U kvartu otkačenih

Početkom prošlog veka, Pariz je postao neprikosnovena umetnička prestonica sveta koja je nesebično hranila duše velikih umetnika. Mladi umetnici sa svih strana sveta hrlili su u grad svetlosti. Umesto prtljaga, naoružani samo eksplozivnim talentom i ogromnom željom da svet umetnosti postave naglavačke, ovi prevratnici, napuštajući tradiciju i sopstvene korene, hrabro su se uputili u neizvesnu budućnost.

Prvih decenija 20. veka, modernost je naprosto preplavila francusku prestonicu. Ona živi svuda u Parizu: nalazi se na svakom uglu ulice: Kao Atina u Periklovo doba, Pariz je danas grad umetnosti i intelekta par ekselans, zapisao je veliki metafizičar Đorđo de Kiriko evocirajući sjaj grada u neponovljivom periodu nazvanom lude godine. U tom kontekstu formirana je internacionalna pariska škola koju su činili francuski i strani talentovani umetnici slobodnog i nemirnog duha. Pariska škola , u stvari, i nije bila prava škola u etimološkom smislu reči, već se odnosila na grupu umetnika i uličnih drugara, tada siromašnih (često su davali poslednji dinar za modele ili piće u obližnjim kafanama), danas izuzetno cenjenih, koje je odlikovala snažna individualnost.



Izložba Modiljani, Sutin i prokleti umetnici. Kolekcija Neter, oživljava upravo to vreme i istoriju grupe mladih umetnika koji su, uprkos egzistencijalnoj oskudici, izabrali put umetničkog eksperimentisanja. Oko 120 slika, koje nisu javno izlagane više od sedamdeset godina, sada se, kao u čaroliji, ponovo pojavljuju. Ova nesumnjiva remek-dela sačuvana su od zaborava zahvaljujući kolekcionaru Jonasu Neteru (1867-1946), skromnom trgovačkom putniku, fasciniranom umetnošću i slikarstvom, koji je, prepoznavši inovaciju i dugovečnost protagonista ove izložbe, izabrao da podrži umetnost živeći u senci. NJegova umetnička intuicija s pravom se može smatrati revolucionarnom. Širokogrud i znatiželjan, stvorio je ovu izuzetnu zbirku sa kojom se poštovaoci umetnosti sada prvi put susreću u Italiji.

Slike na izložbi nose potpise grupe velikih umetnika koji su početkom prošlog veka značajno doprineli transformaciji Monparnasa u centar sveta, kvarta, koji je za slikare i pesnike postao ono što je za njih ranije bio Monmartr: kvart otkačenih, pisao je Apoliner. Dvadesetih godina, bistroi i kafei oko bulevara Monparnas i Raspaj, pune se umetnicima i intelektualcima. U njima sede Pikaso i Šagal, meksički slikar Dijego Rivera, futurista Marineti, literati i intelektualci: Hemingvej, Ezra Paund, Blez Sandrar, Kokto, fotogaf Men Rej, ponekad Lenjin i Trocki. Na trotoarima Monparnasa i Monmartra, razgovaralo se ne samo o politici već i o umetnosti i novim estetskim kanonima.

U tom boemskom kontekstu, kako piše kustos izložbe Mark Restelini (direktor Pariske pinakoteke ), ove nemirne duše stvaraju slike koje se hrane očajanjem. Jednom reči, njihova umetnost nije poljska, bugarska, ruska, italijanska ili francuska, nego apsolutno originalna. Podršku su dobili od drugog Jevrejina, Jonasa Netera, zaljubljenika u umetnost, koji se i sam amaterski bavio slikarstvom. Susret sa poljskim pesnikom i trgovcem umetničkim delima, Leopoldom Zborovskim (takođe Jevrejinom), pomogao je Neteru da upozna talentovane, tada još uvek nepriznate umetnike i da, u skladu sa skromnim finansijskim mogućnostima, počne da kupuje njihove slike. Ti genijalni umetnici, koji su doprineli formiranju mita neodoljivog Pariza, bili su većinom Jevreji: Italijan Amedeo Modiljani, ekstravagantni i depresivni Litvanac Haim Sutin i Poljak Mojse Kisling. Grupi se pridružuje i Parižanin Moris Utrilo (pijanac, ophrvan mentalnim problemima), koji postaje bliski Modijev prijatelj. Mada se njihova dela danas smatraju apsolutnim remek-delima, život tih prokletih umetnika, umesto uspehom, uglavnom je bio ispunjen mizerijom, nesnosnim strastima i preranom smrću

Neter i Zborovski su se međusobno dopunjavali. Dok je jedan davao novac, drugi je otkrivao nove talente i predlagao im potpisivanje ugovora. Među odabranim potpisnicima ugovora bio je i Modiljani, koji je za produkciju određenog broja slika (ne manje od 12 mesečno) dobijao platu svakog meseca. Neter je nastavio da pomaže ne samo Modiljanija već i Sutina, Utrila i Kislinga, koji su uz njegovu pomoć uspeli da prežive i rade. Naročito oduševljen belim periodom Morisa Utrila, odlučio je da zaštiti tog skeptičnog večitog dečaka, ogrezlog u alkohol i gotovo patološki vezanog za majku Suzan Valadon, validnu i originalnu slikarku (12 njenih radova je na izložbi), koja je karijeru započela pozirajući za Renoara, Lotreka i Edgara Dega.



Komad po komad, Neter je stvorio kolekciju koja predstavlja svojevrsno svedočanstvo epohe ludih pariskih godina. Brojni portreti i aktovi vraćaju posetioce u boemsku i internacionalnu atmosferu pariskih umetničkih kvartova. Na ovoj izložbi, Neterova izuzetna zbirka omogućava bliski susret sa snagom i lepotom Modijevih likova žena sa nezaboravnim izduženim vratovima, kao što su Elvira sa belom kragnom i Portret mlade žene u žutoj haljini, portretima Zborovskog, Sutina i saputnice Žan Ebitern. Zatim slede naivne i melanholične Utrilove vedute, Kislingovi portreti (među kojima je i portret Jonasa Netera), kao i ekspresivni radovi Haima Sutina, na izložbi predstavljenog čak sa dvadeset ulja na kojima dominiraju degenerisana bića mahnitih pogleda. Ekspoziciju upotpunjuje i poneka slika Derena, Šagala, Vlamenka...