Ukinuti birokratsko ludilo

Ovaj izuzetno značajan dokument čeka već tri godine da bude usvojen, a dok se to ne desi, po mišljenju Gorana Paskaljevića, nećemo imati jasnu i konzistentnu kulturnu politiku, i svaki ministar kulture ponašaće se kao da pre njega nije bilo ničega a da će on na mestu ministra ostati zauvek.
Neophodno je da se Ministarstvo snažno založi za izmenu pojedinih odredbi Zakona o javnim nabavkama i Zakona o budžetskom sistemu. Ministarstvo na čijem čelu se nalazi Ivan Tasovac načinilo je neoprostiv propust kada nije intervenisalo na tim zakonima pre nego što su oni usvojeni, čime je dovelo u pitanje funkcionisanje svih ustanova kulture.

Pošto se pokazalo da su mnoge odredbe Zakona o kulturi neodržive u praksi, Paskaljević smatra da je neophodno obnoviti rad na izmenama i dopunama Zakona o kulturi, a u njihovom okviru probleme s kojima se neprestano suočavaju samostalni umetnici - kategorija o kojoj Ministarstvo kulture dosad nije vodilo računa, a na kojoj počiva ogroman deo kulturne produkcije u Republici Srbiji. Nedopustivo je da vrhunski umetnici žive pod stalnom pretnjom od blokade računa, da nemaju mogućnost ostvarivanja zdravstvenog osiguranja, da odlaze u penziju s primanjima čija niska vrednost vređa ljudsko dostojanstvo.

Neophodno je da Ministarstvo sarađuje s Nacionalnim savetom za kulturu koje nije ni konkurent Ministarstva kulture niti nadzorni organ, ali jeste stručno savetodavno telo čiji je zadatak, između ostalog, da analizira stanje u kulturi i daje mišljenje o njemu. Ministarstvo ne treba da se postavlja kao neprijatelj ljudi iz kulture i ne sme da izlaže sve ustanove kulture, sve samostalne umetnike, sva umetnička udruženja, sve one koji se prijavljuju na konkurse za projekte birokratskom mobingu, kaže Paskaljević: Ministarstvo je uspostavilo jedan vrlo loš odnos prema kulturnoj javnosti. Postavlja se kao nedodirljiva instanca koja oštrim merama mora da se brani od dosadnih i zaludnih ljudi iz kulture, koji samo traže novac i razmišljaju o tome kako da taj novac pronevere, potroše nenamenski i iskoriste na sve moguće načine osim za ono za šta su ga dobili na osnovu prijavljenog projekta. Ministarstvo je do te mere iskomplikovalo procedure saradnje s njim da se tu može slobodno govoriti o svojevrsnom birokratskom ludilu koje je zavladalo Ministarstvom. Odnos koji Ministarstvo neguje i svake godine sve više naglašava, izrazito je uvredljiv za sve koji rade u kulturi i pokazuje da u Ministarstvu ne postoji svest o tome da ono treba da bude otvoreno i dobronamerno prema svima onima koji rade u korist kulture, da treba da im pruža pomoć i podršku, a ne da bude bedem koji štiti državu od nezasitih kulturnih poslenika koji samo žele da proćerdaju državni novac.