Krug nasilja i poniženja

Činjenica da je prva sezona serije Pravi detektiv završena, daje za pravo da se u okviru analize otkriju detalji konačnih sudbina glavnih junaka. Kao i svaki pravi noar koji počinje od minornog događaja u mračnoj slepoj ulici a završava se u predsednikovoj rezidenciji, serija Pravi detektiv prati istragu ritualnog ubistva i na gledaocu je da se pita da li će radnja otići u pravcu psihološkog realizma, političko-sistemske zavere, možda čak fantastičnog horora na koji lavkraftovsko-birsovske aluzije i elementi priče ukazuju. Slučaj vode detektivi Rast Kol (Metju Mekonahi), nihilista, no problem je što sve govori da njegov stav prema egzistenciji dolazi iz serije traumatičnih iskustava (Moj život je bio krug nasilja i poniženja) te je za ljude koji su nihilisti kao takvi neka vrsta amatera i Marti Hart (Vudi Harelson), normalan policajac sa ženom, dve ćerke, ljubavnicom i obaveznim diskretnim problemom sa alkoholom.

Prvih pet epizoda ispričano je u formi svedočenja koje iz vremena sadašnjeg junaci daju o događajima koji su se odvijali između 1994. i 2002. Svojim metodama koje su mešavina analitičnosti i instinkta, Rast navodi slučaj ka očiglednim krivcima. Problem nastaje kada na polovini serije postaje jasno da je njen lažni kraj bio ujedno i vrhunac. Kada se par epizoda pre kraja vratimo u sadašnjost i počnemo da pratimo zaključivanje priče zapravo postajemo učesnici standardne policijske serije, pritom sasvim aljkave, u kojoj se svi ranije navedeni mogući pravci (psihološka analiza likova, istraga, fantastika) nedefinisano mešaju. Pri tome, najveći zločin počinjen je Rastu koji od predivnog nihiliste sa teorijama da je slobodna svest iluzija ili da nema ničeg goreg od čestitog života samo zato što bi nakon smrti mogao doneti nagradu, pretvara (samo zahvaljujući priviđenju u trenutku kliničke smrti) u vernika koji deli svet na dobro i zlo. Naravno, Rast kakvog smo ga upoznali i zavoleli viziju u trenutku smrti bi zaveo samo kao još jednu stavku u surovoj subjektivnoj igri koju mozak igra sa samim sobom. Usput se negde izgubio i lep elrojevski motiv dvojice problematičnih policajaca koji u jednom trenutku ostaju osuđeni da rade jedan s drugim, jer će samo na taj način moći da dođu do rešenja slučaja koje im je od suštinske važnosti.

Moglo bi se pričiniti da Pravi detektiv na ovom mestu trpi preteranu kritiku, jer, nesumnjivo se radi o vrhunski režiranoj (ako pod režijom podrazumevamo lepotu kompozicije slike ili genijalnu organizaciju šestominutnog kadra na kraju četvrte epizode), vrhunski glumljenoj i, na mikro planu dijaloške razmene, vrhunski napisanoj seriji. Jednostavno, kada je nešto toliko, kako bi se reklo na srpskom, hajpovano, onda zaslužuje pojačan ton u demaskiranju uvredljivih nedostataka. Retko ko je primetio da je naslov True Detective inspirisan jeftinim krimi časopisima iz četrdesetih i pedesetih koji su čitaoca mamili ilustracijom na naslovnoj strani koja je prikazivala zgodnu ženu u nekoj vrsti uzbudljivog scenarija (oteta, u bekstvu, u borbi sa zlikovcem). Serija Pravi detektiv nalik je svojim uzorima po lepoti ambalaže koja krije povremenu genijalnost, no, ona je, suprotno, trenutno popularna među donjodorćolskim ispijačima fensi kafa dok će za deceniju iščeznuti iz kolektivnog sećanja.