Do granica izdržljivosti

Kada je mlada Londonka Mili Braun nedavno povraćala po Lejdi Gagi za vreme koncerta, opisavši pritom događaj kao umetnički performans, sigurno je računala makar na delić pažnje s kojom je svetska javnost od tada istražuje. Ne bezrazložno već izbacivanje telesnih izlučevina, istovremeno zgražava i fascinira, a kamoli nesvarene hrane. Ili, u njenom slučaju obojenog mleka, koje, od svoje sedamnaeste godine, povraća po platnima u londonskim radionicama. Konačan proizvod nalikuje uvećanom detalju s nekog dela DŽeksona Poloka, rodonačelnika akcionog slikarstva i drip pejntinga sve su boje nekontrolisano rasprskane i gotovo agresivno suprotstavljene, bez naznake harmonije i strukture.

Krajnji rezultat, međutim, nije glavni razlog ovakvog umetničkog izražavanja, već je to sam proces stvaranja. Htela sam da to krene istinski iznutra, da stvaram nešto divno, divlje i nekontrolisano. Koristim svoje telo da bih stvorila nešto divno, izjavila je nedavno Braunova, a snimak procesa slikanja je, pored toga što izaziva mučninu, i duboko potresan. Ne zato što umetnicu prikazuje kako, nalakćena nad platnom, gura čitavu šaku u usta, nekoliko puta, namrštena i u iščekivanju, već zato što implicitno postavlja pitanje gde se tu krije specifično umetničko i može li se uopšte ostvariti radikalnim tretiranjem, ili, čak, maltretiranjem, tela?

Braunova svakako nije prva koja je tražila i možda našla odgovor setimo se, na primer, neverovatnih telesnih transformacija Roberta de Nira, Kristijana Bejla ili Metjua Mekonahija za zahtevnije uloge. Ako se njihove odluke i mogu objasniti željom da izgledom sebi i publici približe duhovno stanje lika kojeg igraju, tretman tela u body art-u u okviru umetnosti performansa manje je obrazloživ, makar na prvi pogled.

Primera radi, Marina Abramović je 1974. u čuvenom projektu Ritam 0 naga sebe u potpunosti prepustila volji napuljske publike, koja se na kraju i sama podelila na one koji su je štitili i one koji su želeli da joj naude priloženim predmetima, među kojima su bili i bič, napunjeni pištolj i skalpel. Jedno nago telo uspelo je tako da izbriše granicu između života, smrti i njihovih umetničkih uobličavanja, kao i da, predstavivši sebe kao puki objekt, lišen svesti, smisao dela prepusti moralno rastrzanoj publici.

Sličnim je provokacijama i iskušenjima publiku izložio i umetnik i docent na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti Zoran Todorović. Šokirao je svojevremeno širu javnost instalacijama u kojima je, primera radi, kao na venecijanskom bijenalu 2009. godine, predstavio ćebad sačinjenu od kupljene ljudske kose, ili, pak, sapun napravljen od umetnikovih sala i kože kojim je publika mogla na licu mesta da opere ruke. Najviše prašine verovatno je podigla Todorovićeva postavka primamljive večere napravljene od tkiva ostalog nakon estetskih operacija.

Ako upotrebljavam otpatke ljudskog tkiva s neke estetske operacije, da li neko te operacije tretira kao radikalne, pitanjem je Todorović već odgovorio na optužbu o opravdanosti ovako ekstremnih projekata i dodao da je industriju plastične hirurgije u službi lepote kao paradigme moći moguće osvestiti samo kroz intelektualni konflikt u publici. Od otpadaka ljudskog tkiva posle neke operacije napravim hranu koja je lepa i vizuelno primamljiva. Pojavi se problem. A kada se pojavi problem, tu nastaje rad, zaključio je, obrazloživši drugom prilikom da slične efekte slikarstvom, kojim se isprva bavio, svakako nije mogao da proizvede.

Samim tim ni da postavi neprijatna pitanja. Jer, retko se kada pitamo o poreklu predmeta koje smo navikli da svakodnevno koristimo sapuna, na primer, ili hrane. Kada su porekla ovoliko neočekivano bizarna, saznanje možda jeste neprijatno, ali neminovno stvori prostor i za širu raspravu o društvu i ljudskom položaju u njemu.



Jedan od vodećih engleskih konceptualnih umetnika Demijan Herst dva puta je oborio rekord u vrednosti pojedinačnog dela, umnogome zato što se telesnošću bavi na nesvakidašnji način. Tako je kupio lobanju iz 18. veka, izlio njenu platinsku kopiju i optočio je dijamantima. Ovo delo, nazvano Za ime Boga, oštro je i, neko bi s pravom rekao, previše ekstravagantno suprotstavilo prolaznost s frazom da su jedino dijamanti večni i kada se nalaze na estetizovanom simbolu smrti.

Smrtnost i telesnost ponovo su se spojili u Herstovom možda i najpoznatijem delu, Fizička nemogućnost smrti u umu nekog živog, iz 1991. godine, gde je leš tigraste ajkule izložen u formaldehidu u vitrini. Posmatrači bi, suočeni s prizorom, konstantno morali da se podsećaju da je od životinje, iako izgleda živo, ostala samo fizička ljuštura, te se ispostavilo da doživljaj tuđeg postojanja ili nepostojanja zavisi zapravo samo od mentalnog koncepta.

Kada se slični eksperimenti, međutim, primene na živim primercima životinja, kako je to učinio kostarikanski umetnik Giljermo Vargas, vezavši izgladnelog psa u jednoj nikaragvanskoj galeriji i uskrativši mu hranu, javno čuđenje i negodovanje brzo se prelije u bes. Očekivano, jer, za razliku od prethodnih primera, predmet dela u ovom slučaju lutalica ni teoretski nije mogao da pristane da učestvuje. Kako je kasnije izjavio umetnik, instalacija je pre svega ogolila građansku licemernost ne samo da niko nije pokušao da pomogne psu, braneći tobože autonomiju umetnosti, nego mu zasigurno ne bi pomogao ni da ga je, podjednako izgladnelog i van umetničkog konteksta, video na ulici.

Projekat se, inače, od negodovanja preko besa pretvorio i u bizarnu fasciniranost smrću glasine da je pas naposletku preminuo, što bi, valjda, Vargasovo delo zaokružilo kao iščašenu tragediju, bile su pred javnošću održivije od dokaza da je nahranjen i izlečen. Publika je tako, makar i nehotice, učestvovala u provokativnoj instalaciji, podsvesno priznajući da bi srećni kraj potpuno porazio njena očekivanja, koja, kako je pokazala, vrednuje više od života jednog živog bića.