19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Da bi se razumeo značaj godišnjeg izveštaja zaštitnika građana, trebalo bi imati u vidu da je Parlamentarna skupština Saveta Evrope 4. oktobra prošle godine jednoglasno usvojila Rezoluciju 1959 koja se odnosi na jačanje institucije ombudsmana u Evropi i kojom se pozivaju sve članice da obezbede institucijama ombudsmana dovoljno finansijskih sredstava i ljudskih resursa, kako bi im se omogućilo da efikasno obavljaju svoje zadatke. Usvajanje Rezolucije se poklopilo sa deklarativnom težnjom Vlade da učvrsti evropske vrednosti, od kojih je jedna od najznačajnijih bezuslovno poštovanje zagarantovanih ljudskih prava.
Poštovanje prava je obećano, ali je na sredstvima i ljudstvu zakinuto iako je procenat aktivnosti Kancelarije zaštitnika povećan za 20 odsto u odnosu na prethodnu godinu. I pored toga izveštaj je sačinjen, a u njemu je precizno ustanovljeno koliko je država poštovala svoje obećanje: Vlada ne pokazuje interes za sistematično razmatranje Izveštaja zaštitnika građana, niti postupanje po predlozima za unapređenje rada uprave koji se u njima iznose. Iako ti izveštaji mogu biti od neprocenjive pomoći Vladi i Skupštini u vršenju nadzora nad radom ministara odnosno ministarstava, kao i ministarstvima u odnosu na organe nad kojima vrše nadzor, do sada nije bilo povratnih informacija u vezi s postupanjem Vlade po navedenim izveštajima i predlozima. Iako je Narodna skupština 1. jula 2013. godine donela zaključke kojim je, između ostalog, obavezala Vladu da jednom u tri meseca obaveštava Skupštinu o postupanju organa i organizacija javne vlasti po preporukama zaštitnika građana, nije poznato da je Vlada do sada i jedan takav izveštaj dostavila Narodnoj skupštini... Deklarativna opredeljenost ka učvršćivanju snage institucija nije dala praktičan rezultat. Institucije su ostale izložene udarima stranačkih politika, a javni funkcioneri na različitim nivoima koristili su ih za stranačku i ličnu promociju. Nesporni spoljnopolitički uspesi nisu u potrebnoj meri praćeni unapređivanjem vladavine prava, poštovanjem ljudskih i manjinskih prava i ostvarivanjem prava građana u najširem smislu, piše u izveštaju.
Procenjeno je da su tokom 2013. posebno bile ranjive sledeće grupe: ekstremno siromašni, deca, osobe sa invaliditetom, pripadnici nacionalnih manjina, osobe lišene slobode, psihijatrijski bolesnici, oboleli od teških bolesti, žene, izbegli i raseljeni, azilanti i iregularni migranti, LGBT grupe i pojedinci, organizacije i pojedinci zagovornici ljudskih prava, organizacije i pojedinci kritičari vlasti (novinari i drugi). Pitanjem ko onda nije bio ugrožen izveštaj se ne bavi, ali se bavi razlozima koji su do takvog stanja doveli: premoć političke volje i populizma nad vladavinom prava, slabe institucije naspram snažnih političkih centara moći i ličnosti funkcionera, slabost i neefikasnost pravosuđa, manipulacije medijima, atrofirana ekonomija. Kao najočitiji primer za to se navodi činjenica da su državni organi saopštavali javnosti da će neku bitnu državnu odluku doneti nakon što određena stranka o tom pitanju zauzme stav. Uostalom, i bez izveštaja svi znamo koliko smo glavnih odbora SNS-a ili SPS-a čekali u prethodnom periodu da bismo saznali odriče li se država Kosova, teži li ka novom Ustavu i da li ćemo trudnice besplatno lečiti.
Dobro, bar je odlučeno da ćemo trudnice lečiti, ali ne i sve ostale koji su u međuvremenu ostali onemogućeni da ostvare svoja prava na zdravstvenu i penzijsku zaštitu kroz obavezno, zakonom propisano osiguranje. Poslodavcima je dozvoljeno da ne izvršavaju uplate, državni organi su neefikasni u suzbijanju te pojave, a važeći propisi posledice prevaljuju na radnike i članove njihovih porodica. Sindikati koji prijavljuju kršenje prava od strane poslodavaca ni sami ne veruju da će ona biti zaštićena pred sudom. Ali, ni to nije bio dovoljan garant da se obezbedi postojeća sigurnost stanja, pa je na red stigao i Nacrt predloga zakona o štrajku koji je po oceni zaštitnika sporan, baš kao što je sporna i mogućnost da će ikada iko više moći da štrajkuje ako se prihvati predlog da je jedini dozvoljeni prostor za protest onaj koji poseduje poslodavac.
Pokazalo se da ni sud tu (a ni u drugim oblastima) ne pomaže. Radni sporovi, iako su hitni, neretko traju godinama, a drugi krug reforme pravosuđa nije doveo do osetnih poboljšanja u tom državnom sektoru, ključnom za garantovanje pravde građanima. Nezavisnost sudstva i dalje posrće pod pritiscima, populističkim i institucionalnim, piše u Izveštaju. Kao jedan od najupečatljivijih primera se navodi pritisak na sudsko veće Apelacionog suda u Kragujevcu da izmeni odluku niže instance, a pošto to veće nije učinilo, njegovi članovi su razmešteni, a protiv predsednika veća podneta je disciplinska prijava. Takođe i slučaj sudije Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, koji je Visokom savetu sudstva podneo pritužbu protiv predsednika suda tvrdeći da mu se sa tog mesta ugrožava nezavisnost.
Naravno, prateći element svega navedenog je i korupcija, a u Izveštaju o njoj piše: Glasno najavljivana intenzivna borba protiv korupcije još nije dala rezultate izražene u vidu pravosnažnih sudskih presuda. Snažan politički impuls koji je dat sa političkog nivoa nije do kraja otvorio vrata za nadležne državne organe koji bi borbi protiv korupcije, pored pečata ličnosti koji je dobila, dali i karakter institucionalnosti, sveobuhvatnosti, masovnosti i dugoročnosti.
Da bi se uopšte razgovaralo o borbi protiv korupcije moralo bi da se ozbiljno pristupi reformi javne uprave, ali po oceni zaštitnika do depolitizacije i profesionalizacije se nije došlo, a za posledicu imamo masovno, svakodnevno kršenje najrazličitijih prava građana. Najočigledniji primer nepostojanja volje da se sprovede depolitizacija je činjenica da većina radnih mesta državnih službenika na položaju, ni posle skoro sedam godina od propisanog roka, nije popunjena u skladu sa zakonom, odnosno putem konkursa. Preciznije, više od dve trećine od ukupno preko 400 radnih mesta državnih službenika na položaju još uvek nije zaposleno preko konkursa.
Najčešći propusti u radu organa javne uprave, odnosno javne vlasti, koje je zaštitnik građana utvrđivao u izveštajnom periodu posledica su kršenja principa dobre uprave: neažurno postupanje po zahtevima građana zasnovanim na zakonu (što za posledicu ima kršenje niza garantovanih prava); očigledno pogrešna primena materijalnog prava (iz neznanja ili svesno); neizvršavanje i pasivan odnos prema pravnosnažnim, izvršnim odlukama nadležnih organa, uključujući i sudove, donošenje i sprovođenje nesvrsishodnih administrativnih procedura koje građanima bespotrebno otežavaju ostvarivanje prava; pasivnost u vršenju javnih ovlašćenja na štetu ostvarivanja ili zaštite prava i interesa građana; selektivnost u vršenju javnih ovlašćenja i različito postupanje prema građanima bez opravdanog osnova, na štetu ostvarivanja prava na ravnopravnost; arbitrarnost u odlučivanju (nedostatak jasnih i unapred poznatih pravila u radu), na štetu ostvarivanja prava na pravnu sigurnost. Ili, prevedeno u brojke, zaštitnik građana je u periodu od prvog izbora 2007. godine do kraja 2013. godine primio ukupno 18.993 pritužbe građana, od čega se preko 40 odsto odnosilo na povrede prava usled nepoštovanja principa dobre uprave, a od tih preporuka oko 28 odsto nije izvršeno.
Iz toga proističe sledeći zaključak: Uprava na svim nivoima državnom, pokrajinskom i lokalnom, ostala je alat socijalne politike i partijski plen. Alat socijalne politike jer zapošljava ogroman broj ljudi naizgled smanjujući stopu nezaposlenosti i dajući im kakav-takav prihod potreban za preživljavanje porodica, a partijski plen jer se rukovodeća službenička radna mesta često dele po partijskom ključu. Dok administracija ne postane funkcionalno, organizaciono i informatički povezana, a službenici stručni, visokomotivisani i još više odgovorni za svoj rad, nezakonitosti i propusti u radu biće brojni, nezadovoljstvo građana svakodnevno, a administrativni postupak izuzetno skup i dugačak.
Ipak uprava nije jedina koja ima mogućnost da maltretira građane s obzirom na to da je policija i ove godine našla svoje mesto u tom procesu. U radu policije zabeležena su prekoračenja ovlašćenja i zlostavljanje građana, a blagovremeni i temeljni interni postupci kojima bi se proverili argumentovani navodi o nepravilnosti rada policijskih službenika nisu baš česta praksa, stoji u izveštaju, a onda sledi i primer zaštitnik građana je u jednom slučaju utvrdio da je građanin bio zlostavljan tokom zadržavanja u prostorijama policije, ali se nije postupilo po preporuci niti je nadležni javni tužilac pokrenuo krivični postupak protiv policijskih službenika uprkos obaveštenju od zaštitnika građana. Kancelarija zaštitnika je, takođe, tokom prethodne godine primila više pritužbi građana na rad Žandarmerije, ali su joj se obraćali i njeni pripadnici koji su tražili zaštitu svojih prava i otklanjanje navodnih ozbiljnih nepravilnosti. Međutim, u Ministarstvu unutrašnjih poslova nije bilo dovoljno spremnosti da se okolnosti tih pritužbi i obraćanja rasvetle.
I ova sumorna slika obespravljenosti u raznim segmentima ne bi bila potpuna da u njenom zataškavanju ne učestvuju mediji, ili bar jedan njihov deo. Zbog toga u izveštaju stoji upozorenje da se Ustavom zagarantovano pravo na istinitost i potpunost informacija ozbiljno krši, pa se građanima često plasiraju poluinformacije ili laži. Takođe, da je primetan pritisak na medije, ali i izmeštanje institucionalnih procesa u privilegovane tabloidne medije što dovodi do tabloidizacija države. Tu vrstu tabloidizacije upravo imamo priliku da vidimo u medijima koji nas redovno obaveštavaju o razgovorima između Šarića i agenata BIA-e, ali i transkriptima sa poligrafa kome se podvrgao zamenik direktora BIA Dragan Marković. U Izveštaju je taksativno naveden scenario po kom se radi: Podaci iz pretkrivičnih postupaka o sadržini izjava i saslušanja pred kriminalističkom policijom redovno su nalazili put do određenih medija. U tim medijima objavljivani su i neprovereni detalji iz službenog i privatnog života policijskih zvaničnika čija je svrha očigledno bila diskreditacija ili promocija nekog od njih.
Zbog toga je logično što se celokupan izveštaj završava rečima da su šund, kič i estrada postali zamena za obrazovanje i kulturu, da se srozavanjem poverenja građana u institucije sugeriše da istinska društvena moć ne leži u njima već u neformalnim centrima moći koji su u stanju da upravljaju javnošću.
