ruši. Udri brigu na veselje. Vazda.