Arhiva

Samuraj na žutom šećeru

Svetislav Jovanov | 20. septembar 2023 | 01:00
Samuraj na žutom šećeru


Vest da je u tokijskoj bolnici, u 91. godini umro Hiru Onoda, učesnik Drugog svetskog rata koji je poslednji položio oružje, registrovao sam samo površno, surfujući po internetu: nakon trideset godina skrivanja na filipinskom ostrvu Lubang, podsećali su izveštaji, Onoda je, u znak formalne predaje, pred predsednikom Markosom 1974. godine položio svoju uniformu carske vojske, kapu i mač. Kada sam kasnije, kao voditelj dramske radionice koju, pod pokroviteljstvom Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI) već treću godinu organizuje agilna August Andong iz filipinskog Centra ITI otpočinjao iz Abu Dabija noćni let za Manilu, prisetih se samuraja Onode.

Tajanstveni su putevi podsvesti: okružen stotinama filipinskih gastarbajtera, stešnjen jastučićima i plastičnim porcijama, pokušao sam da na monitoru svog avionskog bioskopa odgledam ponuđeni Vulverin (mutant čovek-vuk i japanski narednik, obojica kao žrtve Nagasakija, sravnjuju stare račune). Ali, softver Etihadovog erbasa je nepouzdaniji od softvera podsvesti: moju žalbu zbog rđavog tona u slušalicama savršeno ljubazni stjuard otklanja utešnom napomenom Izaberite drugi film, pružajući mi tako priliku da se, zahvaljujući nerviranju, krajnje budan i čio suočim sa Manilom u sunčano prolećno poslepodne.

Manila, prvi put: Tajna večera


Pri prvom susretu sa prestonicom zemlje sedam hiljada ostrva, inače smeštenom na jugu najvećeg od njih Luzona, kao glavni doživljaj ipak se pokazuje vlaga. Premda stižem u trenutku kada sezona tag-lamig (hladno i suvo) još ne ustupa pred sezonom tag-init (toplo i suvo), prijatnih 25 stepeni kvari činjenica da vlažnost ne silazi ispod osamdeset pet odsto. Posle kratkog hotelskog predaha, sledi večera sa domaćinima i prvi radni dogovor voditelja radionice. Pri ulasku u tradicionalni restoran, na zidu primećujem verziju Tajne večere, otisnutu u plastici: ipak, ova jeftina kopija podseća na tipični prizor iz domaćeg žanra senakulo religioznog spektakla nastalog iz španskih misterija, a danas još održavanog na zabačenijim ostrvima.



Narednog jutra, pak, ekipa radionice Dag Telander, švedski dramatičar iz Upsale, Talija Pura, rediteljka iz Kanade i ja upoznaje i modernu stranu Filipina, oličenu u studentima Univerziteta Pamantasan ng Lungsod. Univerzitet se nalazi u staroj četvrti Intramuros (na španskom, između zidova), unutar bedema podignutih tri decenije nakon što je avanturista Lopez de Viljalobos 1542. godine čitavom arhipelagu, a u čast svog kralja Filipa II, dao naziv Las Islas Filipinas. Reč je o državnom zavodu, što znači besplatno školovanje, ali i kako se vidi već prilikom ulaska u kampus skromnost, čistoću i harmonično šarenilo. Premda je trebalo da Dag i ja ovde samo održimo predavanja o savremenom evropskom teatru, pojavljivanje preko osamdeset (!) kandidata za Talijinu radionicu filmskog sinopsisa menja planove: obojica preuzimamo deo posla i do kraja dana dobijamo par dragocenih lekcija. Prva od njih je saznanje o maštovitosti filipinskih studenata oni tehnike dramskog pisanja prihvataju lako i instinktivno, kao poziv na igru. Druga je, pak, fascinantna želja ove omladine da se s nama fotografiše u svim varijantama (uz urođenu neposrednost, Fejsbuk je tu, dabome, učinio svoje). Svesni da ćemo, već za par sati, biti okačeni na stotinu raskršća u sajberspejsu, opraštamo se od njih, žureći na večernji let koji nas vodi na ostrvo Negros, petsto kilometara južnije.

U gradu osmeha

Iako Bakolod, centar provincije Negros Oksidental, opravdano nazivaju Grad osmeha, ispostavlja se da je ovo mesto značajno zbog još najmanje dveju stvari: kao središte proizvodnje najboljeg žutog šećera na svetu i kao poprište dinamičnog pozorišnog života. Dokaz za ovo drugo nisu samo odzivi na naše radionice, održane inače na Koledžu umetnosti i nauka katoličkog Univerziteta Sen Lasal, nego i studentske predstave koje gledamo tokom dveju večeri, prožete komikom i improvizacijom. Odmah po prispeću, inspirisani smeštajem u asketskim sobama bivšeg jezuitskog klaustra (zagađenim jedino erkondišnom), Dag i ja odlučujemo da radionicu realizujemo iz kontre: dok on, kao boemski severnjak, podstiče kod učenika improvizaciju, ja ću, kao racionalni Balkanac, insistirati na klasičnoj dramskoj tehnici. Taktika je kako to obično biva rezultirala time što su u Dagovoj grupi nastala dva krajnje tehnička zapleta (horor i krimić) dok se u mojoj, pak, pojavio nadrealno maštoviti DŽon Majkl, po oceni sviju najdarovitiji polaznik čitave ove radioničke serije.



Od pomenutih predstava, najuzbudljivija je Specijaliteti iz kafea trupe Performance Laboratory Inc. Sa gorko-slatkom lakoćom i krajnjom otvorenošću, glumci predočavaju duhovit miks tinejdžerskih problema u društvu koje se lomi između plemenskih tabua i Fejsbuka. Predvodi ih, u ulozi Kelnerice, rošava i naizgled nezgrapna Kleo Patricija Kimi Santijago, rođena komičarka koja će, po svoj prilici, završiti kao hemijski tehnolog. Ali, ključni preduslov kako maštovitosti bakolodske mladeži, tako i njene urođene sklonosti ka komici, predstavlja magija jezika. Dok je filipino (uz engleski, jedan od dva zvanična jezika u zemlji) tek standardizovana verzija luzonskog narečja tagalog, na Negrosu se govori narečjem, koje već melodijom svog imena priziva čaroliju: hiligaynon. Reč je o jeziku koji se rastapa u ustima poput brown sugar, čije plantaže okružuju Bakolod. A kada se na njemu zapeva, to zvuči gorko i potresno, poput oratorijuma o životu sakada, sekača šećerne trske, koji slušamo poslednje bakolodske večeri.

DŽipni i borbene veštine

Čini se da melodija hiligaynona okružuje i dostojanstvene neobarokne ruševine dvorca Talisaj, zadužbinu zemljoposednika Laksona koju razgledamo na putu za Dumagete na jugu Negrosa odredište naše poslednje radionice. Nasuprot naglašene skromnosti grada osmeha, u Dumageteu vladaju opuštenost i lagodnost relativnog obilja: od luksuznijih hotela i internacionalnom turizmu okrenutih restorana, do modernog pozorišnog zdanja na znatno imućnijem (prezviterijanskom) Univerzitetu Siliman i nešto zrelijih, emancipovanijih polaznika dramske radionice.
Štaviše, tek na osunčanim dumagetskim ulicama uviđam svu atraktivnost famoznih filipinskih džipnija malih, otvorenih i jarko obojenih autobusa za kratke relacije. Ohrabren tom atmosferom, uspevam da, zahvaljujući domaćici Desi Kesadi, ispunim bizarnu narudžbinu sinovljevih drugara bambusove palice za lokalnu borbenu veštinu arnis. Čak ni kada se, u opušteno sunčano jutro, upućujem ponovo ka Manili, ništa nad svetlucavim mirom Sulu mora mi ne ukazuje da, s onu stranu obzorja, leži Mindanao, filipinski jug ispunjen nemirima i povremenim erupcijama nasilja.

Manila, drugi put: od Rizala do Ajala

Moju naoštrenost za jednodnevni sightseeing kroz prestonicu ne kvari ni (zakasnela) spoznaja da nabavljeni štapovi za arnis spadaju u sam vrh liste predmeta zabranjenih za unošenje u avion. Dok lagano uranjam u saobraćajni košmar Metro Manile (naziv za urbanu skupinu Manila Sitija i dvanaest pridruženih gradova, sa ukupno dvadeset dva miliona žitelja), za oko mi zapada zaravan veličine pola Novog Beograda, načičkana poslovnim oblakoderima. Mladi pisac Soni, moj neočekivani (i nažalost, kratkotrajni) vodič, poverljivo i s dozom opreza objašnjava da je reč o Makatiju, četvrti koju poseduje, a ostatku zemlje i sveta iznajmljuje porodica Ajala. Narednih sati, dok lunjam, manje-više prepušten sebi, kroz bazare i jezuitske crkve, duž obala reke Pasih i po zidinama tvrđave Santijago, ne uspevam da se otresem pomisli na Ajale, skrivenu strukturu moći na Filipinima.



Donekle mi to uspeva tek u blizini muzeja i spomenika, posvećenih Hozeu Rizalu, duhovnom ocu filipinske nacije i reformatoru kojeg su Španci pogubili 1896. godine, u svom poslednjem i uzaludnom naporu da očuvaju vlast nad arhipelagom. I eto, nakon što su ih napustili i španski konkvistadori i američki prosvetitelji, Filipinci nastoje da pronađu sopstveni put, u simboličnom prostoru između stopa mučeništva Hoze Rizala, urezanih u bedeme tvrđave Santjago, i rent-a-kar oblakodera klana Ajala. Diplomatski odustajući od pokušaja da ovaj utisak nekako udenem u prigodni oproštajni intervju Nacionalnom radiju, utrčavam u džip koji me nosi ka aerodromu. U žarištu večernjeg saobraćajnog košmara, dok vozila ukopana u deset traka turiraju i trube, s jedne strane Avenije Epifanija dos Santosa srednjoškolke u belim bluzama se guraju na ulazu u starbaks, dok s druge strane, zaklonjeni palmama, beskućnici preturaju po kontejnerima. Kosmos zvani Metro Manila se proteže, otresa sa kože umor, nepravde, rintanje i korupcionaške afere, navlačeći na lice detinjasti osmeh Kleo Patricije Kimi Santijago. Uostalom, ovde barem neki očigledno pamte Rizalovu opomenu: Čemu nezavisnost ako će robovi današnjice postati sutrašnji tirani?



A mene očekuje poslednji akrobatski proboj kroz terminal: sa upornošću dostojnom samuraja Onode, uspevam da unesem u letelicu borbene štapove arnisa, sipajući hrpe komplimenata pred ledene osmejke Etihadovih stjuardesa. Već narednog trena, dok ispod mene tone Manila Bej, uljuljkujem se u erbasov zalet, iz zemlje osmeha ponovo u zemlju strepnje: svakom svoja tranzicija.