Gospoda nasilnici

Pre više od dvadeset godina, posle jednog kolegijuma u redakciji u kojoj sam tada radila, grupa ratnih reportera, uobičajeno, prepričavala je događaje sa ratišta u Hrvatskoj, odakle su se upravo vratili. Za priču je naročito bio inspirisan kolega koji je u neskrivenoj fascinaciji spektaklom razaranja gotovo neprimetno od pripovedača prešao u poziciju učesnika. „Mi, mi, mi“, dominiralo je njegovim svedočenjem. Na moju primedbu da su ti koji razaraju valjda „oni“ o kojima piše, a da je on tamo samo novinar, hladno mi je odgovorio: „Šta se tebe tiče šta ja radim u slobodno vreme“. Kao fleš taj događaj se probudio u mom sećanju dok sam čitala kako je Radomir Počuča, portparol Protivterorističke jedinice MUP-a objašnjavao poziv na linč Žena u crnom: „Ja kao ličnost koja radi kao pi-ar PTJ imam pravo na sopstveno mišljenje kada ne radim, i jedino ako ispred jedinice iznesem mišljenje možete mi staviti soli na rep.“ Dakle i ovaj bivši novinar, kao i onaj s početka priče, kaže: Šta se vas tiče što ja u slobodno vreme preko svog fejsbuk-naloga, pozivam „gospodu huligane, delije, radovce, grobare i firmaše da umesto što troše pesnice između sebe, a veliki su rodoljubi, udruže se i udare po onome po kome treba. Spirala nasilja povezala je ova dva daleka događaja u istu matricu kojom mogu da se čitaju sve brutalnosti u kojima nezaštićeni živimo. Da apsurd agresije bude kompletan, Počuča se uredno pozvao na Ustav, pravo na drugačije mišljenje i slobodu govora. Samo što to pravo on razume kao ekskluzivu koja pripada njemu, pa otuda je baš njegovo mišljenje krajnja mera za određivanje koga treba pesničiti. A tu će se naći svi oni koji simbolišu, kako je rekao, EU ropstvo: pojedinci, ambasade, Mekdonalds, homoseksualci ili Žene u crnom, sasvim svejedno. Uostalom, varijacije na temu nasilja inspirisanog patriotskim patosom mnogo puta smo iskusili. Od organizacije SNP Naši, svakako. Oni su se u istom danu na društvenim mrežama oglasili spiskom od trideset „srbomrzaca“ iz javnog života koje su „tužili“ ambasadi Rusije sa zahtevom da im se, kao opasnim, zabrani ulazak u tu bratsku zemlju. SNP Naši su već izmerili odlučnost države da im se suprotstavi, kada su samo nekoliko meseci posle odluke Ustavnog suda da ih ne zabrani upadali na tribine, pretili da će onaj „ko kaže da je Kosovo nezavisno, ostati bez glave“, vodili kampanju protiv stranih banaka, palili zastavu Vojvodine i popisivali izdajničke institucije, medije, nevladine organizacije i pojedince. Kao, uostalom, i tadašnji savetnik ministra kulture, a takođe bivši novinar, koji je pozivao na prvi srpski kulturni ustanak protiv izvršilaca pogubne antisrpske politike. Dok ovaj broj NIN-a izađe iz štampe izređaće se osude i saopštenja političara, analitičara i javnih ličnosti. Višak adrenalina prostrujaće javnom scenom, dok se sve opet ne zaboravi. Od prilike do prilike, od incidenta do incidenta, od sukoba do sukoba, od zločina do zločina. Nadležni organi, kao i uvek, istražiće, otpustiće, kazniće, zapretiće... Ali, bilo bi dobro da oni koji kreiraju atmosferu u društvu, pre nego što se ovako nešto desi, razmisle kad i sami lako i dnevnopolitički koristoljubivo uspostavljaju „figuru neprijatelja“. Opasna je to igra, svejedno da li to čine desničari deleći srbomrsce od srboljubaca, patriote od izdajnika ili političke partije koje uoči izbora homogenizuju biračko telo deleći ga na ono koje je na strani naroda od onog koje je na strani tajkuna, što je učinio SNS. Zato su važne jake institucije, a ne samo moćni pojedinci, da savladaju košmar u kome je moguće da se i u najosetljivijim delovima vlasti, kao što je BIA, nalaze sumnjiva lica. Tada sigurno ne bi postojala ni dilema da li Ministarstvo spoljnih poslova može da zadovoljava nušićevske ambicije članova porodice predsednika države. Ali, za promenu svesti je, kako reče Darendorf, potrebno duže od pola veka.