Religiozni višak

Treća knjiga Bojana Savića Ostojića, jednog od najagilnijih predstavnika nove pesničke generacije, uz to i vrsnog prevodioca sa francuskog ‒ ima kao podnaslov odrednicu scenarijum. Već na samom početku, dakle, autor sugeriše pokretljivost, izmeštanje, ali i iskonstruisanost stvarnosti u koju čitalac ulazi, odnosno njenu filmsku, scensku prirodu i izloženost tuđem pogledu. Na ovaj način potcrtan egzibicionističko-voajerski odnos poezije (umetnosti) i čitanja (slušanja, gledanja) nameće se kao tema iz drugog plana, dok prvim blago dominira zapleten ljubavni odnos, čija se (podrazumevana) patetičnost ironizuje upravo insistiranjem na veštačkoj prirodi stvarnosti teksta: „postideo sam se – pisalo je u didaskalijama – od jedne tako prekorne ljubavi, ali/ vidiš, i ja krvarim to sam rekao da ti vratim istom merom, a ja sam tvojom krvlju obeležena, rekla si na to i smerno legla kraj mene.“ Mada glavni, to je ipak samo jedan od motiva Stereorame, jer subjekat ove knjige psihotropično luta kroz netekstualnu stvarnost i popisuje značajne i upečatljive detalje scena čiji je učesnik, ili posmatrač: „u metežu uzavrelom na platou, za ovu priliku bez NJegoševog spomenika, inkarnirao sam tip studenta-ignoranta. (...) ovakva revolucija, gde se smenjuju novi hitovi Abbe, stihovi mladog Matije Bećkovića i zapevanja guslara,ovakva kakofonija najveća je kazna za čula revolucionara“. Između učesnika ili posmatrača i subjekta koji o njima govori nikako se ne može povući znak jednakosti, a linijom tog udvajanja dolazi se i do ključnog pitanja koje postavlja Stereorama: ko je reditelj scena koje posmatramo, ili tačnije – koje živimo? Na to se nadovezuje i motiv kupole, koja neke od tih prizora zasvođuje. Upravo u toj tački krije se ključni religiozni „višak“ ove poeme, za koju opet poželeh da kažem: pesnička knjiga godine. Ali oćutah. nin