Mine na putu mira

Dugo najavljivani mirovni pregovori Indije i Pakistana prolongirani su do okončanja indijskih parlamentarnih izbora (izborni proces počeo je 7. aprila i trajaće sve do 12. maja, prim.), a izgledi za nastavak razgovora nisu izvesni. Očekivana pobeda nacionalističke Baratija DŽanata partije (BJP) Narendre Modija, ponovno jačanje talibana u Avganistanu pred predstojeće povlačenje američkih trupa, te konstantni neuspesi Pakistana u nastojanjima da se tamošnji talibani ili dovedu za pregovarački sto ili suzbiju, nagoveštavaju period intenzivne neizvesnosti i potencijalnog konflikta. Ali to nisu razlozi da se odustane od uspostavljanja mira.

Istina, Modijev mirovnjački kredibilitet je već sada pod velikim znakom pitanja, kako kod kuće tako i u Pakistanu. Mnogi se pribojavaju da će on kao novi indijski premijer polarizovati čitavu zemlju. Dosad je zauzimao beskompromisnu poziciju kad je o Pakistanu reč, a njegova retorika će verovatno ostati oštra barem još neko vreme.

Ali, verovatno je da će Modi slediti primer svog prethodnika iz BJP, Atala Bihari Vadžpanja, koji je 1999. došao u Lahore na mirovne pregovore sa pakistanskim liderom Navazom Šarifom (koji se 2013. vratio na vlast). Postoje dobri razlozi da Modi tako postupi. Mir s Pakistanom bi učvrstio njegove pozicije u zemlji i inostranstvu, čime bi bio napravljen korak ka ispunjenju ambicija BJP o Indiji kao velikoj sili. To bi takođe pomoglo oslabljenoj indijskoj ekonomiji da privuče strane investicije, što je efekat koji je Modi već ostvario u indijskoj saveznoj državi Gudžarat (čiju vladu je dosad predvodio, prim.).

I Šarif je Indiji pružio maslinovu grančicu, i to s dobrim razlogom: poboljšanje odnosa s Indijom od esencijalnog je značaja za jačanje njegove pozicije u Avganistanu, te poboljšanje njegovih kapaciteta da suzbije nasilje kod kuće. Mir s Indijom bi mu omogućio da umanji vlast pakistanske armije i njenog obaveštajnog krila, ISI. Iako bi ulaskom u mirovne pregovore s budućom Modijevom vladom rizikovao bunt kod kuće, Šarif bi i dalje bio u stanju da probije led, pod uslovom da vodeće političke partije podrže njegove poteze.
Na nesreću, u južnoj Aziji je mnogo onih koji ne žele mir. Brojni pokušaji aktuelnog indijskog premijera Manmohana Singa da obnovi pregovore s Pakistanom minirani su oružanim incidentima duž linije razgraničenja u Kašmiru - prekograničnim razmenama artiljerijske vatre posle svake, pa i najmanje provokacije.

Kreatori indijske politike za sada na Šarifove iskorake gledaju sa podozrenjem. Oni zaziru od onoga šta bi njegovi pregovori s pakistanskim talibanima mogli da donesu, i sumnjaju da je u stanju da kontroliše pakistansku politiku prema Kašmiru i Avganistanu. Zapravo, kao najveća prepreka indijsko-pakistanskim mirovnim pregovorima ispostavlja se njihova podložnost dejstvu remetilačkih faktora. Čim politički proces počne, raste i verovatnoća da će ga moćni prikriveni interesi narušiti - nasilno - jer bi postizanje mirovnog sporazuma potkopalo izvore njihove moći i umanjilo političku podršku koju crpe iz produžavanja konflikta.

Činjenica da obe zemlje imaju slabe vlade koje ne uživaju podršku naroda jača pozicije tih remetilačkih faktora. Indijska vladajuća koalicija, koju predvodi Kongresna partija, tvrd stav prema Pakistanu vidi kao jedini način da se odbrani od domaćih kritika koje joj upućuju BJP i druge opozicione stranke. Mnogi Indijci sumnjaju u smisao pregovora sa Šarifovom vladom koja, s obzirom na tenzije između civilne vlasti i armije, možda neće ni potrajati pun mandat. Imenovanje povodljivog generala Rahila Šarifa za komandanta armije pomoglo je smanjenju napetosti; ali, budući da Pakistan i Indija podržavaju suprotne strane u Avganistanu, ukoliko tenzije tamo porastu vojska i ISI bi mogle da preuzmu primat.
Srećom, nivo nasilja u Kašmiru za sada opada, mada bi ono lako moglo ponovo da eskalira ukoliko talibani budu konsolidovali vlast u Avganistanu, a ISI pojača svoju podršku militantnim grupama poput Laškar-e-taiba.



Iako aktuelna politička labilnost u Indiji i Pakistanu zasad isključuje mogućnost sveobuhvatnih mirovnih pregovora, to dve strane ne bi trebalo da spreči da iniciraju uzajamne mere građenja poverenja, tako što bi radili na rešavanju manje složenih teritorijalnih i drugih sporova.
Dve zemlje bi trebalo da razviju ekonomsku i trgovinsku saradnju, zajednički se bore protiv terorizma i šverca droge, te promovišu razmenu na društvenom i kulturnom planu. Intenzivirani trgovinski odnosi mogli bi da doprinesu i stvaranju recipročnih ekonomskih interesa koji bi onda radili u korist mira. Nedavni dogovori o otvaranju dodatnih tržnica i poslovnica banaka u blizini granice dobra su polazna tačka, a Pakistan je već načinio korake kako bi uzvratio na indijsku ponudu o dodeljivanju statusa najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima, samo pod drugačijim nazivom.

Samo ovo neće biti dovoljno za uspeh pregovora, ako i kada do njih dođe, ali bi moglo da doprinese da budu uklonjeni podsticaji za njihovo miniranje. A ako dve zemlje nađu načine da spreče eskalaciju sitnijih sporova, to bi stvorilo atmosferu u kojoj bi dve strane mogle da se pozabave pitanjem Kašmira, najvećim od svih izvora konflikta.
Copyright: Project Syndicate, 2014.