Drama bez kompleksa

Građanska drama u srpskoj dramaturgiji gotovo da ne postoji kao žanr. To i nije tako čudno ako se uzme u obzir da je građanska klasa na ovim prostorima teško uspostavljala kontinuitet, i da je njen razvoj po pravilu prekidan velikim istorijskim događajima i društvenim promenama koje su nekako uvek za posledicu imale njen nestanak ili bar njeno znatno slabljenje. To je razlog zbog čega je taj tipičan korpus problema koji ovaj žanr sa sobom nosi tek sporadično imao i svoj scenski život, a i tada gotovo po pravilu snažno obojen lokalnim koloritom i egzotizmom. Gospođa Olga, taj zaboravljeni komad zaboravljenog dramskog pisca (Milutina Bojića pre svega pamtimo kao pesnika), napisan daleke 1914. godine, baca sasvim novo svetlo na istoriju srpske dramaturgije i daje veliki podsticaj za njeno dalje istraživanje. Jer, ova po svemu dobro skrojena drama bez kompleksa korespondira sa svojim nordijskim uzorima (Ibzen, Strindberg) dodajući malo toplog slovenskog humora (Čehov) i britku, po svemu lokalnu ironiju. Sve je tu, porodične tajne, strah od materijalnog i uživanje u moralnom propadanju, eros kao pokretač akcija i uzročnik svih nesreća, smena generacija, pa čak i nagoveštaj tog velikog zla koje se prikrada da odzvoni kraj jedne epohe.

Pored toga što nam je otkrio ovaj vredan komad velika je zasluga reditelja Gorčina Stojanovića što je u svom tumačenju teksta pronašao pravi ton i stil njegove postavke. U savršeno funkcionalnoj i značenjski osvežavajuće jasnoj i preciznoj scenografiji odvija se ova elegantna drama koja sa lakoćom prelazi u domen komedije (Amerikanci bi rekli dramedi). Reditelj, ali i odlični glumci neprekidno se poigravaju sa (mogućim) smislom izgovorenog, produbljujući značenja i dajući im neočekivane, uzbudljive kontekste, uspevajući da kroz humor osavremene poentu, bez da je siluju učitavanjima. Ta dvosmislena igra u kojoj se skladno mešaju ironija i nepatvoreni tragizam uspeva da nam jasno ocrta likove ili bolje rečeno karaktere sa svom njihovom višeslojnošću. Pomenuta ironija daje predstavi lakoću salonskog vodvilja, gde povremeni pasaži ozbiljne psihološke i društvene analize iznenađuju svojom dubinom i tačnošću, bez da narušavaju generalni ton predstave. Raskošni kostimi i kabaretski prelazi između pojava situiraju predstavu i u formalnom pogledu u svetski kontekst. Ono što je najlepše jeste način kako je s uspehom ostvareno da sve materijalno-ljubavno-erotske probleme postepeno natkriljuje senka Velikog rata kao neumitnog kraja epohe. Sve u svemu, jedno od najprijatnijih iznenađenja ove sezone.