Umetnost hedonizma

Nebojša Pilipović nas dočekuje u svom ateljeu, ugodno smeštenom na Voždovcu, u radnoj atmosferi. Atelje odiše razigranošću i životnošću boja, po kome su poznati njegovi radovi. Slike i štafelaji, najskuplja vina i barske stolice... Bez ijedne fleke na podu ili zidu, atelje Pilo kako ga inače oslovljavaju, osobeni je spoj umetnosti i hedonizma, upravo onakvog utiska kakav ostavlja i sam vlasnik. Nonšalantan i spontan, iskren i duhovit, Nebojša Pilipović je poslednjih godina napravio zaokret u svojoj karijeri urbanog slikara, izuzetno voljenog i cenjenog osamdesetih i devedesetih godina kod nas i šire, ka poziciji selektora izložbi na Serbian Fashion Week, gde će sasvim drugi izlagački koncept predstaviti već krajem meseca, tokom Nedelje mode u Novom Sadu.

NJegov ulazak u kompaniju koja bira najlepše devojke Srbije kao umetničkog direktora, pre šest godina, naišao je na negodovanja jednog dela njegovih kolega i javnosti. Međutim, svet slikarstva se danas menja rapidno pod pritiskom modernih tehnologija, baš kao i svet mode koji trpi diktat realnosti, pogotovo u vremenu i prostoru u kome živimo. Zato smo sa Nebojšom Pilipovićem Pilom, slikarem na pauzi između prethodnog i sledećeg ciklusa u nastajanju i umetničkim direktorom Mis Srbije, razgovarali upravo o vezi mode i slikarstva, u našem društvu danas.
Moda i slikarstvo imaju zajednički imenitelj lepotu, započinje razgovor za NIN, duboko uvaljen u udobnu fotelju svog ateljea. Razlika je u tome što je slikarstvo dvodimenzionalno, a moda trodimenzionalna. Mnogi slikari u svetu su se preorijentisali i postali modni kreatori. Taj trend je poprilično zastupljen u Parizu i NJujorku, gde savremeni ultramoderni slikari diktiraju svojim izgledom i prate modne trendove.

Šta je bio pravi razlog vašeg učešća u Serbian Fashion Week?

Pre šest godina, postao sam umetnički direktor kompanije Mis Srbija, što je izazvalo veliki šok i osporavanje kod mojih kolega umetnika, kao da sam skrenuo s puta. Međutim, smatrao sam da sam upravo svoju likovnost na najbolji način tako predstavljao kroz snimanja i kreativne procese u drugoj oblasti. Tek tada sam uvideo da ono što sam kao slikar manifestovao na platnu, sada to radim kroz modu i čitav tim ljudi. U ovom slučaju, fotograf je moja četkica, eksterijer je platno, a sam model je akt. Ja tako ostajem umetnik.

Da li smatrate da ste prodali svoju profesiju?

Dobro pitanje! U startu sam, po dolasku u kompaniju, bio osporavan i doživljavao opaske da to nije potrebno karijeri jednog slikara. Međutim, kako je vreme prolazilo, mnogi moji projekti doživeli su ovacije. Zato sam danas ponosan i vrlo srećan što sam se upustio u čitavu tu priču, jer mi je dala posebnu priliku da se i u tome izrazim. Slikarstvo nisam nikad napustio. Rezultat svega što sam radio poslednjih nekoliko godina je vidljiv. Smatram da nisam prodao svoju profesiju, već sam je usmerio na drugi kolosek, za koji je potrebna posebna ekspresija.

Ali da li umetnik treba da se proda na taj način, da bi preživeo današnjicu?

Evidentno je da morate da podelite svoj rad na komercijalnu delatnost ako želite da opstanete, i na samostalna izlaganja ili grupne smotre, gde eksponirate svoje umetničke afinitete. To su dve različite stvari. Svaki umetnik mora da ima pristup jednom normalnom galerijskom formatu, da bi ga ljudi kupili za svoje prostore, čime prilagođava svoje zamisli prostorima galerija, kojih je sve manje. A problem nedostatka galerija je veliki u našoj zemlji. One su takoreći nestale devedesetih godina, tako da i ove postojeće jedva preživljavaju. Interesovanje za slikarstvo je sve manje, kako zbog situacije tako i zbog tehnološke revolucije.

Zbog čega?

Interesovanja mladih su usmerena ka tehnološkim proizvodima savremenog društva, kao što su mobilni telefoni, tableti, kindl uređaji, na kojima su fotografije instant, i zahvaljujući čemu sistemi vrednosti nestaju. Ali ja se trudim da o tome ne razmišljam. Prilagodio sam se kupcima koji nemaju da plate originalno delo, tako što nudim serigrafije. Evidentno je da one nemaju tu vrednost, ali ako živite od toga, morate iznalaziti načine preživljavanja.

Da li se time poništava autentičnost?

Ne, ali se ukida originalnost. To je došlo sa Zapada. U Americi, recimo, veoma mali broj ljudi poseduje originalna umetnička dela. Uglavnom se kupuju posteri, ili kompjuterski printovi, koji imaju figurativnu i estetsku stranu oplemenjivanja prostora, ali ne i umetničku vrednost.

Da li je to najava početka kraja najstarije umetnosti?

Moguće. Savremeni trenutak, čini se, ide ka tome. To je i logično, jer je slikarstvo počelo u pećinama kao način komunikacije među ljudima, a danas je drukčija komunikacija, te je samim tim prvobitna umetnost ugrožena. Naravno, savremene tehnologije i doprinose slikarstvu, jer na određen način, kroz onlajn, održavaju umetnost živom. Danas su neke onlajn izložbe posećenije od mnogih u galerijama, a i sama prodaja je onlajn. Na taj način, tehnologije podržavaju umetnost slikarstva, ali meni lično se to sve ne dopada.

Da li se država uopšte trudi da to promeni, da doprinese afirmaciji slikarske scene kod nas?

Svima nam je poznato koliko se u budžetu odvaja za kulturu, ali iz tog budžeta za slikarstvo se ne odvaja ništa. Ono je prepušteno samom sebi. Profesionalno udruženje poput ULUS-a, koje datira iz 1919. godine, na ivici je egzistencije. Prošle godine recimo, u ULUS-u mesecima nije bila plaćena struja, pa su mnoge izložbe otvarane u mraku. Eto, to je doprinos države umetničkoj sceni.

Koga onda uopšte zanima slikarstvo u Srbiji?

Pravih ljubitelja slikarstva ima veoma malo. Onih pravih gotovo i da nema. A oni drugi, novokomponovani biznismeni, kupuju svoj status tako što oplemenjuju svoje prostore u kvadratnim metrima. Samostalne izložbe, primera radi u galeriji ULUS-a, koji je naš najviši nivo u prezentaciji likovnosti, imam utisak da traju jedno veče. Ostale dve nedelje, galerija nema posetioce do sledećeg otvaranja. Samostalna izložba ponekad liči na privatnu zabavu, koja je posle par sati i završena.

Kakav je odnos umetničkog i komercijalnog? Mnogi su umetnici eksperimentisali sa tim, od Baskijata do Damijana Hersta

To je evidentno marketinški pristup. Upravo umetnici koje ste naveli su proizvodi toga. Baskijat je prvenstveno bio umetnik grafita, koji je tek upoznavši Endija Vorhola dobio svetsko priznanje, samo zahvaljujući činjenici da je bio u vezi sa ocem pop-arta, koji ga je uveo u svet umetnosti i džet-seta. Tako su najveći galeristi NJujorka prezentovali Baskijatovo slikarstvo, koje je trajalo tek dve godine, ali koje posthumno živi daleko više i bogatije.

Kada je moda umetnost, a kad komercijala?

Moda kao umetnost upravo je prisutna u svetu kod najvećih modnih kreatora i brendova, kao što i najveće svetske kuće, poput Diora, Šanela, Gučija, angažuju najeminentnije dizajnere za svoju kuću i samim tim ulažu ogroman novac, da bi na taj način prezentovali svoj rad, na izuzetno visokom kreativnom nivou. Upravo iz te branše, moj omiljeni umetnik iz sveta mode je Ajsa Mijake (Issey Miyake, prim. D. J.), jer kod njega su najviše zastupljeni likovnost i skulpturalni pristup. To se vidi na njegovim revijama, izuzetno specifičnim i autentičnim. Posmatrajući njegove revije, imate utisak da posmatrate skulpture i objekte koji šetaju.



Mi smo siromašno društvo koje drži do mode više nego u nekim zapadnim zemljama. Kako komentarišete taj paradoks?

Na taj način, ljudi ovde žele sebe da predstave u najboljem svetlu, onakvima kakvi nisu. Mnoge estradne zvezde tako grade sliku za javnost. Svi su spremni da daju zadnji dinar da bi imali nekog najpoznatijeg kreatora i poseban komad odeće u svojoj garderobi. To je i odgovor na pitanje kako umetnost i tržište u Srbiji egzistiraju. Lakše će i pre odvojiti novac za neki parfem, za komad odeće koju će koristiti nekoliko puta, nego za neko umetničko delo, pa makar to bila i jedna serigrafija. Upravo narodi koji nemaju platežnu moć, kao što je slučaj u Srbiji, pre daju na svoj izgled nego na umetnine. Ali opet, siguran sam da smo kao siromašno društvo bolje obučeni od nekih svetskih metropola.

Kako korespondiraju moda i umetnost sa političkim trenutkom?

Ako krenemo od osamdesetih godina, u Jugoslaviji, u oblastima umetnosti znali su se sistemi vrednosti. Tada nije mogao svako da bude slikar ili modni kreator. Tržište umetnina, tih godina, postojalo je u našoj zemlji, a posećenost galerija bila je velika. Devedesetih, vidovi umetnosti su iščezli. Tada su se pojavili novi vidovi umetnosti i jeftini trendovi u oblasti muzike, mode, pa čak i slikarstva. Mislim da te devedesete treba izučavati kao fenomen, jer je nastanak turbo-folk zvezda direktno uticao na edukaciju, razvoj i vizuru mladih ljudi. Samim tim, to se kasnije odrazilo i na umetničku scenu. Početkom dvehiljaditih, ti recidivi su se pretopili u neki miks devedesetih i nastanak nove kulture, upravo one u kojoj danas živimo. Taj novi politički momenat doneo je jedno ogromno neobrazovanje i poremećen sistem vrednosti. Siguran sam da, da nije bilo devedesetih, u te vode ne bismo ni uplovili.

Kako izgleda vaš proces stvaranja?

Moji opusi poslednje tri decenije vezani su za cikluse, a samo polazište je savremeno društvo u kome živimo. Manifestujem i slikam ne ono što vidim, već ono što osećam, što predstavljam u potezu i tonalitetu. Upravo se tako jedan od mojih najpoznatijih ciklusa zove Fish. Taj ciklus predstavlja savremeno društvo i način življenja, emociju koju nosimo posle devedesetih u Srbiji. Naslov sugeriše tišinu mudrosti, jer riba ne može da priča, čime se pokazuje društvo i političko stanje u našoj zemlji. Morali smo da prećutimo mnogo toga što se desilo. Baš kao i riba.