Praznik nestale klase

Srećan je ko ima posao u Srbiji. U najkraćem, ova sve čuvenija rečenica sažima uslove rada, razloge nedostatka borbe za poboljšanje tih uslova i standard na koji je prinuđen da pristane ovdašnji radnik. A mogla bi da posluži i kao parola ovogodišnjih prvomajskih manifestacija. Jer kad čak i zvanična statistika pokazuje da je potražnja za zaposlenima u odnosu na 2008. godinu 16 puta manja, a broj nezaposlenih raste, muka nije kakav, nego kako dobiti bilo kakav posao. U mantru da neradništvo vlada Srbijom, kojom se žele opravdati bolne reforme, stoga ne veruje niko ko ima posao kod privatnika. Još manje onaj ko ga nema, a radio bi bilo šta. Uostalom, kako se dokazuje da su Srbi neradnici ako to nema gde da se proveri? Statistika potražnje pokazuje da neplaćen prekovremeni rad, doprinosi i zarade, nisu izbor nego nužda malog broja, kao i to da veliki broj onih koji nisu privilegovani da imaju posao nisu neradnici nego ljudi bez perspektive. A statistike su jednako svesni poslodavci i zaposleni. Prvi je koriste da krše korpus radničkih prava, a drugi ne traže hleba preko pogače.

Klasa zvana radnička, ona koja živi od svoje zarade, danas je toliko raslojena u visinama tih zarada, da za nju ne postoji širi zajednički imenitelj. Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata kaže za NIN da ta klasa u izvornom smislu ne postoji, jer ona podrazumeva zaposlene u realnom sektoru, u proizvodnji i industriji, a tek svaki 24. zaposleni radi u tom sektoru. Na snazi tih radnika se zasniva i snaga sindikata, pa uz druge probleme nedostatak socioekonomskog dijaloga i razjedinjenost sindikata - to je ključna prepreka sindikalne borbe. Ogroman broj zaposlenih u javnom sektoru dodatno umrtvljuje radnički aktivizam. Zbog toga se ništa ne desi kad pola miliona zaposlenih u privatnom sektoru ostane bez posla, a kad se pomene 1.000 u javnom, to postaje skandal.

U sindikate stižu pritužbe na kršenje prava, ali su na intervenciju kod poslodavca spremni jedino oni koji nemaju šta da izgube, jer čak ni platu više ne dobijaju. Nije tajna, na primer, da prodavci slažu kutije posle radnog vremena, da za rad na praznike ne dobijaju zakonsku nadoknadu. U retkim fabrikama koje isplaćuju zaradu na vreme, najveći broj plata u stopu prati zakonski minimum. Topli obrok i regres su čak i u sindikatima zaboravljeni pojmovi.

Radnici nisu spremni da zatraže to što im poslodavac duguje, jer znaju da će teško naći drugi posao. Nedavno sam razgovarala sa ženama zaposlenim u Jumku, koje ne primaju plate, a čiji muževi su masovno zaposleni u Tigru i u istoj su situaciji. Te porodice su, bez patetike, doslovno gladne. S druge strane, imamo Gorenje, na primer, kome su poreski obveznici poklonili između šest i deset hiljada evra po radnom mestu, a u kome naš radnik radi za 200 evra, dok u Sloveniji za isti posao dobija 1.600.



Nisku cenu rada dodatno obaraju sve brojnije agencije koje iznajmljuju radnike, za mesečne zarade upola manje od zakonskog minimuma. U nedavno objavljenom istraživanju koje se posebno bavi položajem žena na tržištu (Žene i rad u Srbiji, autorke Marije Radoman) navodi se da žene zaposlene na poslovima održavanja domaćinstva preko agencija, koje im u ovom slučaju ne uplaćuju čak ni doprinose, rade dvokratno, ujutru i uveče, po četiri sata za 102 dinara po satu. Dakle, u najboljem slučaju, za oko 18.000 mesečno, one poslu posvete ceo dan. Taj primer jedan je od ilustrativnijih da pokaže kako se u Srbiji na prostoru radničke klase stvara prekarijat, klasa očajnih. Onih koji nemaju posao ili neprekidno žive u neizvesnosti od produžetka ugovora i nemogućnosti angažovanja.

Filip Balunović iz Centra za politike emancipacije objašnjava da je samo način eksploatacije radničke klase promenjen. Primera radi danas se sve više akcenat stavlja na rentu, umesto na tradicionalni tip prisvajanja viška vrednosti. Ta izmena metoda sigurno ne znači nestanak klase kao takve, jer klasa može nestati jedino onda kada se prestane sa načinom proizvodnje kome je nužno inherentna eksploatacija i stvaranje klasa. Kada je reč o prekarijatu, njega u Srbiji čine svi oni koji nemaju stalni radni odnos kao i oni koji nemaju nikakav radni odnos. Otuda je srećan onaj koga se eksploatiše, a ima stalni radni odnos.

Po Balunoviću budućnost je, u odnosu na ono što najavljuje mandatar, sveopšta prekarizacija radništva, kome će od sada biti poverena uloga maskote za međunarodne finansijske institucije. Dok MMF i Svetska banka budu pljeskali liberalizaciji tržišta radne snage, kao i dovršetku sveopšte privatizacije, Vlada će se najverovatnije hvaliti implementacijom evropske legislative koja radništvo pretvara u robu po sebi, a koju onda na tržištu kupuju probirljivi vlasnici kapitala. Oni malobrojni koji ipak uspeju da isplivaju na površinu, služiće kao dokaz tome da je tobože, ipak moguće trudom se uzdići na socijalnoj lestvici. Naravno, struktura je ta koja će čitavu klasu i dalje držati u podređenom položaju uz nekoliko izuzetaka koji će joj obezbediti lažni karakter u percepciji spolja.

Menadžerski sloj čini onaj deo radničke klase koji pravi drastičnu razliku u odnosu na prosek. Ali samo kad je reč o zaradama. Takvi obično ne vide ni dana ni vikenda i ne dozvoljava im se trenutak privatnog života. Ni njima prekovremeni rad nije dodatno plaćen, ali taj rašireni fenomen inspekcija rada ne uspeva da suzbije. Pre svega zato što njen godišnji budžet iznosi svega 30 miliona dinara, što je trošak jednog dečijeg vrtića. Ali i zbog toga što ju je, takvu, korupcija nagrizla do samog vrha (slučaj Peurača).

Savićeva podseća da je rad na određeno dozvoljen samo godinu dana, a da na hiljade ljudi rade na određeno i po deset godina. Čak i kad im je država poslodavac. Dok se govorilo o zabrani zapošljavanja čuli smo da će rad sudova biti ugrožen, jer je kod njih 60 odsto zaposlenih na određeno vreme. Veliki je broj primera da i državne ustanove prekidaju odnos na tri dana, pa ispočetka zapošljavaju ljude na određeno. Državne ustanove i same zloupotrebljavaju zakon, a država treba da stvara ambijent u kome je nemoguće kršiti zakon. Praksa je sasvim drugačija od inače dobrog Zakona o radu koji imamo.



Zakonu koji niko nije poštovao bliži se kraj, ali niko i ničim ne može da tvrdi da će i svedena prava radnika, u predlogu novog zakona, biti poštovana, kao što se očekuje da će biti olakšana procedura otpuštanja. NJoj će pogodovati i ponuđena verzija zakona o štrajku, koja će, ako bude usvojena, ograničiti to pravo institutom arbitra - onog koji bi trebalo da pregovara sa dve strane sve dok se štrajk, kao poslednji instrument borbe, potpuno ne iznuri.

Predlog zakona o štrajku je direktan odgovor na talas radničkih štrajkova koji je počeo u 2009. godini, koji i dalje povremeno izbijaju i koji se očekuju kao reakcija na najavljene mere Vlade, smatra Milenko Srećković, osnivač Pokreta za slobodu. Zakon o radu treba da legalizuje kršenja radničkih prava koja se trenutno događaju kako bi poslodavci i legalno imali pravo na veću eksploataciju radne snage. Iako njegovi promoteri govore da je to u interesu ukupne ekonomske situacije, on je zapravo u interesu profita. Međutim, urušavanje radničkih prava će na duže staze imati veliku socijalnu cenu i to je trošak o kojem bi svako društvo trebalo da vodi računa. U Francuskoj su radnici 2005. godine uspeli da spreče slične izmene radnog zakonodavstva. Danas je u Francuskoj uvedena zabrana telefonskog poziva radnika po isteku radnog vremena, jer svaki dodatni stres ima svoju cenu i na kraju ga društvo plaća u celini, a životni standard opada za sve.

Srećković kaže da primer migrantskih radnika, koje domaće firme odvode na skoro ropski rad i vrlo često neplaćen rad u inostranstvo, nezaposlenost mladih i odliv mozgova, najbolje govore o potrebi sistemskog pristupa problemu. Ako štedimo na zdravstvu, obrazovanju ili najbazičnijim potrebama, to će nas u budućnosti koštati mnogo više nego što smo na njima uštedeli.Mnoge javne službe, kao što su zdravstvo i obrazovanje, funkcionišu i to nam govori da naše društvo počiva na radničkoj klasi. Multinacionalne korporacije dolaze ovde jer nalaze jeftinu, a kvalifikovanu radnu snagu. U ovom trenutku, prioritet je obezbediti mesto u društvu brojnim ljudima koji se osećaju isključeno, a ne toliko očuvanje privilegija već zaposlenih. Srbija je uspela da podnese teška vremena, jer je kao zajednica tradicionalno počivala na solidarnosti, koju trenutni društveni i ekonomski procesi urušavaju.

U tom smislu reforma, po njegovom mišljenju, ne može biti redukovanje ostvarenih prava radnika, jer se onda radi o restauraciji. Mere koje bi uvele više solidarnosti, a manje mogućnosti brzog bogaćenja pojedinaca na račun besplatnog rada, mogle bi se nazvati pozitivnom reformom. Pretnja socijalnim protestima je uvek potrebna kako bi reforme bile što više u interesu naroda, a ne u interesu privilegovanih. Problem sa sadašnjom vlašću je što oni nastavljaju istu privatizacionu politiku koju su sprovodile i prethodne vlasti, samo obećavaju da će je oni sprovoditi poštenije. Osim toga, u istraživanju privatizacione korupcije ne govori se o odgovornosti državnih institucija koje su tu korupciju omogućavale.

Prema Balunoviću, atmosfera koja se odozgo nameće u centar stavlja opasnu kategorijunužnosti, jer se kao alternative najavljenim merama štednje i promenama zakonodavstva pominju grčki scenario i bankrot, čime se stvara privid stanja na ivici kataklizme. Ne zaboravite da je uprkos najavama otpuštanja i štednje, a preko leđa najsiromašnijih, SNS dobila najveću moguću podršku na prethodnim izborima. To znači da su ljudi zaista, možda i ne svojom krivicom, poverovali u nužnost mera koje će najviše pogoditi one najugroženije. Stoga nisam siguran da će doći do šireg socijalnog organizovanja. Ipak, jedno je kad punog stomaka poverujete u nešto, a sasvim drugo kada vam postane jasno da nema te nužnosti kojom se može opravdati sve veća socijalna beda.