Odraz u krivom ogledalu

Da li je nekoga iznenadilo to što se američki predsednik u nameri da opovrgne ruska poređenja krimske i kosovske epopeje pozvao na nepostojeći referendum o secesiji Kosova? Kada u borbi argumenata za sopstvene interese zatreba kakva slika iz života, Barak Obama će se lako latiti Kosova, terena na koji ga je izazvao Vladimir Putin kada ga je upitao zašto pravo na samoopredeljenje dato kosovskim Albancima treba da bude uskraćeno krimskim Rusima.

Ruski predsednik je započeo globalni trend poređenja Krima sa Kosovom, dok ga je američki potpuno ogolio pokazavši da ma šta bile istorijske i pravne analogije ova dva slučaja, njihova se suštinska sličnost svodi na negiranje dalje potrebe za međunarodnim pravom. Jer zloupotreba normi Ujedinjenih nacija, kojom se sile obilato služe, međunarodno pravo je dovela do apsurda - da ono danas ne služi kao granica dozvoljenog, nego primeri njegovog kršenja postaju pravo po sebi. Usiljeni diskurs Putin - Obama ipak je otvorio pitanja da li se ta dva slučaja daju porediti i šta Kosovo i Krim znače jedno za drugo.

Kosovska manjina borila se za secesiju decenijama i nije se zadovoljila ni statusom autonomne pokrajine, što najbolje govori pobuna iz 1981. Ruska većina na Krimu nikada nije tražila otcepljenje, podvlači prvu razliku Slobodan Samardžić, profesor na Fakultetu političkih nauka. Zatim, akt secesionizma na Kosovu izveden je uz pomoć terora oružane formacije OVK. Drugo pitanje je da li je referendum na Krimu dovoljan razlog za nezavisnost, što se u svakoj zemlji uređuje pravnim aktima. SFRJ, u kojoj je Kosovo bilo pokrajina, na primer, tu mogućnost nije ostavljala. Krim je bio autonomna republika, koja je imala pravo na samoopredeljenje, ali ne znači i na secesiju, objašnjava profesor Samardžić, koji još jednu razliku - pripajanje Krima Rusiji - poredi sa pripajanjem Istočne Nemačke Zapadnoj.

Taj korak koji čini bitnu razliku u poređenju Krima i Kosova neki nazivaju aneksijom. Kosovski slučaj je za Dragana Đukanovića, potpredsednika Centra za spoljnu politiku, primer otcepljenja. Agresija NATO nad SRJ nije imala saglasnost Saveta bezbednosti UN, a sa druge strane smo na Krimu imali ulazak susedne vojske koja je pomogla aneksiju. Osim toga, NATO je na Kosovo došao nakon Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244, te su godinama vođeni kakvi-takvi pregovori.

Otcepljenje, na koje Priština nije imalo pravo prema Ustavu Srbije, međutim, nije usledilo posle referenduma, ali je šire opravdanje, a time i više priznanja od drugih suverenih država, steklo nakon što je Međunarodni sud pravde, 22. jula 2010, dao savetodavno mišljenje na osnovu koga deklaracija o nezavisnosti Kosova ne krši međunarodno pravo, jer ono ne zabranjuje takve deklaracije. Odgovor na nespretno formulisano pitanje dobio je vrlo brzo primenu kroz tumačenje Stejt departmenta upućeno svetu (posebno državama koje su se kolebale da priznaju Kosovo), ali i u prvoj narednoj, krimskoj Deklaraciji o nezavisnosti, od 11. marta, čija se preambula poziva na odluku MSP u vezi sa Kosovom.

Zapadne zemlje su priznale kosovsku secesiju i proglasile je posebnim slučajem, što znači da je nisu uključile u međunarodno pravo, kaže profesor Samardžić. Oni su napravili presedan i od tad je međunarodno pravo uništeno u pogledu prava na samoopredeljenje. Međunarodni sud pravde povodom kosovskog slučaja se pokazao više nije kredibilan. Stav sudija se podelio egzaktno prema stavu zemalja iz kojih sudije dolaze. A da se nije dogodila smrt kineskog sudije, to mišljenje ne bi bilo isto.

Istorijski gledano, još otkad je Staljin proterao Tatare koji su sarađivali sa nacistima, etnička struktura stanovništva na Krimu se nije bitno menjala. To nije slučaj sa Kosovom, sa koga je poslednji put masovno 17. marta 2004. proterano preko četiri hiljade Srba. Te se može reći da su većinski krimski Rusi uz pomoć ruske vojske izglasali, a većinski kosovski Albanci, uz pomoć NATO i Amerike, osvajali nezavisnost. Ruska vojska je, po dogovoru sa Ukrajinom, bila prisutna u Sevastopolju, a američka nakon bombardovanja na Kosovu.

Svetlana Đurđević Lukić, predsednica Centra za istraživanje javnih politika i potpredsednica Foruma za međunarodne odnose, kaže za NIN da su obe intervencije bile autorizacije SB UN, protiv definisanog teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno Ukrajine. Takođe, obe su praktično izvršene na poziv većinskog stanovništva na konkretnoj teritoriji, te se u tom smislu vuče legitimnost intervencije u argumentaciji intervenišućih sila. U oba slučaja akcije su istovremeno u interesu sile koja je na toj teritoriji uspostavila svoje vojno prisustvo (baza Bondstil) odnosno, proširila postojeće vojno prisustuvo i pripojila je.

Koliko god da je status novih vlasti na Krimu diskutabilan, kaže Đurđević Lukić, intervencija NATO praktično je bila u partnerstvu sa OVK, koja je bila i oružana pobunjenička grupa. Ključne su razlike u pozivanju na prethodne žrtve Miloševićevog režima u slučaju Kosova, kojih u slučaju Krima, gde se radi o jezičkim i sličnim pravima, nema, kao i u brzini i formi uprave koja je usledila nakon intervencije.

Profesor Stiven Majer, bivši analitičar CIA za Balkan, podseća, takođe, da se u Ukrajini nije dogodio nasilan otpor kakav je s Kosova pružan srpskoj državi, kao ni nasilan napor da se taj otpor slomi, kakav je činio Beograd. Većinsko stanovništvo na Krimu je rusko, ali na Kosovu nije srpsko. A to manjinsko stanovništvo je od 1999. diskriminisano, što se na taj način ne događa sa Tatarima još od vremena cara i komunista.



Nakon neupamćene početne brzine Rusije, koja je Krim učinila nezavisnim za svega pet dana, Zapad odgovara istom merom u pokušaju da se dobije šire priznanje američkog ugla. Generalna skupština UN usvojila je protekle nedelje neobavezujuću rezoluciju kojom se proglašava nevažećim referendum o otcepljenju Krima, sa 100 glasova za, 11 protiv i 58 uzdržanih i 24 zemlje koje nisu glasale, među kojima i Srbija. Ta rezolucija, međutim, više nema snagu čak ni savetodavnog mišljenja MSP, jer je značaj međunarodnih organizacija, među kojima i UN, u savremenom svetskom poretku i za Krim i za potencijalne buduće secesije derogiran nakon kosovskog i uopšte jugoslovenskog presedana.

Profesor Samardžić smatra da je slučaj Badinterove komisije bio ogledni primer postavljanja međunarodnog prava na glavu. Badinter se, razmatrajući pravo bivših jugoslovenskih republika na otcepljenje, nije pozvao na slučaj nego na princip koji je delovao u trenutku kada su se azijske, afričke i zemlje Latinske Amerike oslobađale od kolonista. Iako SFRJ nije bila kolonija, a njen pravni poredak nije poznavao pravo na secesiju.

Svetlana Đurđević Lukić kaže da nakon perioda dekolonizacije, pa raspada socijalističkih federacija po republičkim granicama, više nema talasa na kome bi se uspostavio konsenzus o legitiminim i legalnim secesijama. Pokušaj je učinjen sa humanitarnim intervencijama koje su kompromitovane, pa kako nema jasno definisanog procesa, moguće su različite interpretacije u budućnosti, sa velikim pitanjem do koje će se najmanje babuške - lokalne etničke zajednice - u tom procesu ići.

Stiven Majer, ipak, tumači da su i jedan i drugi slučaj bili protivni ustavima Srbije i Ukrajine, koje na svojim teritorijama imaju dugoročne interese. Obe secesije su verovatno narušile međunarodno pravo narušavajući suverenitet zemalja od kojih se odvajaju, ali to je proces koji se vekovima odvija na planeti. Izuzetno je licemerno od SAD i Zapada da optužuju Rusiju da je ugrozila suverenitet Ukrajine, kad upravo oni imaju veoma dugo iskustvo u tome.

U rastegljivom shvatanju prava na teritoriju valja pomenuti kako je Zapad takoreći imitirao Brežnjevljevu doktrinu ograničenog suvereniteta, koja je poslužila za invaziju na Čehoslavačku 1968, i na Avganistan 1979. Po uzoru na ideju ovog ruskog (poreklom ukrajinskog) komunističkog prvaka, NATO agresije na SRJ, Avganistan, Libiju, Irak, proglašavane su - humanitarnim.

Putin i Obama mogu da tumače tuđi suverenitet kako im odgovara. Jer ionako ograničena međunarodna prava i obaveze nema ko da štiti osim onih oružanih sila kojima ova dvojica upravljaju. Bez tih sila ni Krim ni Kosovo ne bi tražili hleba preko pogače. Iz te retke analogije zaključak je da su Srbija i Ukrajina u istom sosu, ali nisu. Evropska unija nema jedinstven odnos prema Kosovu, što sa Krimom nije slučaj, ali od Srbije se, ipak, očekuje da ne prizna pripajanje Krima, dok bi novom ukrajinskom rukovodstvu pregršt poena donelo uspostavljanje veza sa Prištinom. Svaka analogija tako samu sebe poriče, ali ne znači da će se od njenog nametanja odustati. Naprotiv, iz oba pravca ona će nastaviti da se raubuje po slobodnoj volji, dokazujući nam ponovo da međunarodno pravo trpi samo dva tumačenja - ono koje odgovara Rusima i ono koje odgovara Amerikancima.