Majko, nemoj sad da mi umreš

Rudnici i topionica Zajača osnovani su 1877. godine. Svega nekoliko godina kasnije, Emil Zola je napisao Žerminal, i u njemu najcrnje redove književnosti o eksploataciji. Rudara, ne ruda. Taj sinhronicitet nije mogao da izađe na dobro, pa priče očajnika Zajače zvuče kao fragmenti Zolinog romana.

Mesto formata Zajače, dom manje od hiljadu ljudi, na novinske stupce može da dospe samo zlom. Ovo lozničko naselje do juče je privlačilo nacionalnu pažnju olovom u krvi lokalne dece. Sada je izaziva štrajkom u jednoj od retkih velikih lozničkih firmi u kojima se, barem teoretski, nešto može zaraditi. U stvari, u jedinoj takvoj lozničkoj firmi, saglasili bi se uprava i štrajkači. Zajaču je 2006. privatizovao Farmakom Miroslava Bogićevića. Do 2013 i dalje su saglasni život je bio u redu koliko može da bude u teškoj industriji, a onda su u aprilu Farmakomovi računi blokirani. Domaći radnici imaju strpljenje Zolinih, pa su prešli preko toga što su prošle godine dobili ukupno pet i po plata. Prekipelo im je tek krajem januara, kada su kolektivno još su saglasni proglasili štrajk.

Od tog trenutka u Zajači više nema saglasnosti ni oko toga da je nebo sivo (ovo je ipak industrijski kraj). Pogotovo stoga što se od februara u priči pomaljaju zloglasne skraćenice. Konkretno SNS, SPS i URS. Uprava i deo radnika smatraju da je štrajk okončan. Legalno, kažu. Drugi deo radnika i dalje je u štrajku. Legalno, kažu. I jedni i drugi smatraju svoj deo radnika većim. Sigurno je samo da topionica ne radi, da rudnici ne rade i da posla trenutno ima samo za nekog Zolinog naslednika.

Najcrnje je da ništa ne radi. Štrajk je počeo legalno, ali je onda Bogićević došao, pozvao ljude u restoran, rekao da dobijamo platu plus 25.000, i opet platu za 25 dana. Rekao nam je čak da zagrejemo peći, ali da ne počnemo da radimo dok novac ne legne. A ovi što su štrajkovali pred upravom u Loznici nisu hteli da dođu na razgovor, već su tražili da Bogićević dođe tamo. Pare su legle, a oni su krenuli za Beograd, pred Vladu. Podigli su šator ovde na ulazu, ne daju da prođe autobus sa radnicima..., pričao je u topionici, u dahu, radnik obezbeđenja Zajače, uzoran radnik za upravu, štrajkbreher za kolege koje su u tom trenutku blokirale magistralni put Loznica-Šabac.
Topionica u komi odlično se uklapa u mrtav ekonomski pejzaž Loznice.



Nemaš gde da radiš, kran dve godine nisam video, proizvodnje nema nigde Nema više firmi poput Viskoze, da zaposli osam ili devet hiljada ljudi. Ako neko i dođe sa parama, zaposliće 150, 200 ljudi, objašnjava Siniša Vojnović, rukovodilac proizvodnje u topionici.
Na putu od topionice do rudnika Zavorje, poslovođa rudnika, Siniša Vasiljević, priča zanimljivu skasku. Kada je ovaj put asfaltiran, kad su došli geometri, svaki seljak je pomerio kočić za dvadeset centimetara.

Zato je kolovoz previše uzan i za automobil, a kamoli za kamion, ali kamioni Zajači trenutno nisu potrebni. U Zavorju ima upravne zgrade u veselim žutim i zelenim tonovima, ima dovoljno traktora, vagoneta i raznovrsne mašinerije, ali rudara ima taman dovoljno da se okna ne uruše. Zato izlazom iz jame Turin dominiraju vlaga, blato i mrak. Tamo je dobro jedino daždevnjaku koji neometan šeta šinama kojima bi trebalo da klize vagoneti sa rudom. Trebalo bi, doduše, pripada daljoj budućnosti, jer je osnovna delatnost Zajače proizvodnja olova iz sekundarnih sirovina, a rudnici su tek u procesu istrage, što bi rekli radnici. Pre pola veka, naime, ovaj je loznički krajolik bio četvrti prerađivač antimona u Evropi. To smo, razume se, upropastili, ali bi rudnici i dalje mogli biti bogati metaloidom koji se sve više upotrebljava u elektronici. A Vasiljević kaže da su njegove svetske rezerve dovoljne tek za petnaestak godina

Ovo je bila ruina, nije bilo ničega kada sam 2006. došao. Nije bilo plafona na upravnoj zgradi. Gazdina ponuda za okončanje štrajka bila je korektna, smatra Vojnović.
Samo sedamnaest kilometara odatle, tako blizu da možeš dobaciti zagađenjem, Zolin duh sedi pored magistralnog puta i piše sasvim drugačiju priču.
U februaru smo dobili platu za prošli avgust. Štrajkovali smo još prošlog aprila, i u maju dobili isto obećanje koje smo dobili sada, a umesto obećanog dobijali smo platu svakog drugog, trećeg meseca. Nemamo čime da prehranimo porodice, zdravstvene knjižice su nam neoverene od 1. januara 2013, ljudi ostaju bez struje i telefona, u dahu priča Dragan Pantić, predsednik sindikata Zajače.



Dovoljno je okrenuti izjavu Jasmine Milutinović, generalne direktorke Rudnika i topionice Zajača, naopačke (vidi okvir) i dobiti izjavu Dragana Pantića. Da li je njihov štrajk legalan? Uprava kaže da nije.
Jedan saradnik mi je prevarom uzeo pečat, pa je uprava mogla da proglasi štrajk nelegalnim. Mi smo se, međutim, dogovorili da štrajk možemo da prekinemo samo zborom radnika, pa je za mene prekid nelegalan.
Da li je više radnika prihvatilo ili odbilo Bogićevićevu ponudu? Uprava kaže da je većina na njenoj strani.

Inspekcija rada rekla je da je sto četrdeset troje radnika uzelo pare, a to je manje od pedeset odsto. Što se proizvodnog sektora tiče, u štrajku je devedeset odsto.
Ima li politika ikakve veze sa njihovim štrajkom? Uprava kaže da ima. Miroslav Bogićević i Farmakom previše su poznata imena da sa politikom ne bi bila povezana, pa je i Zorana Mihajlović početkom marta rekla da je štrajk politički instruisan, da je štrajkačima šator doneo Nenad Borovčanin iz SPS-a, a da je autobuse obezbedio gradonačelnik Loznice Vidoje Petrović (URS).

Kad smo počeli štrajk, izbori nisu bili ni raspisani. I nismo zvali u pomoć nijednu političku stranku, već ljude koji mogu da pomognu. Autobuse za put do Beograda tražili smo, dakle, od lokalne samouprave, ni od koga pojedinačno, a u lokalnoj samoupravi su tri ili četiri političke struje. Zamenik gradonačelnika je iz SNS-a. Crveni krst nam dva dana donosi hranu. Je li i to politička pomoć? Nije, već nam se jedan onesvestio. Nemaju ljudi šta da jedu

To što neko u Zajači nema šta da jede, za Beograd u principu nije vest, osim ako se to da povezati sa politikom. Ali na magistralnom putu Loznica-Šabac o politici se pričalo samo ako novinar insistira. O životu se, pak, govorilo i bez pitanja.
Neko ima dvoje, neko troje dece, treba ih školovati, štedim od sebe da bih imao za njih. U školi stalno traže neke pare, a mene sramota da kažem da nemam. Imam, srećom, rođake na selu, pa odem i uzmem sira, mleka LJudi koriste godišnji odmor da nađu dodatni posao, da prežive, kaže Dalibor Pahla (37).

Dobro je da Dalibor ima barem mleka jer se usput saznalo i da je šabački Zavod za javno zdravlje u zajačkoj vodi od jedanaest teških metala koje je tražio, našao devet. Takva voda, kažu, nije dobra ni za napajanje stoke. A štrajkači ne smeju da rizikuju zdravlje najbližih, i to baš najstarijih.
Rekao sam nedavno majci: Nemoj slučajno da ti padne na pamet da umreš. Ko će onda da me izdržava? Moja supruga u Viskozi 22 meseca nije primila ni dinara, sin se bavi štampom i ne može da naplati dugovanja, a sestra je zaposlena u hotelu koji je zatvoren. Jedina kreditno sposobna jeste, dakle, majka od 80 godina, 27 godina nepokretna, sumira Dragan Stefanović (52).

Zajački se roman može sumirati i kraće:
Danima stojimo nasred puta. Jel zato što nam je lepo?
Dan posle posete NIN-a štrajkači su sklopili sporazum sa Miroslavom Bogićevićem i odblokirali put.
Obećao je 30.000, pa za pet-šest dana još 30.000, a za nas koji smo nastavili štrajk i onih 25.000 koje nismo uzeli. Takođe, niko neće snositi sankcije zbog štrajka i biće rešen problem zdravstvenih knjižica, kaže Dragan Pantić.
Nada se da je priči kraj.



Jasmina Milutinović, generalna direktorka rudnika i topionice

Mi smo taoci grupe radnika

Direktorka rudnika i topionice Zajača kaže da su aprila 2013. blokirani zajedno sa svim članicama koncerna Farmakom, i to za kredite koji u tom momentu nisu dospeli za plaćanje. Nekako smo gurali, ali smo, nažalost, 2013. isplatili samo pet i po ličnih dohodaka. Svetska banka je pre nekoliko dana prihvatila plan reorganizacije koji smo predložili, a podržala ga je i Vlada.

Sadašnji štrajk smatrate nelegalnim?

Štrajk je počeo 28. januara u skladu sa Zakonom o štrajku, sve je to bilo regularno, ali je 10. februara isplaćena jedna zarada, i sindikat i većina zaposlenih prihvatili su predlog gospodina Bogićevića. Međutim, grupa radnika nije htela da prihvati jednu zaradu, već je tražila još tri. Sindikat je odlučio da završi štrajk, ali ta manja grupa zaposlenih se oglušila o odluku. Rešili su da potraže pomoć u Vladi, što im je omogućila lokalna samouprava. Po povratku iz Beograda nisu bili zadovoljni onim što im je rečeno, a rečeno im je da smo mi privatna kompanija i da se problemi moraju rešiti u našoj kući. Tada su uz podršku mesne zajednice blokirali put i onemogućili bilo kakvo funkcionisanje topionice. Nijedno vozilo nije moglo ući ili izaći iz topionice i mogu da kažem da smo taoci te grupe radnika.

Da li ste davali otkaze?

Otkaza je bilo još u maju i junu prošle godine, ali samo za one zaposlene koji su primljeni na određeno vreme. NJima su istekli ugovori o radu i nismo bili u mogućnosti da ih produžimo. Od 20. februara, kada je za mene štrajk završen, radnike smo obaveštavali da je štrajk gotov, a oni znaju da se već sledećeg dana moraju javiti na posao. LJudi na blokadi oglušili su se o poziv, i bila sam prinuđena da pribegnem i toj drakonskoj meri, pa je trenutno određeni broj radnika u proceduri dobijanja otkaza.