Lica bez ožiljka

Da je neke pravde, kada se svedu izborni računi, budući srpski premijer bi politički počivšim liderima DOS-a trebalo da napiše zahvalnicu, ako ne i spomenicu. Jednostavno, Srbija se aklamativno poklonila Vučiću ne zato što joj je obećao još žešću borbu protiv korupcije i kriminala, nije glasala za njega ni zbog milijardi obećanih investicija, ni zbog naprasno otkrivenog evropskog raja na kraju puta, ni zbog njegove besprekorne biografije koja je miljama daleko od toga, čak ni zato što je poverovala da će joj ovaj napredni radikal doneti hleba bar koliko i privida pravde... Srbija se poklonila Vučiću jer je želela kaznu za one kojima je u više navrata neupitno stavila u ruke svoju sudbinu i očekivala da promene Srbiju, a ovi joj uzvraćali tako što su srazmerno praznili državne fondove i punili privatne džepove. Jednostavno, Srbija se poklonila Vučiću jer više nije imala kome. Da stvar bude do kraja jasna, građani su pokazali da od svojih dojučerašnjih uzdanica očekuju manje nego ikada u poslednjih petnaestak godina. Zapravo, ne očekuju ništa... Zato danas sa scene silazi generacija političara koja nas je tako uspešno lagala da nam je budućnost svetlija ukoliko nam je sadašnjost bednija. Ništa bolje stvari ne stoje ni za Dragana Đilasa, koji na neki volšeban način još drži glavu iznad vode ili za Borisa Tadića, koji svoje političko beskućništvo pokušava da udomi u zagrljaju sa Vučićem. I još nešto, ovde se desila svojevrsna inverzija. Revolucija nije pojela svoju decu, već obratno. Za sve to vreme darivali su nam spletke, nikada nerazjašnjene afere, biznismene sa sumnjivim poreklom novca i estradnim navikama i trećerazredni partijski kadar gladan i za svoje pradedove. E sad, neko će reći da su ostavke Mlađana Dinkića, Vojislava Koštunice, Nenada Popovića, trojice potpredsednika LDP-a - častan čin. Može biti da su oni koji stvari posmatraju iz tog ugla i u pravu, ali je nepobitna činjenica da dolaze prekasno i da državu ostavljaju u ritama. Što se tiče stranačke budućnosti, verujte, to je samo njihova stvar. Mnogo veći problem, ispostaviće se vrlo brzo, leži u propuštenoj prilici da se za ovih deset i kusur godina testiraju, pripreme i javnosti predstave nova lica koja mogu da ponude novu politiku. Ali, budimo pošteni, tako nešto se nije ni moglo očekivati. Naprosto, unutarpartijsko ustrojstvo podrazumevalo je izvršilački, a ne misleći mentalni sklop koji opstaje i biva negovan unutar stranke upravo zato što drugačije misli. Uostalom, da li se izuzev slučaja Građanskog saveza Srbije, kada je Vesna Pešić svojevoljno prepustila stranku Goranu Svilanoviću, iko seća da je bilo kakav kritički stav prema dominantnoj partijskoj liniji prošao nekažnjeno. Ono što sada gledamo na razvalinama nekada moćnih stranaka je, kako kaže profesor Zoran Stojiljković, tek prenos nadležnosti na dosadašnje izvršioce radova. Oni mogu biti prelazno, ali nikako i definitivno rešenje. Upravo iz razloga koje smo pominjali, a to je pažljivo negovana negativna selekcija koja podrazumeva gomilu loših procena i grandioznih promašaja. U svakom slučaju, ukoliko žele da nastave politički život, i one stranke koje su ostale ispod crte, ali i one koje su za dlaku izbegle tu sudbinu, moraće u budućnost sa novim licima, a prirodna selekcija pokazaće ko od njih ima snagu da iskorači iz senke. Naposletku, samo ovakva podela karata bila bi neka vrsta oslobađajućeg priznanja promašenih lidera, da stvari ne moraju zauvek izgledati ovako beznadežno. Samo do neke naredne podele karata...